WORDTHEQUE - Word by word multilingual library
                       Logos' Croatian eBooks


              Project Gutenberg Consortia Center
                    http://www.Gutenberg.us

                           and the 

                World eBook Library Collection
                  http://www.WorldLibrary.net

        Bringing the world's eBook Collection Together


    Project Gutenberg Consortia Center is a member of the 
    World eBook Library Consortia, http://WorldLibrary.net


    The mission of the Project Gutenberg Consortia Center
    is to provide a similar framework for the collection
    of eBook collections as does Project Gutenberg for
    single eBooks, operating under the practices,
    and general guidelines of Project Gutenberg.


    The major additional function of Project Gutenberg
    Consortia Center is to manage the addition of large
    collections of eBooks from other eBook creation and
    collection centers around the world.



    For great classic literature visit:

    Project Gutenberg Consortia Center Bringing the world's
    eBook Collection Together http://www.Gutenberg.us










Mladići iz Raške
Takav je Macko
Nema sumnje da je Macko bio najjači i najopasniji dasa Raške. A u Raškoj se najopasniji i najjači dasa teško postaje. Raška svake godine ispljune na asfalt desetine odva3/4nih mladića koji pesnicama i snagom kreću u osvajanje sveta. Macko je na glas izbio po dolasku iz fiskulturne škole, koju, izgleda, nikad nije završio. Sa školovanja je, osim visokog, mišićavog tela, doneo i o3/4iljak - trag oštrog no3/4a, verovatno. Pomislićete da je Macko bio sna3/4an, da je bio bukva, buldo3/4er, kuća, planina. Ne, zaista ne! Bio je - nema šta! - visok, ali suv, sve sama 3/4ila, u struku tanji od devojke. Tada je pesnicama u Raškoj red i mir zavodio neki Grmalj, grdosija; kakav je bio tri čoveka je pokvario. Macko se - tako počinje priča, koju i vrapci u Raškoj znaju - zadesio u gluvo doba u 3/4elezničkoj restoraciji. Jeo je kajganu kad je pripiti Grmalj tresnuo flašom o sto i dreknuo da se kafana isprazni dok izbroji do deset. Grmalj je tako rekao, i uvek je tako govorio, i nikad mu se nije desilo da je brojao više od pet, a da se iz kafane sve 3/4ivo nije kupilo navrat-nanos. Ovog puta Grmalj je brojao do osam i stao. Macko je mirno pušio svoju cigaretu, titogradsku "zetu". 
- Jesi li gluv? - upitao je Grmalj. Macko je ćutao, ispuštajući dimove i zureći u zid, u neku sliku. U takvim prčvarnicama kao što je 3/4eleznička restoracija često se nađe slika neke lepotice koja reklamira pivo, cigarete, putovanja... Vi je morate primetiti, ako ni zbog čeg drugog ono što je lepa. I sigurno da ćete s podsmehom reći: gle, otkud ona da ovde, u dim i prljavštinu, zabasa!? Razumeš li srpski? - nastavio je Grmalj. Macko je premestio svoju "zetu" iz levog u desni ugao usana. O3/4iljak na licu mu se malčice smanjio. Macku je sjajno stajala cigareta u uglu usana. Niko nije umeo tako da je dr3/4i i nikom nije tako priličila. Ako obiđete izloge fotografskih radnji, videćete puno fotografija mladića sa cigaretama u usnama. 
Ništa oni nisu, sitna su nula prema Macku! Ni filmske zvezde nisu mu bile ravne! Grmalj je pogledao Macka, izmakao se i bacio okrnjak flaše. - Čudan neki mladić! Mnogo čudan! - rekao je Grmalj. Kelner se zabezeknuo. Nije mogao da dođe sebi. To je bilo prvi put da Grmalj tako nešto ka3/4e. Za njega je u svetu sve bilo jasno, a i ako je bilo nečeg nejasnog, onda je to sređivao pesnicama. Mo3/4ete zamisliti kako Grmalj izgovara: "Čudan neki mladić! Mnogo čudan!" Posle su se Macku sklanjali s puta svi, kao već prvom i najjačem momku Raške. Kao takvom pripalo mu je mesto ma klupi u vrhu glavne ulice, sto najbli3/4e muzici u "Motelu", zadnji red u bioskopu. Na fudbalske utakmice ulazio je bez karte, kao predsednik opštine. Čistač Mule odmah je počeo da mu besplatno glanca cipele. Macko je imao najblistavije cipele u Raškoj. Doduše, leti ih je retko nosio, jer je išao bos. Sve to a da Macko još ni s kim nije bio pošteno ukrstio ruke, niti kome oštriju reč izgovorio. Uopšte, teško je bilo od Macka čuti neku reč. Pribli3/4iti se Macku i steći njegovu naklonost značilo je, u stvari, iščupati iz njega neku reč i razvući mu o3/4iljak u osmeh. Tu su u prednosti jedino bili mališani, klinci. Oni su u čoporu pratili svog novog junaka i idola i bili su spremni da na svaki njegov mig urade što god za3/4eli. Njima je najlakše bilo da Macku izvuku neku reč. Ne čini li vam se da mi preterano brbljamo, preterano! Ne čini li vam se da je bolje 3/4iveti nego pričati! Ne znam da li je to Macko nakom rekao, ali je više nego verovatno da je on to morao izgovoriti! Došlo je, međutim, vreme da se i Macko s nekim pošteno istaba. Bilo je to u "Motelu". Neki šoferi, Sand3/4aklije, besno su lomili čaše. Parče stakla upalo je Macku u kajganu. Macko je pozvao kelnera i rekao mu: - Ne volim baš mnogo kajganu sa staklom. Ili mu je rekao: - Ne bi mi lepo stajao još jedan o3/4iljak! A najverovatnije je rekao: - Nevešto ovi dripci razbijaju čaše! 
Kelner je otišao kod šofera i rekao: takva i takva stvar! 
- Ne lomite dok ne pojede kajganu! On ne voli kajganu sa staklom! - dodao je kelner. Još nije završio, a iznad Mackove glave prasnula je flaša. Macko je posmatrao kajganu. To nije bila više kajgana, to je bila srča sa kajganom. (c)oferi su se ceparili. Ha-ha-ha-ha-ha! Kad čovek u kafani ustane, on mo3/4e svašta da uradi: da izađe napolje, da ode u klozet, da se protegne... Prvog šofera Macko je mlatnuo posred zuba. Ovaj se srušio kao posečena bukva. Drugi se sledio od straha. Izvukao je dugi, krivi no3/4. Viđali ste, sigurno, takve no3/4eve, sa šarenim drškama - predaju se na svakom vašaru. Imaju niklovano, sjajno sečivo, mo3/4ete komotno na njemu da se ogledate. Često na pijaci mo3/4ete videti ljudi kako vade takve no3/4eve i seku lubenice. Ovde se lubenice mnogo jedu. Treba samo da odete na pijacu, izaberete lubenicu, stavite je na prvu tezgu i tu je jedite. Ako nemate no3/4, mo3/4ete da se usvinjite, a i lubenica nije slatka kad je parčate prstima. 
- Priđi da napravim oputu od tebe! - rekao je šofer. Macko se primicao. O3/4iljak mu je zaigrao kao razljućena osica. 
- Biće to sjajna oputa! - rekao je šofer. Macko je, obmotavši ruku astalskim čaršavom, uhvatio za sečivo no3/4a, i prelomio ga, a šofera raspalio kolenom među noge. Sve se to, naravno, desilo u deliću sekunde. Ovde je malo ko umakao no3/4u - pre je kuršumu! Kad se šofer skljokao, Macko je izvadio "zetu" i stavio je u ugao usana. Posle su već usledile tuče u vozovima, na igrankama, na saborima... 
- Jesi li čuo za D3/4eka? - upitao je Macka čuveni tabad3/4ija iz Novog Pazara, koji je imao mišice kao vekne. 
- Čuo sam... Ovog trenutka! - rekao je Macko. 
- Jedem dnevno tri kila hleba! - rekao je D3/4ek. Ovde se peče sjajan hleb! Često mo3/4ete videti seljake, pa i stare Raščane, ako pod miškom nose taze hleb i usput ga čimkaju. A ako u hleb ubace malo čvaraka ili kajmaka, znaju da odjednom i celo kilo pojedu. 
- Smazaću te za doručak! - rekao je D3/4ek. 
- Moraće neko da me probudi. Ja obično spavam do ručka! - kazao je Macko. 
D3/4ek je jurnuo. Kao muva bez glave, kao june u plast. Macko je napravio samo jedan pokret ulevo. D3/4ek je preko njegove noge ljosnuo na ulicu. A ulice su u Raškoj, primetili ste, popločane kamenim kockama, ubaljezgane i upljuvane! Čuvena je Mackova tuča u Kosovskoj Mitrovici, s Abdulovom bandom. Abdul je bio glavni d3/4eparoš u vozovima od Skoplja do Kraljeva. Još nešto: najlepša pevačica u tom kraju, Čuvena Jela, bila je Abdulova ljubavnica. Pojavio je Macko kod "Petla", gde je pevala Jela. Macko je bio u belim farmericama i crvenoj majici. Ja pamtim ko je u Raškoj prvi stavio naočare za sunce, ko je obmotao svilenu maramu oko vrata, ko obukao šuškavac mantil. Pamtim ko je prvi provozao bicikl, ko se pojavio na motoru, ko je automobilom podigao oblake prašine na ulicama. Macko se među prvima pojavio u belim farmericama i crvenoj majici. Mo3/4da ih je pre samo imao zalizani momak zvani Majstor. Macko je, kao i uvek, jeo svoju kajganu. Jela je te večeri pevala sjajno. Uopšte, ona se mnogo trudila te večeri. Bilo joj je krivo što Macko ne obraća pa3/4nju na nju. Jela to nikom nije rekla, ali kako bi drugačije mogla da se oseća pred lepim momkom kome je, izgleda, bila preča kajgana nego dobra 3/4enska. 
- Čuvaj svoj glas, mala! Isuviše se napre3/4eš! - rekao je Abdul. Macko je zapalio "zetu". 
- Tvoje farmerice i tvoja majica idu mi na 3/4ivce, daso! - rekao je Abdul. Mo3/4ete da budete sigurni u to da su mladići koji nisu stigli da odmah nabave takvu odeću zavideli onima koji su je imali. Čak su proglasili da mekušci, šonje, nose bele farmerice i crvene majice. 
- šteta! Mnogo mi se dopada ovo perje! - rekao je Macko. 
- Lepi moj, učini nešto za starog i dobrog Abdula da mu ne stradaju 3/4ivci! Za pola sata imaš autobus iz Mitrovice - rekao je Abdul. 
- Više bih voleo da čujem jednu pesmu - rekao je Macko i okrenuo se pevačici. - Zapevaj tu i tu pesmu! 
- Ona će zapevati samo onu pesmu koju ja ka3/4em - rekao je Abdul. 
Macko je bacio opušak, zgazio ga nogom i iskosa pogledao Jelu. 
- šteta! Baš sam voleo da čujem svoju pesmu - rekao je Macko, a o3/4iljak mu se vidno zgrčio. 
- Kako je lepo putovati autobusom od Mitrovice do Raške. Ja uopšte ne razumem kako ovaj lepi dasa ne voli da se vozi autobusom od Mitrovice do Raške - rekao je Abdul. A zaista su predeli od Kosovske Mitrovice do Raške, kroz koje prolazi autobus, prelepi, kao iz bajke. Nadasve je lep zeleni Ibar koji 3/4uboreći vijuga kroz šumovitu klisuru. 
- Ja u autobusu obično spavam - rekao je Macko. Pred kafanom su čekala dva Abdulova pajtaša. 
- Biraj s kim ćeš! Sa mnom ćeš poslednji... ako pretekneš! - rekao je Abdul. Macko je i prvog i drugog lako sredio. 
- Nije mi jasno zašto se prave crvene majice i šiju bele farmerice - rekao je Abdul i pošao na Macka. 
- I nije mi jasno zašto neko više voli da sedi u kafani nego da se vozi autobusom od Mitrovice do Raške! - dodao je Abdul. Bila je to krvava tuča. I Abdul i Macko su ostali na kolenima. 
- Zaista bih 3/4eleo da čujem svoju pesmu. Imam još vremena do polaska autobusa - rekao je Macko i iskosa pogledao Jelu. Pesma je jeknula. 
- šefe, da ga iskasapim? - pitao je, s isukanim no3/4em, jedan od izubijanih Abdulovih pajtaša. 
- Zar ćeš dozvoliti da mu tvoja 3/4enska peva? - dodao je drugi. 
- Da ga niste pipnuli! Još ćemo i piće zajedno popiti! - rekao je Abdul. Ili je rekao: - Od sada je Macko moj najveći drugar od Kraljeva do Skoplja! Tako je Macko već bio poznat vam Raške. U svim kafanama du3/4 Ibra, Lima, Drine i Morave opijao se po svojoj volji i nikog nije bilo ko bi ga sprečio da pojede svoju kajganu ili čuje pesmu koju je 3/4eleo. Macko je imao veliku ljubav. Zvala se Vera. Godinama je Macko šetao s Verom raščanskim korzoom i izvodio je subotom i nedeljom na čuvene igranke u Dom JNA. Mo3/4ete zamisliti kako se osećala Vera dok je šetala s najjačim momkom varoši i kako je rasla dok su joj govorili - u oči i iza leđa - da su ona i Macko rođeni jedno za drugo, oboje čuveni - ona s lepote, on sa srčanosti. 
Mo3/4ete li zamisliti šta to znači voleti najjačeg momka Raške!? Godine su prolazile i nanosile na raščanski korzo i u Dom JNA nove šetače i igrače, kao vetar opalo lišće. 
- Moram da se udam! - rekla je Vera jednog dana. Macko je pušio "zetu". 
- Samo tebe volim, ali moram da se udam! - nastavila je Vera. Macko je ćutao. 
- Biću s tobom kad god za3/4eliš! Ako hoćeš, rodiću ti sina! - dodala je Vera. Udala se, ubrzo, za nekog poručnika. Na dan svadbe, dok su u varoši jektale harmonike i svirali automobili, majka je rekla Macku: - Sine, 3/4ivi kao drugi ljudi! 
- Kako te nije sramota da spavaš do podne!? - dodao je otac. 
- Ne mogu ni kajganu da ti spremim! Drhte mi ruke! - rekla je majka. 
- Tvoji vršnjaci imaju kuće, kola, a ti ni bicikl. Još uvek moram da ti kupujem cigarete - dodao je otac. 
- O3/4eni se! - rekla je majka. 
- Zaposli se! - dodao je otac. Ubrzo se desila poslednja Mackova tuča. Priređivala se neka zabava. Macku kelneri rekli da su svi stolovi rezervisani. Macko je seo tamo gde mu se svidelo i naručio vruću rakiju. Prišao mu je čovek njegovih godina, ali vidno ugojen: preko kragne mu se prelivao vrat, preko kaiša trbušina. S čovekom i 3/4ena mu, punačka, nakinđurena. Upoznali ste te ljude, sigurno! Ima ih svuda oko nas. Oni retko ulaze u kafane, ne razbijaju čaše, ne tuku se. Pametni su to ljudi! Kućare se, a ne troše dane u skitnji. Obično imaju koće, velike stanove, kola... O3/4enjeni su, imaju decu: 
- Izvinite, to je moj sto! - rekao je dasa. 
- Jeste, to je naš sto! - zacvrkutala je 3/4enica. 
- Dođi da ga uzmeš! Imaš lep trbuščić! - rekao je Macko. Dasa i 3/4enica su se okrenuli i izašli. Sigurno je Macko u čoveku prepoznao nekog šonju iz Skole kome su svi udarali čvrge, kome se nigde nije čuo glas, i sad je, pošto je stekao kuću, 3/4enu, posao i tako to, došao da njega, Macka, digne od stola! 
Mora da je to bila 3/4iva istina, ali to Macko nikom nije rekao. Macku je zaigrao o3/4iljak kao razljućena osica. 
- Patuljak! Patuljčić! - rekao je Macko. To je prvi put da je on nešto glasno rekao. Bar deset ljudiculo je da je Macko jasno i glasno rekao: - Patuljak! Patuljčić! Pojavio se milicioner Brko, visok kao bukva. On je bio smrt za siled3/4ije. Na Macka je odavno imao pik. 
- Napolju pada kiša! Baš je grozno biti mapolju! - rekao je Brko. 
- Da, grozno je! - ponovio je Macko i povukao gutljaj vruće rakije. A zaista nema ništa lepše nego sedeti u toploj kafani i ispijati vruću rakiju dok na prozore bije kiša. U Raškoj, čim zahladi, sve kafane u loncima od po deset litara kuvaju rakiju. 
- Macko, moraš da odeš odavde! - rekao je Brko. 
- Mnogo mi se dopada ovde! Ja mislim da trenutno nema mesta na svetu koje je lepše od ovog - rekao je Macko. 
- Macko, bolje da odeš - rekao je Brko. 
- Tek sam pripalio cigaretu! - rekao je Macko. Znajte, mora da je prijatno - dok kiša udara ne prozore - srkutati rakiju i pušiti cigaretu, lagano, dim po dim. 
- U ime zakona i naroda - rekao je Brko. 
- Piće i cigaretu da mi niko nije dirnuo. - rekao je Macko kelneru izlazeći iz sale. Napolju, Macko je oteo Brku pištolj. Onda se vratio u salu, ispio vruću rakiju i dopušio cigaretu. Tek onda se izgubio. Brko je demobilisan. 
- Jedino s Mackom, leđa uz leđa, ne bih se bojao da udarim i na dvadeset siled3/4ija - pravdao se Brko. Macko je katkad pisao iz Nemačke i tra3/4io da mu se pošalje paket "zete". 
Imenjaci
Ni na čemu više Miljojko nije zavideo svom imenjaku i komšiji, poznatijem po nadimku Macko, no na njegovom društvu iz sale Doma JNA, u kojoj su se subotom i nedeljom odr3/4avale čuvene igranke. Osim što su bili vršnjaci i komšije, gotovo u svemu drugom su se, kao u bajci, razlikovali: Miljojko je bio onizak i zdepast, Macko vitak i visok, Miljojko je imao oštru, četkastu kosu, Macko meku, svilenkastu, Miljojko je bio sa sela, Macko se rodio na asfaltu, Miljojka su zvali "Miljojčina", "Miljac", komšiju "Macko", "Mile", Miljojko je bio nepoznat, Macko glavni dasa. Miljojka je s planine doveo daljni rođak, krojač, da mu poma3/4e u poslu. Došljak se uselio u sobicu u dvorištu, preuređenu šupu, u kojoj je već stanovao Sima Kec, radnik na strugari. 
- Neće me para, neće me karta, neće me 3/4enska! Nema ovde 3/4ivota! - po3/4ali se Kec. U sobici su zaudarale neoprane čarape i košulje bačene pod krevet. 
- Otići ću odavde. Nekoliko puta sam polazio, ali mi se nije dalo: ili se opijem, ili izgubim na kartama - dodade Kec. Uveče su ulice rano ostajale puste. Usamljeni došljaci dugo su se, kao psi lutalice, vrteli ispred izloga. Nije im se spavalo, a nisu imali kud da odu sem da se vrate u sobicu. Kec je moljakao Miljojka da igraju tablića. 
- Mrzi me. Karte su mi dosadne! - odgovarao bi novajlija. Deo dana Miljojko je provodio u radnji, a deo u rođakovom stanu. U radnji je prišivao dugmad i porubljivao nogavice i rukave, a u stanu je pomagao gazdarici, krojačevoj 3/4eni: donosio ugalj, izbacivao đubre, prao prozore, ribao kuhinju, 3/4icao parket. Ćutljiva i nemrštena gazdarica bila je sva obla. široka bedra zatezala su joj suknju do prskanja, a čvrste grudi htele su da iskoče iz bluze. Miljojko je osmatrao gazdaricu krišom, kao lopov. Kad bi mu, u prolazu, unela telo u lice, obarao je pogled u stranu. 
Dobar deo dana gazdarica je provodila s jednom besposlenom komšinicom. (r)ene su obično sedele kraj prozora i, prikrivene iza zavese, posmatrale svet na ulici, ogovarajući i pretresajući sve 3/4ivo pod malim nebom varoši. Razgovarale su i o Mocku, koji je, večito s cigaretom u uglu uasana, okru3/4en grupom mladića, stajao na pločniku, uslonjen uz lipu. (Miljojko je odmah zapazio da se svi mladići, čim bi se Macko pojavio, sklanjaju od lipe da bi mu napravili mesto; isto tako, na klupi u vrhu glavne ulice, kod koje se okupljala većina varoške mlade3/4i, za Macka je u svakom trenutku imalo mesta, kao i za još nekoliko prvih varoških momaka, dok su ostali sedeli na ivici pločnjaka ili stajali.) Macko je gazdarici dopadao. Podsećao je na mladića u koga je, nekad davno, bila zaljubljena a od koga je, eto, 3/4ivot odvikao na drugu stranu. Miljojko je sa Simom Kecom obilazio sve četiri kafane - koliko ih je bilo u varoši. U toku večeri ponekad bi po nekoliko puta svratili u istu kafanu. 
- Nema ovde 3/4ivota! Gimnazijalke neće ni da nas pogledaju! Kao da pišaju kolonjsku vodu! - 3/4alio se Kec. U uglu su promuklim glasom pevali rudari iz druge smene. 
- Ali nisu ni one blesave! Reci mi, Miljojčina, da si ti gimnazijalka da li bi se zaljubio u mene? Ovakvog, bez para, bez odela, bez stana!? Ne bi sigurno! - nastavi Kec. Kelner je sklanjao čaršave sa stolova. 
- A zašto da ja spadnem na seljančice i ru3/4ne 3/4enske? Nije Kec poslednja rupa na svirali. Treba što pre otići odavde, u Beograd, bilo gde... - dodade Kec. Posle pijanke, Sima Kec je pospanog Miljojka nagovarao da igraju karte. 
- Samo jednu partiju! Noć je duga! Ali u paklo cigareta, ne radi mi mozak ako igram d3/4abe. Miljojko je uspeo da ga čuveni i hladni komšija zapazi. Najpoznatiji momak varoši u prolazu mu je, u znak pozdrava, klimao glavom, a nekoliko puta ga je zamolio da mu kupi cigarete ili učini neku drugu uslugu. Kad je imao vremena, Miljojko se pridru3/4ivao Mackovom društvu kod lipe i oko klupe u vrhu glavne ulice. (Miljojko je mogao jedno noću da se usloni uz lipu i da sedne na klupu, kad na ulici nikoga nije bilo. 
Bezbroj puta je sanjao kako se varoška mlade3/4 sklanja od lipe i ustaje s klupe da bi napravila mesto za njega - Miljojka) Sedeći na ivici pločnika, Miljojko je pa3/4ljivo slušao šta pričaju momci sa klupe, ili oni najbli3/4i njima, srećan ako bi uspeo da u ceo razgovor ubaci samo jednu reč. Jednom je čak bio te sreće da ga Macko, pošto je nedostajao igrač, pozove da igra fudbal. Miljojkova gazdarica i komšinica su izlazile na korzo. Gazdaričine obline su se, kao tek uhvaćene ribe, praćakale ispod tesne haljine. Mladići su prekidali razgovor. Grlo im se sušilo, a usne vla3/4ile. 
- Imaš gazdaricu kao avion! - reče jedan Miljojku. 
- Najbolja je u varoši! Lomi li, lomi! - kaza drugi. 
- (r)drebica! - reče treći. 
- (c)ta vredi kad ne ume da prevari onog grbavog krojača! - dodade drugi. Macko je, kao i obično, ćutao. 
- Macko, mo3/4e li se u varoši naći majstor za krojačevu 3/4enu? - upita prvi iako je već znao odgovor: taj majstor jedino je Macko mogao biti. Macko ništa ne reče. 
- Mo3/4e! To je Macko - upade Miljojko. - Jedino on mo3/4e: znam sigurno! Miljojkovo obletanje oko Macka i prvih varoških momaka pada u oči Simi Kecu: 
- šta ćeš s tom manguparijom? To nije naše društvo! 
- Nisu to loši momci. Igram fudbal s njima. Bolje je nego karte! - reče Miljojko. U sali Doma JNA subotom i nedeljom, posle kraće pauze, počele su da se odr3/4avaju čuvene igranke. Cela varoš odlazila je na igranku. Muškarci su se, uz ćevapčiće i ra3/4njiće, ipijali, a 3/4ene su bile srećne što su mogle da poka3/4u svoje nove haljine i frizure. Mesto u sali se teško nalazilo. Miljojko je jednom zavirio u prepunu salu. Za središnjim stolom sedeo je Macko, okru3/4en prvim varoškim devojkama i momcima. Jedna stolica, odmah do Macka, bila je prazna. Macko primeti Miljojka (bar je ovaj u to bio uveren), ali ga ne pozva da sedne. 
Miljojko se neko vreme muvao između stolova, a onda izađe u hol i sačeka da Macko pođe u klozet. 
- Ima li mesta? - upita Miljojko. 
- Ni slučajno! - mahnu rukom Macko u prolazu. Iduće subote Miljojko je bio prvi u sali. Sede za sto za kojim je pre nedelju dana bio Macko i naruči flašu vina i šest čaša. Mackova grupa se ubrzo pojavi i, posle kratkog dogovora, uputi se prema drugom stolu, u vrhu sale, za kojim su već sedela dva vojnika. Kod krojačkog pomoćnika spusti se stariji bračni par. Od prvog trenutka, osim što se kiselo osmehnuše na račun flaše vina i šest čaša, 3/4ena i čovek ne obratiše pa3/4nju na krojačkog pomoćnika. Miljojku je bilo dosadno. U vrhu sale Macko se sjajno zabavljao. Bio je glavna zvezda te nadaleko čuvene varoške igranke. Miljojku je bilo krivo što nije bli3/4e Mackovom stolu, bar da čuje šta ovaj priča. Krojački pomoćnik ostavi do pola ispijenu flašu i išunja se iz sale kao lopov. 
- Kec, umeš li ti meni da ka3/4eš zašto se ti i ja nismo rodili bogati i lepi? - prodrma usnulog drugara. 
- Kad si me probudio, mogli bismo jednu partiju tablića - reče Kec. Sutradan, Miljojko pozva Simu Keca da mu na igranci pravi društvo. 
- šta ću tamo? Samo mogu da se okliznem i razbijem glavu. Da igram, ne znam - usprotivi se Kec. 
- Kad vidiš kakve 3/4enske dolaze, iz mesta ćeš naučiti da igraš - dodade Miljojko. 
- Nemoj! Lak sam na liću! Opet ništa neće biti od mog odlaska - popusti Kec. Miljojkovom i Siminom stolu u toku večeri niko ne priđe. U sali je bilo sve isto, kao bezbroj puta subotom i nedeljom: muzika je treštala, parovi su klizali po parketu, mirisali su ćevapčići, zveckale čaše... Visoki Macko je bio glavni momak igranke. Devojke su mu se smešile, mladići ga ulagivački tapšali po ramenima, kelneri pritrčavali na svaki njegov mig. Macko je mirno pušio, jednako s cigaretom u uglu usana. U toku večeri Macko je ja samo jednom igrao. 
Momci iz orkestra izvodili su svoju najbolju tačku. Macko je bio dobar igrač. Cela sala gledala je u njega. 
- Hej, Macko! - pokuša da mu se javi Miljojko dok je ovaj igrao u blizini. Macko se ne okrenu. 
- Macko! - zovnu ga Miljojko kad ovaj, posle igre, sede za sto. 
- šta hoće onaj medved? - reče neko za Mackovim stolom pokazujući na Miljojka. Macko ne reče ništa. 
- Pih, što je dosadno! Ne mo3/4eš ni čašu da razbiješ! - reče Sima Kec. 
- Kec, nemamo mi ništa s njima - reče Miljojko, pokazujući na Mackovo društvo. 
- Kakva je ovo igranka kad ne mo3/4eš da povedeš kolo i zapevaš koliko te grlo nosi!? - kaza Kec, bacajući pikavac na parket. 
- Kec, ovo je sala Doma JNA - upozori ga Miljojko. Miljojko i Kec su otišli u jednu od četiri varoške kafane, u onu koja je najdu3/4e radila. Još s vrata su naručili tri flaše vina i sto ćevapčića. Podnapiti, igrali su kolo, potcikivali, lomili čaše. 
- Sve je na igranci cile-mile! Sve je uštirkano! - reče Miljojko. Rudari iz druge smene priđoše njihovom stolu. 
- Je li slobodno da se sedne? - upitaše rudari. 
- Slobodno je, kako da nije slobodno. Ovo je slobodna zemlja - reče Miljojko. 
- Hoćete li vina? Nabodite ćevapčiće! - dodade Kec, potpuno pijan. 
- Nikad više, nikad neću da odem na igranku! Tamo je sve uštirkano - ponovi Miljojko. 
- Opet ću ja, Miljojko, da pričekam sa odlaskom - reče Kec ispijajući vino naiskap. Jedne večeri, dok je u podrumu uzimao ugalj, Miljojko je prikriven u uglu, sasvim slučajno postao svedok neobičnog susreta gazdarice i Macka. Gazdarica se vraćala iz kupovine a Macko je upravo bio stutnjao niz stepenice. Macko uhvati 3/4enu za ruku i odvede je iz hodnika u polumračni prednji deo podruma. Miljojko ne ču šta joj Macko reče, ako uopšte nešto i reče. 
U polumraku 3/4arila se cigareta u uglu Mackovih usana. Miljojko se učini da Macko stavi ruku u razrez gazdaričine haljine. 
- Marš, balavče! - reče gazdarica i prilepi Macku dobar šamar. (r)ar cigarete se rasu po Mackovim grudima. Gazdarica trčeći izađe u hodnik. Sledećeg jutra Miljojko oriba pod veselo zvi3/4deći. Prisluškujući razgovor između gazdarice i komšinice, on doznade da je ova o sinoćnom događaju sve ispričala prijateljici. 
- Da si popustila, o tome bi sutra i vrapci pričali u varoši. Njemu je samo stalo da ubele3/4i rečku! - reče komšinica. 
- U pravu si, draga moja! - slo3/4i se gazdarica. 
- Taj nikog ne voli! Čak ni devojku s kojom se najdu3/4e zabavlja 
- Veru! - dodade komšinica. 
- A tako me podseća na moju prvu ljubav! - uzdahnu gazdarica. Miljojko ceo slučaj ispriča Simi. 
- Nema labavo kod naše gazdarice! Tako i treba tom mangupu! - reče Kec. Posle pijanke koja mu je odnela gotovo svu ušteđevinu, Kec je bio strašno utučen. Retko je izlazio iz sobička. 
- Hoćemo li jednu partiju? - predlo3/4i Kec. 
- Kad si toliko navalio! - jedva pristade Miljojko. Jednog jutra, posle obavljenih kućnih poslova, gazdarica ponudi rakijom Miljojka. Miljojko ispi, a gazdarica odmah dosu. 
- Ispij! - reče. Gazdarica opet napuni čašu. Miljojko otpi pola gutljaja. 
- Sve! Toliki čivek pa srkuće! - reče gazdarica. Miljojko prevrnu čašicu. Rakija mu je palila utrobu. Gazdarica dosu. 
- Još ovo! - reče i sasu mu piće u grlo. Onda ga gazdarica uze za ruku i odvede u spavaću sobu. Pre nego što poče da se svlači, uključi radio i pronađe stanicu koja je emitovala zabavnu muziku. To se, kasnije, često ponavljalo. Čim bi gazda nekim poslom otišao iz radnje, gazdarica je Miljojku davala rakiju, terala ga da natiskap i na brzinu pije i vodila ga u sobu, dr3/4eći ga za ruku kao malo dete. 
U krevetu je, dok je radio tiho svirao, nestajalo njene namrštenosti i strogosti: grcala je i plakala milujući njegovu oštru, četkastu kosu: 
- Mile, Milence! - tepala mu je. Gazdarica se, posle toga, brzo menjala, postajala još namrštenija, kao da se ništa nije desilo, hladno mu naređujući šta sve treba da uradi u kući. Miljojku se činilo da joj se u tom trenutku gadi. Obarao je oči u stranu, kao lopov uhvaćen u krađi. Ponovo nije imao snage da pogleda u tu 3/4enu koja se do pre neki čas potpuno otvarala u njegovim rukama. 
- Nemoj da si nekom nešto rekao! Odmah bi se vratio u selo - rekla mu je gazdarica prvog dana. Sima Kec se spremao da konačno otputuje iz varoši. Dugove je bio vratio, a ostalo mu je nešto para za put i trošak. Miljojko nije imao vremena da ga isprati na stanicu - 3/4urio je na igranku. Bio je dobro raspolo3/4en: stalno je zvi3/4dukao. 
- Zar opet ideš na igranku? - začudi se Kec. 
- Zašto da ne? Zbog čega bi Macko i drugi bili bolji od mene? - reče Miljojko. 
- Pisaću ti! Ako budeš dobro, kreni i ti. Nema ovde 3/4ivota - reče Kec. 
- Hej, Kec, hteo sam ti reći: nikad se ne zna da li smo se rodili lepi i bogati! - kaza Miljojko i izljubi se sa starim drugom. Miljojko upade u salu Doma JNA s rukama u d3/4epovima i cigaretom u uglu usana. Vojnici-redari pogledaše ga sumnjičavo. Miljojko sede za prvi sto, kod nekog mladića i devojke, i ne pitajući da li je slobodno. Naruči flašu vina. Pio je u krupnim gutljajima, podrigajući glasno. On ponudi vinom devojku i mladića. Ovi odbiše, ali im on napuni čaše. 
- Popijte! Ja častim! - reče Miljojko. A na igranci je bilo onako kao što je uvek bilo subotom i nedeljom u čuvenoj sali varoškog Doma JNA. Macko, najprivlačniji varoški mladić, okru3/4en prvim momcima i devojkama, bio je glavna zvezda te čuvene igranke. 
- Sve je to la3/4! - promrmlja Miljojko, besneći u sebi na pomisao da te večeri, i ne samo te večeri, ne postoji nikakva šansa da bude u društvu čuvenog Macka. 
- Ja sam ovde glavni... - reče glasno Miljojko. Devojka i mladić se pogledaše i, kao po dogovoru, odoše da igraju. Muzika je treštala. Na parketu su se tiskali igrači. Miljojko ustade, dovuče se na sredinu sale i zviznu iz sve snage, čobanski. Mladići su i dalje svirali. 
- Prestani! - razdra se Miljojko podi3/4ući ruke uvis. Orkestar umuče. Nastade tajac od koga se i sam Miljojko zbuni. Pre nego što išta reče, vojnici-redari ga zgrabiše za ruku i izguraše napolje. U sobi Sima Kec je mrtav pijan le3/4ao u odelu. 
- Nije trebalo ni s kim da se pozdravljam. Opet sam se zeznuo s oproštajnim čašama - promrmlja Kec. Miljojko uze karte, promeša ih i reče: 
- Kec, hoćemo li jednu partiju? 
Zelena klupa
Ni u jednom trenutku, dok se, kao vidra, borio za loptu na betonskom igralištu, mršavi dečko Miki, novopečena fudbalska zvezda Raške, nije pomislio na zelenu klupu u parku. Na sve je pomišljao, ali ne i na nju. Pre svega, mislio je na lepuškastu prodavačicu nameštaja Jelenu, u koju je potajno do ušiju bio zaljubljen, i na svog oca, čika-Peru, koji mu je načisto zagorčavao 3/4ivot. A ta zelena klupa, puna urezanih nadimaka, datuma i kojekakvih crte3/4a, sve od početka proleća pa do u kasnu jesen, u prepodnevnim časovima jedno je od glavnih sastajališta raščanskih mladića. Nalazi se u vrhu glavne ulice, na samom početku malog parka, pod gustim granama jasena. Na tom mestu se slivaju svi putevi i ulice Raške: tu se prolazi za 3/4elezničku i autobusku stanicu, tu, pre i posle časova, nagrnu učenici, tu se, po obavljenom poslu, vrti svet iz okolnih sela, tu se susretnu domaćice, tu se sjate slu3/4benici u pauzi za doručak, tu starice i kućne pomoćnice izvode malu decu... Kao da je sva Raška na tom malom prostoru, između parka, glavne ulice i dvaju kioska za novine i cigarete. Već oko devet sati na klupu izmile, poput guštera, prvi mladići, mrzovoljna lica, još bunovni. Zapale cigaretu, obično prvu tog dana, i poluzatvorenih očiju lagano ispuštaju dimove i pljuckaju u prašinu, puštajući da ih oblizuju zraci zubatog jutarnjeg sunca. Mrzovolja se polako topi u bla3/4eni osmeh. Iz tog spokojnog i čarobnog mira mladiće trgnu samo muve, koje im, povremeno, sleću na obraze i bose noge. Oko podne, kada je u varoši naj3/4ivlje, kod klupe je čitav buljuk mladića. U najboljem slučaju na klupu mo3/4e da sedne pet osoba. Zato većina dečaka stoji okolo, ili sedi na ivici pločnika. Na klupu ne mo3/4e svako da sedne. Ne mo3/4e bar u prepodnevnim časovima. Prvenstvo pripada starijim i prvim momcima, a to znači najlepšim, najjačim, najduhovitijim... Nema toga ko bi se usudio da ne ustane i ne ustupi mesto Macku, glavnom varoškom dasi! Mnogobrojni "klinci" - kako stariji mladići zovu one koji su se tek zamomčili - i oni kojima se ime još nije pronelo Raškom nemaju tu čemu da se nadaju. Ako bi neko prekršio to nepisano pravilo i pokušao da sedne na klupu, bio bi začas oteran, najčešće grubim rečima, a katkad i ćuškama. Raščani znaju da je tu sastajalište mladih pa u prepodnevnim časovima izbegavaju da sede na klupi. Seljaci, kojima su nepoznate tajne i čuda Raške, pravo tu lete, ali brzo bivaju oterani bezobraznim začikivanjem i kojekakvim smicalicama, da im ništa ne preostaje nego da progunđaju - ono što su i pre toga mislili - da su varoška deca gola manguparija. Tu se prepričavaju brojne zgode čiji su junaci najčešće momci s klupe. Te priče klinci naprosto gutaju. A sve vreme niko ne propušta da dobro odmeri svaku devojku koja prođe pored klupe ili zastane ispred obli3/4nje table na kojoj se reklamiraju bioskopske predstave. I retko da se kojoj ne dobaci nešto, i lepo i ru3/4no. Tako su lepuškastu Jelenu, prodavačicu nameštaja, pitali, između ostalog, koliko košta zajedno s jogi dušekom. Oko podne, kad sunce 3/4estoko pripekne i rastera sve s ulice, klupa opusti. Beton oko klupe ostane išaran pikavcima i pljuvačkom. Mladi 3/4ivot varoši seli se na pla3/4u i na fudbalsko igralište. Miki je, sa sedamnaest godina, pripadao "klincima". To znači da je sedeo na ivici pločnika, ćutao i pa3/4ljivo slušao šta pričaju momci s klupe. Ni pet koraka nije ga delilo od njih, ali tu ništa nije moglo da se izmeni. Nije ga više delilo ni od lepuškaste Jelene, kada je prolazila ulicom, ali on nikako nije umeo da joj se pribli3/4i i otkrije svoju ljubav, kao da su ga od nje odvajala mora i planine, a ne komad ravna asfalta. 
- Ili zevzečiš na ulici, ili juriš za loptom! A u školi sve kečevi kao kočevi! Samo si mi nepotreban trošak u 3/4ivotu - gunđao je čika-Pcra Mikiju, i za ručkom i za večerom. Mikiju je škola bila najdosadnija stvar u 3/4ivotu. Ni te godine nije sjajno prošao - pao je iz dva predmeta. Eto novog troška za čika-Peru! Ko će da plati profesora za spremanje nego on? Eto povoda da od jutra do mraka melje kao vodenica! Miki je voleo da igra fudbal, i da je postojala u Raškoj neka fudbalska škola, sigurno bi je završio sa suvim poticama. Tog leta se, kao već niz godina, odr3/4avao noćni turnir u malom fudbalu na košarkaškom igralištu kod Doma JNA. Za vreme utakmice cela Raška sa okolnim selima se sjati kod Doma, i mlado i staro, i muško i 3/4cnsko. Neko je tu radi fudbala, neko radi hladnog piva koje se toči u obli3/4njem bifeu, neko radi ljubavnih zgoda koje se tu, u mraku pored Ibra, često začinju... Većina je, ipak, da navija i bodri svoje sinove, rođake, prijatelje, mladiće iz svoje ulice, naselja, sela. Za takmičenje se prijavi i po četrdesetak ekipa, obično sa smešnim imenima. Koliko je ekipa iz Raške toliko je, ako ne i više, iz obli3/4njih sela. Sve se ekipe nadaju prilično visokoj novčanoj nagradi. U gotovo svakoj utakmici odvija se borba na 3/4ivot i smrt: goli igrači, čija se znojava tela pod reflektorima presijavaju kao srebro, trče kao ludi, bacaju se u noge protivniku, podaju na beton, krvavih laktova i kolena ustaju i dalje jure, bodreni gromoglasnom vikom navijača, pucnjavom "bombica", zavijanjem sirena i udaranjem u kante. Pobednicima se kliče, a najbolji se nađu i na ramenima navijača. Pobeđenima nije lako: bude i suza, često ne mogu da podnesu poraz, zametnu kavgu, dođe i do tuča, koje se, na sreću, brzo i mirno završavaju. Tu se stvaraju imena, tu stiču slavu dečaci koji su dotle šutirali lopte na poljančetu, tu se izdaju propusnice za čuveni raščanski tim "Bane", odatle se, ako se ima sreće, poleće dalje u svet fudbala. Miki je dvaput igrao na turnirima, ali je njegova ekipa slabo prošla. Ovog puta Miki je sam odabrao ekipu: trojicu drugara iz svoje ulice i dva brata Beograđanina koja su u Raškoj letovala. Dugo su se pripremali i uigravali. Na turniru dobro krenuše. U prvom kolu lako pobediše momke iz obli3/4njeg sela, koji su umeli dobro da trče, ali ne i da igraju fudbal. U drugom kolu padoše im neki mališani: s njima su se poigravali kao mačka s mišem. Treći protivnici su im bili "lovci na nagradu" iz Novog Pazara. Njih jedva, za dlaku, pobediše. Ta im utakmica i donese slavu, naročito Mikiju. Dečak se isticao preciznim šutom iz svake prilike, a i sjajno je driblovao, što je publiku najviše oduševljavalo. 
- Miki, zezni tog vola! - čuo je kako iz publike viču. Miki se topio od miline što je, eto, cela Raška preko noći saznala za njegovo ime. Stotine očiju je osećao na svom telu. Pa i oči lepuškaste prodavačice nameštaja, koja mu je, kao i ostali, klicala iz sve snage. Jedino tu nije bilo očiju i glasa čika-Pere. Ovaj ga je dočekivao s utakmica jednako gunđajući: cepa badava patike, od fudbala niko nije video koristi, neko će mu slomiti nogu, kakav je mršav - razboleće se, eto novog troška! Četvrtu utakmicu, pretposlednju koja ih je delila od nagrade, igrali su sa izabranicima "Bana". Većina publike je smatrala, a i oni sami, da tu nemaju šta da tra3/4e. 
- Dečaci, bilo je lepo, a sad ka3/4ite zbogom! - dovikivali su im. Publika je navijala za "banovce", svoje stare ljubimce. No, ovima ništa nije polazilo za rukom. U prvom poluvremenu rezultat je bio nerešen. Ni u drugom "banovcima" nije išlo bolje. To je publiku iznerviralo, pa je masovno počela da navija za klince. 
- Miki! Miki! - prolomi se na igralištu. Dečak primeti Jelenu, mahala mu je i nešto dovikivala, kao da je 3/4elela da mu u istom trenutku poleti u zagrljaj -- samo da je nije sprečavala bela linija igrališta. Miki zaigra kao rasrđeni zmaj. Preciznim udarcem sa samog centra dade gol. 
- Povucite se u odbranu i čuvajte rezultat! - posavetovaše iz publike Mikijevu ekipu. "Banovci" kidisaše kao zveri. Miki oseti da su se uspaničili pa otvori igru i poče majstorski da dribla, ostavljajući za sobom, često, po trojicu protivničkih igrača. Publika je bila na nogama. Umalo što ne uskoči u igralište kad iznervirani "banovci" počeše da ruše mališane. Utakmica je bila dobijena. Macko i njegovi prijatelji pokloniše Mikiju ogromnu lubenicu koju su ukrali na pijaci. Do nagrade je ostala još utakmica s ekipom mnogo slabijom od "Bana". Miki i njegovi drugari smatrali su da je novac u njihovim rukama. 
- (c)ta ćeš s lovom? - upitaše Mikija. 
- Ne mislite da ću da platim časove za popravni!? - podsmehnu se Miki. Svet se razilazio. Miki, krvavih kolena, poslednji osta na igralištu. Namerno je to učinio: nadao se da će mu prići Jelena, koja je tako vatreno navijala za njega. Umesto Jelene pojaviše se Beograđani koji mu uzbuđeno saopštiše da još iste večeri moraju da otputuju. To je značilo da od sutrašnje utakmice i nagrade nema ništa. Miki se pozdravi s braćom i pojuri za Jelenom, smatrajući da je pogrešio što joj nije odmah prišao već je čekao da mu ona dođe. Jelene nigde nije bilo. Sav zlovoljan, Miki se uputi kući. Videvši ga s lubenicom, čika-Pero uzviknu: 
- Nečija kučka će lipsati! Doneo i ovaj nešto u kuću! Ujutru, kad se čika-Pero posle doručka hteo da zasladi lubenicom, imao je šta da vidi: ova je bila zelena kao tikva. Odmah poče da gunđa i da još 3/4ešće melje staru priču. Miki nabi prste u uši i istrča na ulicu. Oko klupe su se već bili sjatili mladići. Miki se spremao da sedne na pločnik kad Macko reče nekom do sebe: 
- Napravi mesto za najboljeg igrača turnira! Miki se boja3/4ljivo spusti na klupu. Macko ga ponudi cigaretom, a nečija ruka sa zapaljenom šibicom začas mu se stvori ispred nosa. Odmah se povede razgovor o fudbalu. Malo-malo, pa neko pomene Mikija. Oko klupe se tiska gomila dečaka i dečurlije. Odnekud naiđe Jelena. 
- Pita te Miki koliko koštaš zajedno s jogi dušekom? - dobaci joj neko. Lepuškasta prodavačica se nasmeja. Mikiju se učini da ga od Jelene više ne dele mora i planine već običnih pet-šest koraka, i da je do nje lako doći, kao do praznog i nebranjenog gola. Miki pljucnu u prašinu, lagano izbaci dim i poluzatvorenih očiju okrenu lice prema suncu, koje se polako pelo na svetlom i čistom nebu. 
Propusnica
Otvoreno govoreći, Grmalj je od svega na svetu najviše voleo 3/4ene. Pri njihovom pomenu, Grmalj je sklanjao plavi čuperak s čela, ispod kojeg bi mu zasvetlucale oči kao svici u mraku. (r)ivot mu se, uopšte, činio kao rascvetana bašta u kojoj su 3/4ene najlepše, najmirisnije cveće. Ali, kao što obično biva, baš ono što je najviše voleo, Grmalj nije mnogo cenio. 
- Guske, eto, to su 3/4ene! - govorio je Grmalj. U 3/4ivotu je bila najva3/4nija kapija te cvetne bašte, kroz koju nije mogao svako tek tako da prođe. Kao na mnogim kapijama i ulazima, i ovde je bilo potrebno da se poka3/4e propusnica. A propusnica je bilo raznih: neke su vredele manje, neke više; pred nekim se kapija širom otvarala, a pred nekim tek toliko da se posetilac jedva mogao provući. Jednostavno rečeno, ako je neko hteo da dođe do neke lepe 3/4ene, morao je imati neku od propusnica na kojoj piše da je poznati fudbaler, proslavljeni pevač, veliki glumac, učen čovek, čuven lepotan... Grmalj je čvrsto odlučio da nabavi jednu propusnicu, dugo je premišljao koju i kakvu sve dok nije zaključio da će takav kakav je - kratak, širokih leđa i lopatastih ruku - najbr3/4e i najlakše doći do one na kojoj piše da je najjači čovek Raške. Pogotovu što se još kao dečak, dobivši od nekog mladića, ni kriv ni du3/4an, teške batine, Grmalj zakleo da će postati velik i jak kako bi istukao sve siled3/4ije i one koji kinje mirne i dobre mališane. Grmalj je koristio svaku priliku da uposli mišiće. Kad bi ugledao neki veći kamen pored puta, prašnjav i ubaljezgan, dograbio bi ga, podigao iznad glave i bacao niz stranu iz sve snage. Prilazio je radnicima koji su kopali jarak, uzimao od njih kramp i kopao sve dok mu znoj ne bi probio kroz košulju, ne obazirući se što mu se okolni svet čudi i podsmeva. Ponekad bi iz čista mira istovario kamion pun d3/4akova. Kasnije je Grmalj nasuo sve3/4 beton u dve velike konzerve i uglavio ih na krajeve gvozdene šipke. Tako je dobio tegove koje je svakog jutra besomućno dizao. Posle takvih ve3/4bi Grmalj je bio gladan kao vuk. Ručak koji je majka od očeve radničke plate spremala za celu porodicu (Grmalj je imao još dve sestre), sna3/4ni momak je mogao sam da pojede. Zato je Grmalj sav d3/4eparac odvajao za hranu, a uspevao je i da vazdušnom puškom ubije ponekog goluba divljaka i da u reci upeca nešto ribe. Sreća mu se osmehnula kad su ga poslali u vojsku, u kuvare, gde je prvi put u 3/4ivotu mogao da jede do mile volje. Po povratku iz vojske Grmalj je bio te3/4i dvadeset kilograma. Sve stare majice i košulje koje je pokušao da obuče popucale su mu na leđima. Osim plavog čuperka, koji mu je uvek padao na čelo i preko očiju, u svemu je to bio drugi i novi Grmalj. Uvideo je da je u snazi, bar što se tiče mladića od koga je nekad davno, kao mališan, dobio batine, malo preterao. Ovakav kakav je bio mogao je kao od šale da izudara trojicu takvih. A i više nije imao volje da se sveti tom mladiću, sada već ocu dve plavokose devojčice. Umesto mladića, Grmalj je kroz svoje lopataste šake najpre propustio nekog bivšeg boksera, koji u bioskopu nije davao mira devojkama, a zatim trojicu braće, teških kavgad3/4ija, koji su u jednom delu varoši kinjili sve dečake koji ih nisu priznavali za "glavne". Braći nisu pomogli ni čelični lanci, bokseri i motke kojima su nasrnuli na Grmalja. Grmaljeve tuče su se brzo pročule. Sve su se isto završavale: protivnici u prašini, Grmalj na nogama. Posle svake tuče, Grmalj je sklanjao čuperak s očiju, kao da za to pre nije imao vremena. (U tom čuperku, po pričanju dečaka, krila se sva Grmaljeva snaga: od njega niko nije mogao da mu zaviri u oči.) Slava koja je pratila Grmaljeve prethodnike, najjače momke varoši, očekivala je i njega, ako ne i još veća. Cela Raška ga je znala. "Zdravo, Grmalj!" - javljali su mu se mališani, srećni ako bi im pozdrav uzvratio smeškom. Čistač Mule mu je besplatno glancao cipele, a poslastičar (c)ok stavljao u tanjir dve-tri baklave više nego što je tra3/4io, izgovarajući se da takvoj grdosiji nije mnogo ni tepsija. Obućar Ziki poklonio mu je crnu narukvicu, išaranu sjajnim nitima, koju je Grmalj stavio na desnu ruku, na onu kojom je zadavao najjače udarce. Pa su usledile, same od sebe, neke sitne počasti i privilegije: nije morao da čeka u redu za bioskopsku ulaznicu (mališani su se grabili ko će da mu je kupi), na fudbalske utakmice su ga propuštali bez karte, a kad se igrao turnir u malom fudbalu mnoge su se ekipe otimale oko njega (iako nikakav fudbaler nije bio), jer je svojim izgledom i snagom zbunjivao i plašio protivnike. Bio je već postao čudo i znamenitost Raške, te mnogi mladići iz okolnih gradova, prolazeći kroz varoš, nisu propuštali priliku da upoznaju i vide čuvenog Grmalja. U vreme njegove najveće slave varošani su mu ponudili, pošto je u vojsci dobio diplomu kuvara, da radi u kuhinji "Motela", ali je on odbio: nikako mu nije išlo u glavu da, posle tolikih uspeha, širi ulicom mirise luka i zaprške. Bilo je jasno kao dan: Grmalju su vrata Raške i sveta bila širom otvorena. Sna3/4ni mladić je prošetao s nekoliko lepših devojaka kojima se, pre vojske, ni slučajno nije mogao pribli3/4iti. Devojkama je bilo milo što se na korzou pojavljuju s najjačim mladićem varoši i što dečaci iza njihovih leđa sa strahopoštovanjem ka3/4u: "To je Grmaljeva cura." Čim bi se zasitio jedne devojke, Grmalj je tra3/4io drugu. A ako bi neka pokušala da ga du3/4e zadr3/4i, ubeđujući da ga voli, on bi joj kratko odgovarao: 
- E, jesi teška guska! Za sve počasti i ljubav koje mu je ukazivala Raška, Grmalj je umeo da bude zahvalan. Tuča je za njega bila viteštvo, stvar srca, i samo kao takva mogla je biti propusnica za uspešno osvajanje 3/4ena. Grmalj je tukao siled3/4ije, varalice i lopove, štiteći nejake i slabe. Od velike koristi bio je i fudbalskom timu "Bane": pratio ga je na svim gostovanjima u zabačenim mestašcima Ibarske doline i bio dobra i sigurna zaštita igračima od prgavih i zagri3/4enih navijača. Iako je va3/4io za najjačeg čoveka varoši, Grmalj to nije mogao da bude dok se ne oproba sa svojim prethodnikom, nekim šoferom, stokilašem. Ovaj se bio pročuo po tome što je jednom od trojice napadača, koji su na njega nasrnuli no3/4evima, isterao oko, te je u zatvoru le3/4ao dve godine. Grmalj se iznenada, iako je smatrao da su 3/4ene guske, zaljubio u neku balavicu, učenicu metalostrugarske škole, koja se zvala Milena. Sna3/4nom mladiću se učinilo da je ona ta 3/4ena zbog koje je sve učinio da bi dobio propusnicu najjačeg čoveka Raške. Grmalj je čak bio spreman da joj predlo3/4i da se uda za njega, ali ovu to uopšte nije zanimalo i o tome nije htela da razgovara. 
- Udesiću ja tebe, gusko jedna! - reče joj Grmalj. 
- Pa ja sam s tobom samo zbog tvog čuperka! - nasmeja se Milena, čupnuvši ga za kosu. Grmalj nije imao na kome da iskali bes no na debelom šoferu, ali se ovaj prijateljstki ponašao, tapšao ga po leđima i zvao na piće, govoreći: 
- Koliki si, oštetio si tri čoveka! Posle 3/4estoke svađe s Milenom, Grmalj je u kafani nabasao na svog protivnika i s njim se dobro opio. Usred pijanke Grmalj reče: 
- Burazeru, izlazi napolje da vidim da li si takav majstor za tuču kao što se priča! U dvorištu kafane Grmalj i šofer se uhvatiše za ramena, nabijajući jedan drugom glavu u prsa. Dugo su tapkali u krugu. U jednom trenutku šofer se okliznu na koru lubenice i pade. Grmalj mu sede na grudi, hvatajući ga za grlo. 
- Priznaješ li? - upita Grmalj. (c)ofer je krkljao, pokušavajući da dođe do vazduha. 
- Udavićeš čoveka! - reče neko Grmalju. Grmalj pusti šofera. Ovom je dugo trebalo da ustane. 
- Duša mi je u nosu! Nije ni čudo kad toliko pušim i pijem! - reče zaduvano šofer. Na uglu ulice Milena se dr3/4ala za ruku s nekim mladićem u belim farmericama, zalizane kose. Grmalj skloni čuperak s očiju. 
-Naruči piće! Odmah se vraćam! - reče Grmalj šoferu, uputivši se prema Mileni i mladiću. Grmalj im priđe s leđa, Milenu uhvati za jednu a mladića za drugu ruku i povede ih u obli3/4nji ulaz. Mladić zastade i pokuša da se otrgne, ali mu Grmalj jače ste3/4e ruku i ovaj poslušno pođe za njim. 
- Ko ti je ova zalizana čačkalica? - upita Grmalj Milenu. 
- To je Majstor. Moj dečko. 
- Mi se volimo! - reče zalizani momak. 
- Kako smete da se volite? Ko ti je to dozvolio? - grmnu Grmalj i jače mu ste3/4e ruku. Mladić jauknu. Grmalj ga pusti. 
- Briši! - reče mu Grmalj. Mladić se ne mrdnu s mesta. 
- Nisi čuo šta sam ti rekao? - povisi glas Grmalj. 
- A ona? - upita mladić za Milenu. Grmalj slobodnom rukom ščepa mladića za jaknu i podi3/4e ga na grudi, tako da ovom noge ostadoše da vise u vazduhu. 
- (c)ta da uradim s tobom, zalizani ljubavniče!? Nemam o šta ni prste da uprljam! - reče Grmalj. 
- Pusti ga! Mi se volimo! - reče Milena. 
- Bila si i ostala guska! - odgurnu Grmalj mladića i vrati se u kafanu. 
- Prošlo je naše vreme, prošlo! Niko više ne ceni snagu i srce! Danas dobro prolaze ispijeni i guravi! Čačkalice! - po3/4ali se Grmalj šoferu. 
- Ništa od nas! Samo smo oštetili pet-šest takvih čačkalica! - reče šofer. 
- Ceo svet se okrenuo naopačke! Mrtvi smo mi, mrtvi! Odmah treba da iskopamo sebi grob! - dodade Grmalj, bacivši ko3/4nu narukvicu u ugao, u kantu za smeće. Grmalj se ubrzo u "Motelu" zaposlio kao kuvar. Otad se klonio tuče. U restoranu, ispred njegovih očiju, i dalje su se dešavale tuče, i dalje su stolice pucale po glavama ljudi, i dalje flaše praštale po zidovima i ogledalima, ali on ni prstom nije hteo da mrdne. Stasali su i neki mladići, iz varoši i obli3/4njih sela, pa su, nestrpljivi što im se ime još nije pronelo Raškom, zametali kavgu, tra3/4eći priliku da poka3/4u svoju snagu. Izazivali su čak i Grmalja. Ovaj se na njih nije osvrtao. 
- Badava se kurčite, zelembaći! - govorio je on, dodajući, više za sebe, da u osvajanju 3/4ena veće šanse imaju čak kuvari, ili mladići s nestašnim čuperkom na čelu, nego oni koje tako silno bije glas da su najjači momci Raške. A kad se jednom, 3/4eljan kavge, napio, Grmalj je naleteo na Macka, vitkog mladića s o3/4iljkom na licu, od čijeg je ledenog pogleda ustuknuo. 
- Ovakav se odavno nije ispljunuo na raščanskom asfaltu! - prošaputao je Grmalj za Macka. 
Osvajanje Raške i sveta
Oko zelene klupe u vrhu ulice, na kojoj sedi Macko sa svojim najbli3/4im pajtašima, tiska se gomila mladića i dečaka. Krojački pomoćnik Miljojko, koji je prethodne noći u "Motelu" platio nekoj auto-stoperki petnaest ćevapčića i flašu piva, zavlači ruku u pantalone i dugo čeprka unutra. Jedan dečak prinosi rasklopljenu čitanku. Miljojko izvlači ruku iz pantalona i ispod noktiju iščačka dve stidne vaši koje padnu na rasklopljenu knjigu. Mladići i dečaci se tiskaju da vide vaši koje se, manje od slova, miču na stranicama čitanke. 
- Be3/4ite od Miljojka! Svima će preneti picajzle! - ka3/4e jedan mladić. Miljojko zadi3/4e nogavice i pokazuje odrana i raskrvavljena kolena. Mackov o3/4iljak na licu se razvlači u širok osmeh. Najjači momak Raške ka3/4e prvom mladiću do sebe: 
- Pusti Miljojka da sedne! Miljojko se polako spušta na klupu. Lice mu sija od sreće kao tek ispečena vekna u izlogu pekare. Rasklopljena čitanka sa stidnim vašima dugo kru3/4i od ruku do ruku mladića i dečaka. Miljojko sklapa oči i okreće lice prema suncu koje plovi iznad tamnocrvenih raščanskih krovova. 
Prva cigareta
Od prvog dana, kada je u našoj kući iznajmila sobu, zatreskao sam se u Milu, profesoricu knji3/4evnosti u gimnasiji. Ona je za mene bila najlepša 3/4ena na svetu. Bilo mi je strašno krivo što se sa devet godina ne mo3/4e upisati u gimnaziju. Moj jad je splasnuo kad me je lepa došljakinja u dokolici počela učiti engleskom jeziku, objašnjavajući majci da će od mene postati svetski čovek. 
- Kakav je, ništa od njega neće biti do bitanga! - rekla je majka, nimalo ne krijući da ne uzima za ozbiljno tu Milinu rabotu i da se čak svemu tome čudi. Uopšte, majka se mnogo čudila - i ne samo ona - mladoj i lepoj profeserici. Nikako joj nije bilo jasno šta hoće i šta tra3/4i u našoj maloj i zabačenoj varoši prelepa došljakinja, koja je čak imala kuću i roditelje u Beogradu. 
- Moj san je bio provincija! Ovde mogu mnogo više da poma3/4em i koristim ljudima! - rekla je Mila. Ona je unela nemir i pometnju u našu kuću, u našu ulicu, u našu varoš. Svakom je nalazila mane i svakom je u oči ponešto zamerala, našta se gotovo niko nije ljutio: svako joj je opraštao zbog mladosti i lepote. Mila nije mogla da se načudi što u varoši ima toliko kafana i - još više! - što se u njima od jutra do mraka pijanči a bibiloteka zvrji prazna kao mrtvačnica. Mog oca je prekorevala što se srami da majci donese namirnice s pijace i što svako popodne omrkne igrajući s komšijom tablić. 
- Knjigu u ruke, čika Aco! - govorila je. - Za znanje nikad nije kasno. Eto, da li znate ko je sagradio Sopoćane, koji su vam tu, pred nosem? - Pa ... mislim da je Kraljević Marko! Ko bi drugi!? - odgovarao je otac. Majku je Mila izgrdila što ide neuredne kose i u iznošenoj odeći. 
- Tako lepa i još dr3/4eća, pa da se zapustiš, strina! - prekoravala ju je Mila. 
- Ma, za koga da se doterujem i udešavam!? Za Acu? Njega sam odavno osvojila, a i on, pored onih karata, ne vidi ni belu mačku! - branila se majka, a nije umela da sakrije da joj je milo što profesorica, eto, primećuje da je bila lepa. 
- Imaš pravo, dete moje! Kad bih se ja malo doterala i obukla, da vidiš kako bi ovaj moj Aco obigravao oko mene i sve trčeći odlazio na pijacu! - dodala je. Mila je najviše zamerala na muvama. Bila je rana jesen, ulice je plavio miris paprika, paradajza i lubenica. Muve su navaljivale u rojevima. Svuda ih je bilo. Od njih mlada profesorica popodne nije mogla da spava, a gubila je volju i za jelom čim bi ih videla na stolu. 
- Kako mo3/4ete da 3/4ivite među tolikim muvama? Znate li, čika Aco, da ove muve dolaze pravo iz varoških klozeta!? - zaprepašćivala se naša stanarka. 
- Ma ćuti, ove su dobre: ima onih što peljaju kao obadi! - govorio je otac. Tamanili smo muve koliko smo mogli i umeli. Najviše smo ih jurili peškirima, ali kao da im nije bilo broja. Meni je Mila najmanje zamerala. Izgrdila me je jedino što sam gađao kamenom nekog psa. Mila je sa ulice dovlačila mačiće i kučiće i hranila ih. Otad nisam više ganjao varoške pse. A bilo mi je krivo što su se dečaci i dalje utrkivali ko će pre i bolje udesiti neku d3/4ukelu. S engleskim je loše išlo. Jezik nije mogao da mi se odve3/4e. 
- Slabo pamti, malokrvan je! - rekla je Mila majci. Dvaput nedeljno Mila je prala kosu u svojoj sobi, nad lavorom. Mene je zvala da je polivam. Mila je bila u kombinezonu, iz kojeg su se, kad bi se sagnula nad lavor, pomaljale jedre, bele grudi. U tom pravcu nisam smeo da pogledam. Tek kad sam bio siguran da Mila od sapunice ništa ne vidi, ja sam širom otvarao oči. 
- Sipaj, pojede me sapunica! - vikala je Mila. Profesorica se kod majke raspitivala za varoške muškarce. Pitala je ko je glavni. Majka je rekla da je to Petar, direktor fabrike tekstila. Bio je to čovek o kome se mnogo govorilo u varoši, pa i u našoj kući. Retko sam ga viđao, zdepastog i proćelavog, večito s cigaretom u uglu usana. 
- O bo3/4e, pa ljubav nije fabrika! - začudila se Mila. Majka je objasnila da je Petar o3/4enjen, i da u varoši ima još direktora, ali da se 3/4ene samo za ovoga lepe kao muve za ušećereno voće. 
- A šta na sve to ka3/4e ta njegova nesrećnica? - pitala je Mila. 
- Ništa - rekla je majka. - Veli da je izabrala pravog čoveka, valja i njoj i drugima. Hoće da ka3/4e, kučka, da naši, čim ne valjaju za druge, nisu ni za šta. Kučka! Mila se krstila: 
- Zastarelost! Predrasude! Draga moja, vi grcate u srednjevekovnom mraku! 
- Ne verujem da on valja ijednoj. Preča je njemu cigara koju ne vadi iz usta od svake 3/4ene - dodala je majka. Sledeće večeri profesorica se glavnom ulicom prošetala s jednim besposličarem, zvanim (c)raf, jadno obučenim, koga glavne varoške cure nisu htele ni da pogledaju. 
- E jesi našla momka, dete moje! - podsmehnula joj se majka. 
- Strina, ljubav nisu izmislili direktori! - odgovorila je Mila. Svom novom momku dala je nekoliko knjiga pesama, koje je ovaj više vukao po d3/4epovima nego čitao. Odvela ga je i u Sopoćane. 
- Pazi da te mala ne zapopi! - podsmevali su se mangupi (c)rafu. Jesen je na ulicama zaudarala na prezreo paradajz i trule paprike. U fabrici tekstila dovršen je moderno opremljen restoran za radnike. Mila je dobila pozivnicu za svećano otvaranje. 
- Sposoban je taj Petar. Od krampa i seljačkog razboja stvorio je fabriku. Kao što je u ratu od četiri čoveka stvorio brigadu. Zaslu3/4io je da mu se spomenik za 3/4ivota podigne - rekao je otac. Mila je otišla na svečano otvaranje restorana. Ni pet ni šest, još s praga je Petru skresala u oči: restoran je lep, ali pun muva! 
- Drugarice profesorice - rekao je Petar ne vadeći cigaretu iz usta - za tri dana ovde neće biti nijedne muve! I zaista, posie tri dana u restoranu nije zvrndala nijedna muva. Na ulazu je pisalo: "Svaki radnik koji u restoranu ubije deset muva i donese ih na kasu, dobija besplatan doručak. Uprava." 
- Mnogo ste me koštali, drugarice profesorice: oko hiljadu doručaka 
- rekao je Petar. Mila je pobesnela: 
- Ne mo3/4ete tako postupati! Nije ovo šuma i ne 3/4ivimo u srednjem veku! Petar se smeškao. 
- I kad razgovarate s jednom damom, trebalo bi da izvadite cigaretu iz usta. Zanima me da li s njom i spavate!? - dodala je Mila. 
- Proverite! - rekao je Petar. (c)ta se u stvari u restoranu zbilo, ja tačno ne znam. Ovo je samo priča koja se dugo pronosila u našoj kući i varoši. (c)ta se dalje desilo, još manje znam. Po priči, Mila je proverila da li Petar spava s cigaretom. Nekoliko dana kasnije mlada profesorica iznenada spakova stvari. Otac je trljao ruke: 
- Nema kod Petra labavo! Neka vidi ta svilena gospođica iz prestonice kako mi to radimo. Po seljački, nego šta! I nek vidi kako smo i mi u ponečemu školovani! Majka se bespomoćno vrtela oko Mile: 
- Ma rekla sam ti, dete moje: kod njega se svaka 3/4ena manje zadr3/4ava nego košulja koju nosi, nego cigara koju puši! Poslednji put sam pomagao Mili da opere kosu. Vrtelo mi se u glavi dok sam gledao u njena teška, bela nedra, koja su, kao prezreli grozdovi, ispadala iz kombinezona. 
- Sipaj! Izgoreše mi oči! - vikala je Mila. Ruka s lončetom bila mi se načisto ukočila. 
- Sipaj! (c)ta radiš? - zapomagala je Mila. Kad je sprala sapunicu, pogledala me je i rekla: 
- (c)to si tako bled? Ispustio sam lonče i sručio joj se u naručje, zabijajući glavu u nedra. Mila je pozvala majku i rekla: 
- Strina, ovo dete je strašno malokrvno. Profesorica Mila je otputovala noću. Ja sam se borio sa snom da bih je ispratio iz kuće. 
- Dete moje, za ceo 3/4ivot sam upamtio da je Sopoćane sagradio Uroš Drugi - rekao je otac. Majka je plakala. 
- Uči engleski! - kazala je Mila i poljubila me u kosu. Sutradan smo obavljali uobičajene poslove, kao da se ništa nije desilo. Slabo nam je šta polazilo za rukom. Otac je strašno gubio na tabliću, a majci su ispadale šerpe i čaše iz ruku. Ja sam u šupi zapalio svoju prvu cigaretu i stavio je u ugao usana. Strašno sam se zagrcnuo i suze su mi potekle. Otac je primetio dim i, kao da je čekao priliku da na nekome iskali pritajeni bes, dobro me izlupetao. 
Dečak i fudbaler 

- Sjajan fudbaler! Takvog Raška nije imala! Gotovo svakog dana dečak je slušao iste priče o Levaku. Dečak je dr3/4ao tezgu sa semenkama i kikirikijem pored kafane "Obilić", do stolova poređanih na pločniku. Nekoliko godina ranije Levak se pročuo u Raškoj, a i dalje, kao veliki majstor lopte. Dotad je bio nepoznat mladić, besposličar. Na jednom takmičenju u malom fudbalu, na betonskom igralištu kod Doma JNA, Levak je tako zablistao da je oduševio celu Rašku. Odmah je primljen u odabranu jedanaestoricu varoškog tima "Bane". Na velikom igralištu još je bolje zaigrao: pročuo se po majstorskim driblinzima i jakim, nepogrešivim udarcima. Dolazili su ljudi iz udaljenih sela, od Golije do Kopaonika, da vide tog fudbalskog majstora zvanog Levak. Posle utakmice ljudi su ga na rukama iznosili sa igrališta. Levak je ubrzo dobio posao, dosta lak i sjajno plaćen. Za kratko Vreme mladić je kupio skupa, velika kola kakvih je malo bilo u varoši. U njima je, kao grabljivi orao, krstario Raškom, iz ulice u ulicu. Prolazio je i pored "Obilića", uz same stolove, pritiskajući gas do kraja. 
- Seljačina! Osvojiše prostaci Rašku! -- govorili su penzioneri ispred "Obilića". Dečak se ljutio na penzionere. Levak je vozio devojke. Neke su bile lepe i poznate. Dečaku se najviše dopadala Marija. Stanovala je preko puta dečakove tezge. Kad je ulazila u Levakova kola, suknja joj se visoko zadizala iznad belih, oblih kolena. Dečak je lizuckao usne. Levak je kupovao od dečaka semenke i kikiriki. Dečak je pokušavao da s fudbalerom započne razgovor. Levak je škrto, ili uopšte nije, odgovarao na dečakova zapitkivanja. Dečaku je bilo krivo. Pogotovu što su se njegovi vršnjaci hvalili kako su postali fudbalerovi prijatelji, zavezujući mu kopačke, kupujući cigarete i čineći druge sitne usluge. Dečak nije imao vremena da, kao drugi mališani, prati svaki Levakov korak. Jedino je prodajući mu semenke mogao bli3/4e da se upozna s njim. Dečak mu je odmeravao više nego što je platio, ali Levak ni to nije primećivao. Dugo vremena je prošlo dok dečaku jedne većeri nije uspelo da se slatko i natenane ispriča s čuvenim fudbalerom. Dečak je zatvarao tezgu kad su se kraj njega zaustavila Levakova kola. 
- Kako si, lafe? - upita fudbaler, izlazeći iz kola. 
- Dobro ... - promuca dečak. Levaku su oči bile mutne i zakrvavljene a dah mu je zaudarao na rakiju. Jedva se dr3/4ao na nogama. 
- Nešto me dobro lupnulo po glavi! Majke mi ... 
- Sjajno si igrao prošle nedelje. Radio si ih kao volove - reče dečak. 
- Već mi je postalo dosadno da radim te zvekane. Smučio mi se fudbal! Neću više da igram - reče Levak pripaljujući cigaretu. 
- (c)ališ se? - sneveseli se dečak. 
- Ne šalim se, majke mi! Tako: lupilo me nešto u glavu. Zašto da igram!? Mogu i ja malo da zezam, dosta su drngi mene! Dok nisam postao čuven, niko me ni za šta nije zarezivao. Za sve sam bio baraba, besposličar, propalica. Ni za cigaretu nišam mogao da se ogrebem! Levak sačeka da jedan čovek prođe, pa nastavi. 
- Tek kad sam postao zvezda, počeli su da obleću oko mene, kao pčelice oko cveta. Počeli su da se utrkuju ko će mi obrisati leđa, dodati kopačke, ponuditi cigaretu ... A ako slomim nogu, svi će mi okrenuti leđa! Nastade tišina. Prvi progovori dečak: 
- Video sam te s Marijom. Ljubila te je u vrat dok si vozio kola ... Jesi li je? - upita dečak i coknu jezikom. Levak se nasmeja: 
- Mali, ti si veliki đavo! Bio sanm večeras s Marijom, pored Ibra. Evo, pomiriši ruke ... Nešto me lupi po glavi i ka3/4em Mariji: "Malecka, ja sam ru3/4an mladić, i ti ne bi bila sa mnom da nije ovih kola. I sve mislim da se ne ljubiš s Levakom nego s njegovim kolima." 
- Stvarno si to rekao!? Ti uopšte nisi ru3/4an mladić! 
- Rekao sam, majke mi! Nemoj da misliš da sam pijan ... Pre nekoliko godina ta Marija nije htela ni da me pogleda ... I to sam joj rekao. A ona zacmizdri ... 
- Nije trebalo da joj ka3/4eš! - reče dečak. 
- Ma nema veze! Brzo će to ona da zaboravi! Ja sam ganjao i druge 3/4enske, i to pre nego što sam postao čuveni Levak. Doduše, bile su malčice ru3/4nije, ali je s njima bilo slađe, od srca. Tad nisam imao kola. 
- Meni bi bilo slađe s Marijom. Ona ima dobre noge - kaza dečak i liznu usne. Levak prasnu u smeh: 
- Naravno da ima dobre noge! 
- Ona je sva dobra: od glave do pete! Hoćeš li je o3/4eniti? 
- Ti si đavo! Uh, baš me dobro lupnulo ... Svi misle da je Levak budala! Kao da ne znam šta će sa mnom biti kad prestanem da igram ili, ne daj bo3/4e, slomim nogu. (c)utnuće me kao praznu konzervu ... Znaš, mali, Mariju još nisam izgustirao ... 
- Uzmi kikiriki! Poklanjam ti! - reče dečak. 
- Hvala, lafe! - reče Levak i uđe u kola. 
- Pazi kako voziš! - viknu dečak. Kola odjuriše velikom brzinom. Odnekud izbi jedan dečakov vršnjak. 
- (c)ta ti je rekao Levak? - upita ovaj. - Hoće li u nedelju zabiti tri gola? 
- Naravno! - kaza dečak. 
- Ti si dobar prijatelj s njim? 
- Stari! Njemu ne naplaćujem kikiriki i semenke! - kaza dečak. 
- Eh, kad bih ja imao takvu levu nogu! - prošaputa dečakov vršnjak, gledajući u pravcu u kojem su odjurila kola. 
Topola
Ispred kafane posađene su tri topole: jedna uz samu betonsku ogradu terase, druge dve nešto dalje. Topola kod ograde više je izrasla od ostale dve. Njeno lišće 3/4ivlje i veselije treperi. Svake noći pijanci se, izlazeći iz kafane, ispovraćaju uz njeno stablo. Noću, pre nego što pođe kući, Macko se uz topolu ispiša. U povratku s pla3/4e, Macko na terasi kafane popije flašu piva, odmarajući oči na treperavom lišću najveće topole. 
Skakač
Trebalo je da Galeb ostvari još samo dve 3/4elje, koliko jednostavne i obične toliko slo3/4ene i nesvakidašnje, pa da bi sebi mogao mirno da ka3/4e da je, sa svojih sedamnaest godina, sasvim uspeo u 3/4ivotu. A te 3/4elje, koje su noćima odvlačile san od vitkog sedamnaestogodišnjaka, bile su ove: prva, da skine nevinost nekoj curi, i druga, da skoči u zeleni Ibar s Devojačke stene, odakle niko nije skočio, niti se verovalo da će ikad, osim onih kojima do 3/4ivota nije bilo stalo. (c)to se tiče prve 3/4elje, Galebovo seksualno iskustvo nije bilo za potcenjivanje - ako se imaju na umu njegove godine. Jednostavno, on u toj stvari nije bio mutavko. Mogao je da se pohvali da je spavao s dve 3/4ene. Mali, ali lep broj, s obzirom na njegove brojne vršnjake kojima je to bio nedosti3/4an san. Prva mu je bila neka Ciganka, koju su mu za najlonske čarape i paklo "kenta" namestili prijatelji - oni koji su s njom već imali posla. Za ljubav su izabrali gusti šibljak pod mostom. 
- Pazi da mi ne iscepaš čarape! - upozori ga Ciganka. Ljubav nisu završili jer su naišli neki ribolovci, pa se 3/4ena izmigoljila ispod mladića kao vla3/4an sapun kroz prste i izgubila u šibljaku. Galeb nije mnogo očajavao zbog ne3/4eljenih gostiju. Va3/4no je, eto, da je konačno spavao sa 3/4enom i da će sutra, kao petao, moći da se šepuri među drugovima. Druga je bila mlada radnica, došljakinja iz planinskog sela, koja se od odbačenosti i usamljenosti pokušavala da otrgne brojnim kratkotrajnim vezama s muškarcima. Došljakinja je, blesavo se kezeći, pohvalila Galebove skokove u vodu, on je zapazio njena široka i mesnata usta, ali ni na kraj pameti mu nije bilo da će se tako započeto poznanstvo završiti u krevetu. Sledeći susret je došao ubrzo, jedne kišne večeri. Galeb i njegov drugar Baćo stajali su u jednom ulazu, premišljajući gde bi mogli na miru i natenane da ispiju dve flaše vina koje su dr3/4ali pod miškama. Tad je naišla mlada došljakinja sa svojom sobnom drugaricom. Galeb iz šale predlo3/4i da kod devojaka popiju vino, a one odmah pristadoše, napomenuvši da se zbog gasdarice moraju neprimetno ušunjati u kuću. U sobi su Galeb i Baćo razgledali fotografije devojaka. Došljakinja izdvoji jednu na kojoj se napadno osmehivala, rasvučenih usta od uveta do uveta, i pokloni je Galebu s posvetom. 
- Hoćeš li je nositi u novčaniku? - upita došljakinja. 
- Verovatno! - reče Galeb. Kad je vino svima udarilo u glavu, nekako je samo od sebe došlo da se Galeb zavuče u krevet s radnicom, a Baćo odvede njenu prijateljicu u tesnu kuhinju, koja je od sobe bila odvojena tankom zavesom. Galeb se dobro umorio: bio je sav u goloj vodi. Njegova ljubavnica vla3/4ila ga je po vratu mesnatim usnama, zasipajući ga vrelim, neprijatnim zadahom. Galebu to nije smetalo: 3/4eleo je da nastavi igru. Ali Baćova izabranica iznenada obori u plač, pominjući majku i nekog vojnika koji joj piše "preslatka" pisma. 
- Ja sam đubre! Ja sam najveće đubre u Raškoj! - ponavljala je devojka. Svi troje su je tešili kako su umeli i znali, ali kad ona, neprestano jecajući, poče da sna3/4no udara glavom o zid, Galeb i Baćo se br3/4e-bolje obukoše i pobegoše u mrak. Tek na ulici Galeb se seti da je zaboravio da ponese fotografiju koju mu je devojka poklonila. Sad je Galeb svakoga mogao da uveri da je spavao sa 3/4enom. Tu mu je bio 3/4ivi svodok - Baćo. Od tada Galeb nije mnogo lupao glavu o seksu. Ciganku više nije viđao, a radnica se pravila da ga ne poznaje, što je bio pouzdan znak da je našla nekog drugog. Na razglednici, a kasnije na televiziji, Galeb je video mladiće vitkog tela kako se sa starog mosta u Mostaru u blagom luku obrušavaju u Neretvu. Ta slika duboko mu se urezala u sećanje. Galeb je sanjao da ode u Mostar. I Raška je imala most, ne tako star i poznat, ali dosta visok, od grubo klesanog kamena. Jedino što je Ibar ispod njega plitak i kamenita dna. Zato je Galeb skakao, kao i mnogi drugi mladići, s obale i s topola na raščanskoj pla3/4i zvanoj Sastavci. Ubrzo je svima pao u oći: po ujednačenim i ritmičnim pokretima tela, po pravilnom luku kojim je, kao po dugi, klizio ka vodi i po lakoći udara u površinu reke. I još po nečemu: skakao je kad je on hteo, nikad za paklo cigareta, bioskopsku ulaznicu ili novac - za čim su se drugi, retki skakači lakomili. Galeb se toliko bio izveštio u skokovima da je skakao i u avgustu, kad je Ibar bio najplići i mladiću na najdubljim mestima u Sastavcima dopirao do grudi. Kasnije je Galeb prešao na pla3/4u kod Devojačke stene, udaljenu dva-tri kilometra od Raške. Voda je ovde bila mnogo dublja, čak joj se na nekoliko mesta nije moglo naći dno, a obala peskovitija. Doduše, manje je bilo kupača, i to uglavnom onih koji su dolazili automobilima i biciklima. Ovde je Galeb skakao sa stena koje su se strmoglavo dizale nad vodom. Tad je Galebu pala misao da skoči s najviše stene, zvane Devojačka, odakle - koliko je znao - nikad niko nije skočio. Mo3/4da jedino nepoznata devojka, nekad davno, be3/4eći ispred raspojasanih Turaka, po kojoj je stena - kako je govorila legenda - dobila ime. Stena se dizala visoko iznad vode, nekih tridesetak metara, pribli3/4no koliko i most nad Neretvom. Od obale je bila udaljena dobra tri-četiri metra, tako da je skakaču, ukoliko se sna3/4no i s pravog mesta ne odrazi, pretila opasnost da se razmrska na oštrom kamenju. Galeb se peo na stenu i zurio u zeleni Ibar, koji mu se, odatle, činio kao običan potočić. Nije smeo da skoći! Bojao se da ne padne na kamenje! Prvi put je osetio da se plaši visine! Ali Galeb nije odustajao od sulude misli da skoči sa stene. (c)to se tiče prve Galebove 3/4elje, sve se odvijalo glatko. Vitki momak se već nekoliko meseci zabavljao s maturantkinjom Buckom, malih i ravnih grudi a punih bokova i nogu. U početku je sve išlo kako je očekivao i sve je bilo zanimljivo: prvo su se dr3/4ali za ruke, zatim milovali, kroz nekoliko dana su se ne3/4no ljubili, kasnije joj je Galeb divljački pritiskao grudi, zavlačio jezik u usta, grizao ramena i mišiće, a na kraju je skidao golu do pasa i milovao rukom gotovo po celom telu. Tu su stali. Dalje Bucka nije dala ni makac! Galeb se durio. Bilo mu je već dosadilo da se mazi i milucka. Odlučio je da prekine s Buckom dok ga drugari još nisu počeli da ismejavaju kao nespretnjakovića. Došle su svađe, mirenja, Buckino cmizdrenje, njegova lukava ubeđivanja, pa njene priče da se boji mame i da će ostati u drugom stanju ... Sve u svemu, Bucka nije popuštala. 
- Kakav je to osećaj? Boli li? Dugo, jako? - upita ga maturantkinja. Ruku na srce, Galeb o seksu nije imao pojma, iako je o tome pročitao bezbroj tekstova u raznim zabavnim revijama. Da bi bio uverljiviji, Galeb reče: 
- Sve je trenutak! Gledala si kako skačem? Zamisli da si ti reka i da ja skačem: zarijem se u tebe kao strela i odmah izletim. Voda se od udara malo uzburka i zapenuša, a posle se umiri, kao da ništa nije bilo! Eto, tako je to! Kad su se sledeće večeri ljubili na betonskim stepenicama iza škole, Bucka obamre i skliznu mu niz noge. Galeb joj, ne baš tako spretno, skide gaćice i čarape. Beton mu je drao kolena. 
- Pasi da mi ne napraviš dete! - šapnu Bucka. Galeb je sav drhtao, kao kad je prvi put skočio u reku s nekog niskog panja. Od njega ništa nije bilo! Poče da ga hvata panika. Nije znao kako da se izvuče iz neprijatne situacije. 
- Pst! Neko ide! - jedva smisli Galeb. Bucka se pridi3/4e. 
- Čuo sam korake - dodade Galeb. Bucka se br3/4e-bolje obuče. Sutradan popodne, Galeb odvede Bucku u stan svog prijatelja, muzičara. Isto se ponovi. Ovog puta, umesto betona, bio je neki klimavi krevet koji je cvilukao na najmanji pokret. 
- Čekaj da se malo smirim i odmorim - reče Galeb, pripaljujući cigaretu. Bucka je listala muzičke revije koje su bile razbacane oko kreveta. 
- Reci mi iskreno: vole li muškarci devojke s većim ili manjim sisama? - upita Bucka. 
- Ne znam! - reče Galeb, privlačeći je pod sebe. l ovog puta se ništa ne desi. Galeb je uvidao da to zamara Bucku. 
- Trebalo bi, mo3/4da, da se napijemo pa bi lakše išlo - reče Bucka. Skakač je već brinuo za sebe. Mislio je da je neizlečivo bolestan. Počeo je da sumnja u ono s Cigankom i radnicom ... sve je to bilo na brzinu, nedovršeno. Mo3/4da mu je priroda zaista uskratila ono najlepše - da spava sa 3/4enom. Galeb je kupio kilogram oraha i celo popodne ih krckao i jeo. Čuo je, navodno, da orasi daju veliku moć. Orasi su mu se, na kraju, zgadili. Sutra je s flašom vinjaka Galeb ponovo pošao s Buckom u prijateljev stan. Za tu priliku kupio je i paklo "kenta", iako je pušio mnogo jeftiniji "ibar". 
- Čitala sam da je pronađeno sredstvo koje uvećava grudi. Jedan ubod igle i - odmah kupuješ prsluče broj tri - reče Bucka. 
- Nauka sve mo3/4e! - dodade Galch, ispijajući vinjak. Za nepunih desetak minuta Bucka i Galeb su sasuli u grla četvrtinu flaše. 
- Jesi li stavio gumicu? - upita Bucka. 
- Ne brini! - reče Galeb. 
- Zagnjuri se, skakaču! - mrmljala je opijena Bucka. - U tvoju najlepšu reku na svetu. A skakač je dremao. Bio je potpuno nemoćan. Kao da je stajao na Devojačkoj steni: 3/4eleo je da skoči, ali ne sme, ne mo3/4e, boji se da neće doseći vodu, da će pasti na kamenje, na kojem će se rasprsnuti kao tikva. Bucka se, kao prekipelo testo, razlivala po krevetu, sva topla i sluzava. Galeb je stezao, privijao uz sebe, vla3/4io jezikom i grizao, ali ništa nije vredelo. Ispod pupka bio je mrtav. Na kraju su se oboje umorili. Bucka je mrmljajući utonula u san. Galeb nije mogao da veruje: eto, pred njim je, kao na tanjiru, gola 3/4ena, kao od majke rođena, po svoj prilici nevina, još netaknuta, a on je nemoćan, ne mo3/4e da učini ono što svi mladići Raške i sveta sanjaju, čvrsto ubeđeni da to priliči samo pravim muškarcima i da je to najlepši cvet svake ljubavi - da joj bude prvi! U očajanju Galeb polo3/4i glavu na Buckin trbuh. Na čelu oseti nešto vla3/4no, znoj ili sluz - nije znao šta. Galebu se naglo smuči, kao da je dotakao nešto oku3/4eno. On skoči s kreveta, obuče se i izađe iz stana. Pošao je prema pla3/4i, bez određenog cilja. Na prvoj česmi dobro opra čelo. To ga nije smirilo: činilo mu se da sluz nije sprao i da mu je na čelu ostao sramni beleg. U prodavnici na izlazu iz varoši Galeb nabasa na Baća kako s radnicima pije pivo. Učini mu se da je najpametnije da se i sam dobro napije. U kartonskoj kutiji pored njegovih nogu gomilale su se prazne flaše. 
- Baćo, kad bi se i zbog čega ubio? - upita Galeb. Baćo o tome nije hteo da razmišlja. Nije ga zanimalo. Tupo je posmatrao kako po izlogu bije letnja kiša. 
- Baš lepo pada! - reče Baćo. 
- A kad bi ti neko oduzeo ono najdra3/4e, ono što te čini čovekom? 
- pokuša Galeb da nastavi razgovor. 
- Meni nema šta da se uzme. Go sam i bos, od glave do pete, - reče Baćo. - I prestani više da sipaš 3/4uto. Kupi malo salame: dobićemo proliv od ovog piva. Galeb je jednako brisao čelo: činilo mu se da svi primećuju sramne tragove još netaknutog Buckinog tela. Kad su istresla i poslednju paru, dva drugara izađoše iz prodavnice. Kiša je bila proredila. Naiđe traktor, Galeb podi3/4e ruku, zaustavi ga i pope se na prikolicu. 
- Penji se! - doviknu Galeb Baću. 
- Gde ćeš? - upita Baćo. 
- Na pla3/4u! Penji se! - reče Galeb. 
- Idi bestraga! - odgovori Baćo i skloni se ispod nadstrešnice, uvukavši glavu među ramena. 
- Znaš, čovek se mo3/4e ubiti zbog ljubavi! - doviknu Galeb s traktora koji je zavijao prema Devojačkoj steni. 
- Je li tako? - upita Galeb traktoristu. Ovaj ga nije dobro čuo od buke motora. 
- Vozim šljunak ... Danas sam dobro pokisao - reče traktorista. Kod Devojačke stene Galeb kucnu traktoristu u rame, reče mu da stane i iskoči iz prikolice. 
- (c)ta je čovek bez ljubavi, drugar? - upita Galeb i ne sačekavši odgovor dodade: - Ništa! Nula! Traktorista siđe s mašine i zađe iza zadnjeg točka, otkopčavajući šlic. Galeb se uputi prema reci, skoči u odelu, dopliva do druge obale i uzvera se na Devojačku stenu. 
- Ovaj je lud! - prošaputa traktorista, ne uspevajući da otkopča poslednje dugme na šlicu. U istom trenutku Galeb se odlepi od stene, izvi u vazduhu i u blagom i savršenom luku obruši k reci. 
- Sto posto lud! - reče traktorista kad iz Ibra, u buketu mlazeva i kapljica, kao iz rascvetane ru3/4e, izlete Galebovo telo. Na licu traktoriste se pojavi izraz olakšanja. Iza zadnjeg točka otegnu se penušava barica. Galeb lagano dopliva do obale i svuče svu odeću. Kiša je jenjavala. Galeb obrisa vodu s čela. Jedan zrak sunca se probi između proređenih oblaka i skliznu preko golih mladićevih bedara. 
* * * 
Galeb nikad nije otišao u Mostar. Kad je odslu3/4io vojsku, o3/4enio se Buckom koja mu je rodila dva sina. Ubrzo se toliko ugojio da je bio širi nego du3/4i, te mu je i pomisao na svaki put, a pogotovu u daleki Mostar, bila teška. Pre nego što se ugojio, Galeb je prestao da skače. Ibar više nije bio zelena reka: valjao je otpadne vode, crne kao jesenje oranje. 
Ogledala
U Raškoj ponajmanje ima ljubavi. Bar se tako činilo mladiću koji se zvao Rade. Svako veče, kao i desetine drugih momaka, stajao je na pločniku glavne ulice, dok su u blizini prolazile lepuškaste devojke, ne obraćajući pa3/4nju na njega, kao da je lipa uz koju se leđima naslanjao. Eto, i Radu i ostalim mladićima od kojih uveče iznikne još jedan drvored i verovatno tim devojkama prva misao je ljubav, a nje, ljubavi, obično nema, ili je ima samo za retke. Rascvetane poljane pored Ibra, stvorene kao za ljubav, zvrje prazne! Radov otac, miner, govorio je: 
- Ako misliš gospodski da 3/4iviš, a ne kao ja, da stalno dr3/4iš smrt u rukama, onda sedi i uči! Rade je početak te rečenice neznatno izmenio: 
- Ako misliš da imaš lepe 3/4ene ... Inače, Rade se potpuno slagao s ocem, bio je jedan od boljih učenika ekonomske škole i trudio se da bude među onima za koje će biti ljubavi, ali je smatrao da nešto bitno nedostaje očevom objašnjenju velike tajne a to je: za lepe sigurno ima ljubavi! Primera za to Rade je imao na svakom koraku. Otac je često hvalio dečačića iz susedstva, velike, bundevaste glave, koji je razred za razredom polagao s odličnim uspehom. No, otac nije znao (ili ga se to nije ticalo) da se s tim dečakom, zvanim Bumbar, ceo razred sprda i da nema toga ko nije opalio čvrgu po njegovoj bundevastoj glavi. Ali da se ne bi reklo da je Bumbar samo Bumbar i da je izuzetak u Raškoj, Rade je navodio još jedan primer: eto, kad se upoznajete s nekim, vi ga i nesvesno osmotrite od glave do pete, i dosta dr3/4ite do prvog utiska koji ste stekli o izgledu te ličnosti. Baš nekako u vreme kad je gimnazijalka Marija izbila na glas po svojoj lepoti, naš junak je počeo da ozbiljnije razmišlja o svom izgledu. I dok je za druge Rade vrlo lako i jednostavno mogao da ka3/4e da li su lepi ili ru3/4ni, za sebe to nije. Bio je u strašnoj nedoumici! Na trenutak - nije bilo sumnje - mogao je za sebe reći da je lep, a na trenutak da je ru3/4an. Ali i da je bilo nekog da mu kao no3/4em preseče nedoumicu i ka3/4e: "Rade brate, ti si lep" ili "Ti si ru3/4an, i to ti je što ti je" - opet mu ne bi verovao. Niko nije mogao da ga razuveri da se njegov izgled - naravno, on je to primećivao u ogledalu - u nekim va3/4nim sitnicama menja: drugačiji je izjutra a drugačiji uveče, ovakav je u leto, onakav u proleće. Otad počinje Radovo stalno zavirivanje u ogledala. Kad je bio zadovoljan svojim izgledom, kad je nalazio da je jedan od lepših mladića Raške, Rada je zahvatala prava bujica veselja. Trčeći bi izlazio na ulicu, ponašao se mangupski, hodao s rukama u d3/4epovima, veselo zvi3/4dukao, nadmeno pozdravljao poznanike i levo i desno, drsko se smešio prodavačicama dobacujući im paprene šale. Srce mu je bilo na mestu. A kad bi mu se učinilo da je ru3/4an, da ima nešto odvratno i grubo u njegovom licu i pojavi, Rade bi se sneveselio kao siroče, uvukao glavu među ramena, u razgovoru zaplitao jezikom i gledao da što pre i neopa3/4eno umakne s ulice, jer mu se činilo da će ga svakog trenutka stići reči prolaznika: "Gle, kako je ovaj mladić ru3/4an!" Jednom prilikom, kad je bio uveren da je izuzetno privlačan, Rade je zaustavio lepu Mariju i, mucajući i crveneći, upitao da li hoće da s njim izađe na korzo. Iznenađena Marija pogledala ga je od glave do pete (Rade se nadao tom pogledu i hrabro ga je izdr3/4ao, verujući da će prvi Marijin utisak o njegovom izgledu biti zadovoljavajući), promucala da joj nije do šetnje, izvinila se i brzo udaljila. Rade nije bio tolika budala da ne shvati da ga je Marija odbila. Ali zašto? - pitao se. Sva ogledala Raške su te večeri pokazivala da je Rade izuzetno lep i privlačan mladić! Nije izabrao pravi trenutak -- to je jedini zadovoljavajući odgovor. Ko zna kakve su brige i misli mučile Mariju? Mo3/4da joj je majka bolesna? Mo3/4da je dobila slabu ocenu iz matematike? Mo3/4da je u tom trenutku pomislila da su svi muškarci svinje, kao što Rade često pomisli da su sve 3/4ene guske? Mo3/4da ...? Do jutra je mogao Rade da ređa pretpostavke, sve verovatne i moguće, ali samo se jedne tvrdoglavo dr3/4ao: da nije izabrao pravi trenutak da priđe Mariji. U to je potpuno bio ubeđen kad je saznao da je dan uoči njegove ljubavne izjave Marija viđena u bioskopu s Levakom, najčuvenijim varoškim fudbalerom. Rade je objašnjavao poznanicima: 
- Ljubav je kao voz. Ako ne uskočiš u pravom trenutku, voz ti izmače, ili se mo3/4eš naći pod točkovima. U pitanju je samo trenutak! U Radovoj kući bilo je samo jedno veće ogledalo. Ono se nalazilo u roditeljskoj spavaćoj sobi, tako da mladić nije mogao u svako vreme da se ogleda. Polazeći u školu, Rade je navraćao u spavaću sobu i dugo se odmeravao, sve dok ne bi čuo podrugljiv majčin glas: 
- Zakasnićeš u školu! Nisi devojka da toliko piljiš u ogledalo! Srećnije trenutke Rade je do3/4ivljavao kad je u kući ostajao sam: tad nije izlazio iz spavaće sobe. Hteo je da vidi kako izgleda u običnom 3/4ivotu: odgovarao je na profesorova pitanja, dr3/4ao govore, prosipao ljubavne izjave, smejao se, stavljao se u pozu dubokog mislioca, bio tu3/4an, boksovao, pušio, igrao fudbal, sunčao se na pla3/4i, igrao, ljubio i grlio devojke ... Sve u svemu, Rade je bio zadovoljan sobom! Noću, pak, Rade se, pri upaljenom svetlu, ogledao na unutrašnjoj strani prozora svoje sobe. Nejasna i tamna slika prikrivala je sitne pojedinosti, uglavnom ru3/4ne, pa je mladić, zadovoljan tim svojim zasenčenim izgledom, satima sanjario stojeći ispred prozora. Rade je svoju lepotu 3/4eleo da proveri u svim izlozima i javnim ogledalima Raške. Gotovo svakog dana ponavljala se njegova šetnja raščanskim ulicama, čiji je smisao samo on znao. (c)etnja je počinjala od vrha glavne ulice a završavala se u motelu "Putnik". Rade se najpre zaustavlja kod izloga dve prodavnice. Mladić se trudi da liči na pravog kupca ili bar na nekoga koga zanimaju izlo3/4eni predmeti. Često se dešava da mu prodavačice, s one strane stakla, prozru nameru, pa mu se pakosno smejulje. Zato se Rade kod prvog izloga, u kome je izlo3/4en nameštaj, ne zadr3/4ava mnogo (otkud mo3/4e to njega, balavca, da zanima?), dok kod drugog, u kom je kozmetika, dugo stoji, hvatajući svoj lik između izlo3/4enih predmeta. Jednom je mladić dobro naseo: izlog su preko noći napunili 3/4enskim gaćicama i prslučićima, on to nije zapazio, pa je, po običaju, tobo3/4 pa3/4ljivo zagledao ono što je bilo izlo3/4eno sve dok ga nije trgao zajedljivi glas besposličara (c)rafa: 
- Pariš oči! Ta dva izloga su, pored još nekih, bila najveća i najsvetlija u Raškoj. Rade se samo jednom u njima na miru i do mile volje ogledao. I to kad je na nogama dočekao zoru: tad na ulici nikog osim njega i mačaka nije bilo. Zbog tog noćnog lutanja od oca je dobio dobre batine, ali se nije kajao. Otad je zavideo mladićima koji su, vraćajući se iz kafane, zore dočekivali na ulici. 
- Kako je na ulicama u svanuće? - zapitkivao ih je Rade. 
- Ne vidimo mi tad ni belu mačku! - odgovarali su ovi. Od izloga Rade se upućuje prema Ašimovoj poslastičarnici. Pre poslastičarnice, i s leve i s desne strane ulice, ređaju se nekoliko izloga zanatlijskih radnji, ali mahom malih i prašnjavih, koji Rada mnogo ne zanimaju. U Ašimovoj poslastičarnici mladić nema potrebe da se krišom ogleda. Već je postao običaj da se tu dečaci dugo ogledaju pre nego što krenu na korzo ili u bioskop. U poslastičarnici Rade zaokru3/4uje sliku o sebi. Uopšte ne obraća pa3/4nju na to što mu Ašim, kao i svakom drugom, ka3/4e da će "neka mala večeras teško zaplatiti". Rade izlazi na ulicu, osmehuje se devojkama, pa se desi da neka i uzvrati osmeh. Mladić je presrećan. 
- Mala moja - ka3/4e u sebi - nisi izabrala pravi trenutak. Brat je načisto zaćoren u Mariju. (c)etnja se nastavlja. Sada je na redu kafana "Kopaonik", preko puta poslastičarnice. Tu se uglavnom okupljaju penzioneri, pa su zato, valjda, na zidovima svega dva manja ogledala, retko kad čista. U tim ogledalima Radovo lice se sve naduje i razobliči. Iako najradije nikad ne bi navratio u "Kopaonik", Rade ga ne zaobilazi: potajno se nada da će jednog dana ugledati sebe drugačijeg. Rade se prošeta kafanom, a ponekad ode u klozet. I pri ulasku i pri izlasku iz sale, Rade krišom baca pogled na ogledala, pazeći da ne zakači neki sto i stolicu. 
- Odvratne li prčvarnice? - besni Rade po izlasku iz kafane. 
- Bar bi mogli ogledala da izmene! Kad malo bolje razmisli, mladić uviđa da nije baš tako jednostavno i lako zameniti ta ogledala. Našta bi to ličilo kad bi građani uputili molbu direktoru kafane da ukloni ogledala koja naru3/4uju lica gostiju i lepog Rada!? A onda crv sumnje: šta ako su ona ispravna, a ostala u gradu la3/4na, obmanjujuća!? Kako da proveri? Ne mo3/4e, valjda, nekog da upita da li lepše izgleda u ogledalu poslastičarnice ili u kafani "Kopaonik"! Rade grabi prema motelu "Putnik". Tamo ima najviše ogledala. Velika su i najblistavija u Raškoj. Svaki stub u restoranu oblo3/4en je ogledalima. Ima ih i u holu, kod recepcije. (U početku su ogledala stalno lomljena: pijanci su u3/4ivali da ih gađaju flašama. Samo su visoke novčane kazne sprečile da se ogledala više ne lome. - Još stro3/4ije tu stoku treba kazniti! - govorio je Rade za pijance.) Rade mo3/4e da bira: ili da sedi u holu, u udobnoj fotelji, i ćaska sa portirkom, ili u restoranu da pije kafu, preko puta nekog stuba. On je jedan od retkih mladića koji tu stalno navraća; njegovi vršnjaci obično odlaze u jeftiniju kafanu, na kraju varoši, ali se njemu tamo ne svida, prostorija je mala i zagušljiva, bez ijednog ogledala, čak i u klozetu. U motelu Rade nije bio jedini koji je proveravao svoj izgled u velikim i bleštavim ogledalima. Nije bio slep pa da ne primeti da brojni gosti, i muški i 3/4enski, krišom i otvoreno virkaju u ogledala. Izvesne devojke osmehivale su se lepom Radu. On je uzvraćao osmeh, ali se ustezao da im priđe i upita da li će s njim izaći na korzo ili u bioskop. Ne samo zato što je još uvek voleo Mariju već što nije bio pravi trenutak! Eto, baš kad mu se nametljivo osmehivala prodavačica Jelena, on se, na svoju nesreću, bio najeo sira i paprika s belim lukom! A kako se mo3/4e sa ustima iz kojih kao iz kace kulja miris belog luka voditi ljubav!? I uvek su tako iskrsavale neke nepredvidljive ali va3/4ne sitnice, koje su odlagale davno očekivani trenutak: jednom je Rade zaboravio da se istušira pa je zaudarao na znoj, drugi put nije imao prebijene pare te devojku nije mogao da odvede u bioskop, treći put je imao kijavicu, iz nosa mu je curelo kao iz česme, četvrti put ... 
-Rade brate, kad će taj tvoj trenutak? Da ti nije cura otišla u vojsku? Večito stojiš na pločniku i još malo pa se nećeš razlikovati od lipe - samo da prolistaš! - peckali su ga varoški mangupi. Nekako u to vreme nastradao mu je otac. Mine su eksplodirale pre vremena i odnele mu do lakata obe ruke. 
- Samo da se sklonio nekoliko trenutaka ranije ... - uzdisao je mladić. Rade se još jednom usudio da priđe Mariji. Upravo tih dana ona je prestala da se viđa s čuvenim fudbalerom Levakom. I ovoga puta Marija, uz učtivo izvinjenje, nije htela da šeta s Radom. 
- Opet sam izabrao pogrešan trenutak! - reče Rade. Svag proleća u Raškoj rascvetane poljane pored reke zvrjale su prazne iako su bile stvorene za ljubav. A Rade je jednako nastavljao svoju šetnju raščanskim ulicama. Često je na nogama dočekivao zoru, jer više nije imao od koga da dobija batine. Ta šetnja je iz dana u dan postajala sve du3/4a i zanimljivija, jer se Raška naglo gradila, i sve je više i više u njoj bilo javnih ogledala i velikih, svetlih izloga. 
Bele farmerice
Svi mladići u Raškoj izgubili su glave za belim farmericama koje je nosio vitki momak zalizane kose, zvani Majstor. Ako ne svi, ono bar oni koji su bili ubeđeni da će im one isto tako dobro, pa čak i mnogo bolje pristajati nego Majstoru. A semo jedan od njih mogao je od Majstora lako da dobije te farmerice. Zvao se Petlić i, na svoju nesreću, bio je dvaput manji od vitkog momka: upadao je ceo u jednu nogavicu, kao mačka u d3/4ak. Petlić je bio najbolji prijatelj Majstoru. I više nego to. On je bio njegova senka, njegov verni pas koji je ponizno trčkarao uz gazdu. Kako je vitki, nalickani momak izabrao za prijatelja neuglednog i kr3/4ljavog Petlića, ostaće zauvek tajna. Majstor se često gubio iz Raške i jedino je njegov malecki drugar znao da ovaj na tim tajanstvenim putovanjima d3/4epari. Petlić je bio srećan što na vrhu jezika čuva tako veliku tajnu: da je Majstor najveći d3/4eparoš u raškom kraju, onaj pred čijim se prstima d3/4epovi otvaraju kao dobro podmazana vrata. A kad se Majstor, pun para, vraćao u Rašku, Petlić se prilepljivao uz njega, i danju i noću, kao dete uz sisu, zaboravljajući da ima kuću. 
- Načisto ga onaj zalizani uzeo pod svoje! - reče bolešljiva Petlićeva majka. Majstor je pokazivao svoje farmerice na korzou koji se protezao du3/4 cele glavne ulice od spomenika do 3/4elezničke stanice: prošetao bi jedan krug, a onda bi se zaustavio na sredini mosta i seo na kamenu ogradu. Na mostu je uvek bilo naj3/4ivlje. Tu je svako mogao da primeti Majstorove bele farmerice. One su vitkom zalizanku savršeno stajale, kao da su zajedno rasle s tim gipkim, mišićavim telom. Petlić se neprestano muvao po korzou iako nije imao nikakve farmerice da poka3/4e Raškoj: nosio je izbledele pantalone, zakrpljene na nekoliko mesta. Petlić je voleo da sedi na mostu. To nikad nije rekao Majstoru i strašno se bojao da ovaj ne otkrije da on ranije nije ni privirivao na most, malo što nije imao s kim, malo što su ga odatle jači momci ćuškali kao ogrizak jabuke. S mosta je Petlić pljuckao u reku, pa3/4ljivo prateći let pljuvačke. Ako bi ga neko kojim slučajem upitao zašto voli da sedi na mostu, on bi verovatno odgovorio da je malo takvih mesta s kojih se na miru mo3/4e pljuckati u Ibar. Mladići su na sve načine pokušavali da dođu do belih farmerica koje su u to vreme bile retke u varoši. Nekima je palo na um da ih sašiju od grubog seljačkog platna, čak su na d3/4epovima vezli naziv kakav su imale Majstorove, ali je ispalo da su napravili gaće koje su nosili čobani u selima oko varoši. Mnogi mladići su za bele farmerice nudili Majstoru pare, skije, tranzistore, šuškavac-mantile, satove, upaljače. Majstor nije pristajao ni na kakvu trampu. Mladići su pucali od besa, smatrajući da Majstor s tako nacakljenom kosom, kao da ga svako jutro krava li3/4e, nije prvi momak varoši, štaviše da je teška seljačina i da ne zaslu3/4uje takve farmerice. Pogotovu Majstor nije prvi momak s takvom curom kakvu je imao. Ona se zvala Milena. Svaki deo njenog oblog i nesrazmernog tela vukao je na svoju stranu: grudi napred, kukovi levo i desno, guzovi nadole. 
- Tebi su, Milena, sise na sredini mosta kad ti je dupe na početku - reče joj Majstor. Milena je učila metalostrugarski zanat. Majstor joj nije bio prvi muškarac. 
- Djavole jedan! Nisam s pameti kako se to, čim me muško takne, sva rastopim ... - kaza Milena. Milena je nosila kratku suknju. Bele noge su joj bile išarane modricama. 
- Eh, sunca ne vidim u radionici! - po3/4ali se učenica. Milena je volela da sedi na mostu i da prebaci nogu preko noge, tako da joj se suknja povuče na stomak, a između nogu se zabeli parče čipkastih gaćica. Mostom prolazi svet i iskolačuje oči. Neko prođe nekoliko puta, tobo3/4 poslom, a oči mu, kad prolazi pored Milene, zaigraju kao uštipci na ulju. 
- Načisto će iskriviti vratove! - reče Petlić za prolaznike, a i sam nije mogao da odoli da katkad ne virne ispod Milenine suknje. Mračan i dubok bunar zjapio je među Mileninim nogama. 
- Uh, uh! - strese se Petlić i iščupa, kriveći lice od bola, šaku dlaka sa svojih grudi. Neobična trojka, sem što bi sedela na mostu, često je zaglavljivala u nekoj kafani, uz pesmu kafanskih svirača. 
- Ništa od mene neće biti u 3/4ivotu: istopiću se kao metal pod švajs-aparatom. Samo zato što sam preterano dobra - kaza Milena. Majstor je više voleo da se gosti i veseli u napuštenoj baraci pored reke, zaklonjen od očiju sveta. Tu su, raskomoćeni kao na pla3/4i, igrali karte, pili vino i jeli ono što su sami kupovali i spremali, tu je Majstor kvasio pivom kosu i satima je lickao i češljao na razdeljak, tu je Milena prala i sušila bele farmerice. Bili su sami, niko ih se nije ticao i niko im nije bio potreban. Samo je pisak vozova koji su jurili Ibarskom dolinom opominjao da su napolju, sasvim blizu, Raška i svet. Kad bi mu oči zakrvavile, Majstor bi namignuo Petliću: 
- Mogao bi da vidiš da li se nebo naoblačilo? Petlić se ne bi odmakao ni pet koraka od barake a već je čuo kako se Milena kikoće, govoreći "đavole jedan", i kako je Majstor opominje da mu ne mrsi kosu i ne kvari razdeljak. Petlić se vraćao u baraku tek kad bi čuo Majstorovo veselo zvi3/4dukanje. On se sramio da im pogleda u oči, naročito Mileni. Sve dublji i mračniji bunar zjapio je između njenih nogu. 
- Meka sam kao aluminijum. Na mali dodir iskaču mi modrice - reče Milena, zagledajući svoje bele noge. Opijeni Petlić grickao je čaše. Staklo mu je pod zubima prštalo kao led. Jezikom je sisao krv sa rasečenih usana. 
- Vozi kao brzi voz! Strašna 3/4enska! Da me toliko ne voli, udesio bih da probaš! - reče Majstor nasamo Petliću. U sred pijanke u baraku upadoše milicioneri, nabiše lisice Majstoru i grubo ga izguraše napolje. 
- Polako, drugari! Pokvarili ste mi frizuru! - reče Majstor. Milicioneri zatvoriše vrata sa treskom. Plamen sveće zadrhta, a oprane farmerice se zaljuljaše na 3/4ici. Zavlada tišina. Samo je negde daleko jenjavao tutanj voza. 
- Izvući će se! - reče Petlić i povuče dobar cug vina. 
- Valjda! - reče Milena, zamišljeno sedeći na krevetu. 
- Gde sad naiđoše? Tek smo počeli da pijemo vino! - dodade Petlić. 
- Kad ću jednom moći da se slatko naspavam!? - reče Milena, prote3/4ući se. Suknja joj se povuče visoko iznad kolena. Petlić pogleda Milenu pravo u oči i pođe prema njoj nesigurnim korakom. 
- Ako imaš srca, pusti malčice ... - promuca Petlić. 
- Jesi li poludeo? - začudi se Milena. 
- Ako imaš dušu ... - (c)ta ti je? - usviknu Milena. 
- Samo malo, leba ti ... - reče Petlić, prinoseći vrh zapaljene cigarete ka svojim dlakavim grudima. Zacvrča osmuđena dlaka, zamirisa nagorela ko3/4a. Petlić se ujede za jezik da ne vrisne od bola. 
- Izgorećeš, đavole jedan! - reče Milena, sklanjajući mu cigaretu s grudi. U noći se rasle3/4e pisak voza. Milena ugasi sveću. 
- Slatka sestro, ovo ti nikad neću zaboraviti - zagrca Petlić. 
- Djavole jedan! Petlino mala! - zakikota se Milena. 
- Lepa sestro, da vidiš kakav ja imam švajs-aparat. Istopićeš se pod njim, pa da si od čelika! Majstora su vozom odveli iz Raške. Petlić je saznao da ga neće mimoići koja godina zatvora. Majstor je naleteo na jedini d3/4ep koji se otvarao kao nepodmazana vrata. 
- Brine me da li u zatvoru ima piva. Čim će da ma3/4e kosu? - upita Milena. Danima je sipila kiša. Petlić nije izlazio iz kuće. Vozovi su tutnjali dolinom. Čim se vreme prolepšalo, Petlić ode na pla3/4u. Zaprepasti se kad na jednom mladiću vide bele Majstorove farmerice. Od novog vlasnika najlepših pantalona u varoši saznade da ih je ovaj kupio od Milene. Petlić pozelene od besa. Pogotovu što mladiću farmerice nisu dobro stajale i što je već stigao da ih propisno zaprlja. Petlić sačeka da mladić skine pantalone, a onda ih zgrabi i umače u šibljak. Uveče, na mostu Petlić srete Milenu. Bez reči joj zaskoči za vrat, ali ga ona, jednim trzajem, svali na zemlju. Petlić se di3/4e i nasrnu pesnicama, ne uspevajući da joj zakači lice. 
- Zar farmerice da prodaš? Naučiću te ja pameti, da budeš kao svi ljudi, da ne ostavljaš dupe na kraju mosta - zasikta Petlić, oblećući i odbijajući se od punačke Milene kao od dobro napumpane lopte. Neki prolaznici odvojiše zajapurenog mladića od zbunjene i razbarušene devojke. 
- O, bo3/4e, pa da i kepeci nasrću na mene! To mi i treba. Koliko sam meka srca, ništa od mene neće biti u 3/4ivotu: istopiću se kao maslac na suncu! - uzdahnu Milena, doterujući odeću i kosu. Leto je, poput nadošle reke, plavilo varoš. Majstorovo mesto na mostu zauzeli su drugi mladići. Petlića su odatle išutirali kao praznu konzervu. Petlić je sve više sedeo kod kuće. 
- Hvala bogu da si se otrgao od onog zalizanka! - reče mu majka, neprestano kašljucajući. Petlić je ćutao. Osluškivao je tutanj i pisak vozova, koji su dolazili iz daljina. 
Čekajući da prvi put pođem za Beograd
Na peronu 3/4elezničke stanice gu3/4va. Majku stalno neko zakačinje. 
- Mene će svu razneti! - reče majka, zaljubljeno posmatrajući svoje nove cipele. 
- Da mi je znati zašto se ovaj svet toliko muva!? - progunđa otac, primičući kofere jedan uz drugi. Betonska ograda dopire mi do nosa. Propinjem se na prste i bacam pogled niz prugu. (c)ine vijugaju kao zmije, spajajući se u daljini, negde kod visoke topole. Iz kancelarije izađe otpravnik vozova i kredom ispisa na iskrzanoj tabli: "Brzi voz iz Skoplja kasni 15 minuta." Svet negoduje. Čuju se povici. Otpravnik vozova slegnu ramenima i odvuče se u kancelariju. 
- Kasni! - reče majka, nervozno se premeštajući s noge na nogu. 
- Da mi je znati zašto vosovi kasne!? - dodade otac, opipavajući čvor svoje nove kravate. Pored same ograde visoka plavuša nervozno šeta. Pali cigaretu za cigaretom, izbacujući krupne kolutove dima. Cigaretu popuši do pola, onda je baci na beton i zgazi vrhom cipele. Zatim pođe nekoliko koraka i stane, vadeći novu cigaretu. Na obli3/4njoj klupi sedi d3/4eparoš Majstor. Kosa mu je zalizana, kao i uvek. S desne strane ga pritiska debeli milicioner, koji je zabio glavu među novine. Desna mladićeva ruka vezana je lisicom za milicionerovu levu. Majstor je u izbledelim, plavim pantalonama. Nema na sebi bele farmerice, zbog kojih sam proplakao čitav dan, moleći oca da mi nabavi takve, naravno, manje, moj broj. ("Hoćeš od malih nogu da se frajerišeš!?" rekao je otac.) Kad Majstor desnom rukom popravi kosu (podi3/4ući i ruku svog pratioca), milicioner pomoli glavu iz novina i pogleda ga prekorno, kao da ka3/4e: "Ne meškolji se! Vidiš da čitam novine!" 
- Popravi kragnu! - reče mi majka, skidajući beli konac sa svojih čarapa. 
- Da mi je znati kako ti uopšte vidiš? - dodade otac, sklanjajući mi čuperke kose s čela. Ja se neprestano propinjem na prste i bacam pogled niz prugu. U jednom trenutku, slučajno nagazim vrh majčine cipele. 
- Smiri se! - mršti se majka, brišući cipelu papirnatom maramicom. Na klupi do Majstorove sedi stariji seljak. On skide torbu s leđa, stavi je na krilo i izvadi redom: flašu rakije, omanju pogaču, teglu s kajmakom, parče slanine i glavicu crnog luka. Sve to poređa na klupi. S kaiša pantalona odveza krivi no3/4ić. Najpre očisti luk i iseče ga na krupne četvrtke. Zatim oduva trunje sa slanine i izreza je na tanke parčiće, a ko3/4uricu vrati u torbu. Pre nego što prinese flašu ustima, seljak se ovlaš prekrsti. Povuče nekoliko krupnih gutljaja i flašu spusti na beton. Ruka mu pođe prema pogači, ali se naglo zaustavi. Iz malog d3/4epa na gunju seljak izvuče šibicu i otvori je. U šibici se zabele so. Seljak je jeo polako, punih usta: zalogaj pogače, kriška luka uvaljena u so, parče slanine, maz kajmaka iz tegle. Iza ušiju i na slepoočnicama iskočiše mu debele kvrge. Seljak opet prinese flašu i ispi nekoliko gutljaja. Duboko odaknu, podrigujući od zadovoljstva. Ponovo uze slaninu i luk. Zalogaji mu pršte ispod zuba kao netaknuti sneg ispod sanki. Dok jede, seljak gleda preko Majstorovog i milicionerovog ramena, u brda. Kad završi s jelom, seljak prvo zatvori flašu. Sna3/4no gurnu čep, proveravajući da li je grlić dobro zatisnut. Zatim vrati redom u torbu: teglu, ostatke pogače i slanine, flašu. No3/4ić obrisa o nogavicu i veza ga pa3/4ljivo, dva puta, za kaiš. Zatim ustade, ode do česme i pusti vodu. Sagnu se, široko otvorivši usta ispod mlaza. Voda mu se slivala niz bradu, u nedra. Pio je dugo, u krupnim gutljajima. Seljak se polako vrati na klupu, brišući rukavom lice. Kod table se ponovo pojavi otpravnik. On obrisa dlanom broj 15 i napisa 40, pa, ne čekajući zvi3/4duke i psovke, šmugnu u kancelariju. 
- To je strašno! - reče majka, grizući usne. 
- Misle li oni uopšte na putnike? Da mi je samo znati! - promrmlja otac, zategnuvši čvor kravate. Visoka plavuša baci tek pripaljenu cigaretu. Majstor podi3/4e desnu ruku prema pramenu koji se odvojio od zalizane kose. Debeli milicioner sklopi novine i strogo pogleda d3/4eparoša, kao da ka3/4e: "Prestani već jednom da se vrpoljiš." Ja se penjem na donju prečagu. Sada se ograda završava ispod moje brade. Iste3/4em vrat i napre3/4em se da vidim gde se to tačno spajaju šine. U daljini trepori visoka topola. Umorim se stojeći na vrhovima prstiju i skočim na zemlju. U padu zakačim majčinu čarapu. 
- Kako ću u Beograd u pocepanim čarapama, magarče jedan! - šapatom besni majka, tegleći me za uši. 
- Smiri se već jednom, bitango! - ka3/4e otac, udarajući me vrhovima prstiju preko usta. 
- Nije trebalo da ga povedemo! - ka3/4e majka. 
- On uopšte nije zaslu3/4io da vidi Beograd! - dodade otac. Uzdr3/4avam se da ne zaplačem. Seljak se spusti na klupu, naslonivši se čitavim leđima. Noge raskreči a šajkaču nabi na oči, čak preko nosa. Glavu obori na grudi, do prekrštenih ruku. Iz nosa se razle3/4e ravnomerno šištanje. 
- Hoće li stići već jednom taj voz? - uzdahnu majka. 
Ime
Godinu dana posle udaje, Veru, Mackovu najveću ljubav, oterao je mu3/4, neki poručnik. U varoši se proneo glas da je poručnik to učinio zato što je otkrio da Vera ispod pupka ima istetovirano ime "Macko". 
- Ih! - ka3/4e krojački pomoćnik Miljojko, udarajući se šakom po kolenu. Nekoliko dana kasnije, u "Motelu" Miljojko se, u društvu Sime Keca, teško opija. Macko, glavni dasa Raške, sedi u blizini orkestra, okru3/4en, kao i uvek, najlepšim varoškim momcima i devojkama. Miljojko se ljuti što se Macko ne seća da ga pozove u društvo. Krojački pomoćnik krcka zubima čaše. Usne mu okrvavljene. Kelneri dolaze i izvode Miljojka. Na izlazu Miljojko im se otme i obema šakama razbije veliko staklo na vratima. Na Miljojkovoj beloj košulji rascvetavaju se crvene ru3/4e. Napolju, na bočnom zidu "Motela", dok ga Kec preklinje da pođe kući, Miljojko krvavim usnama i rukama ispisuje svoje ime. 
Pas
Najbolji i jedini Petlićev prijatelj, Majstor, već tri meseca le3/4ao je u zatvoru. Kr3/4ljavi dečak je tugovao za Majstorom: bio je usamljeniji nego ikad. Na most mu jači momci nisu dali ni da priviri. Uvređena Milena izbegavala je da mu se javi. U varoši su ulice rano pustele, odmah posle bioskopske predstave. 
- Mitraljez da postaviš na vrhu glavne ulice i saspeš rafal, nikog ne bi pogodio! - sećao se Petlić kako je Majstor znao da ka3/4e za opustelu varoš. Petlić je dugo lutao praznim ulicama, zastajkujući ispoed bleštavih izloga. Noćnu tišinu su jedino prekidali retki koraci prelaznika i jurnjava mačaka. Pospan i umoran, Petlić je odlazio u baraku. U njoj je sve bilo spremno za Majstorov povratak. Oprane bele farmerice čekale su Majstora uredno slo3/4ene preko naslona stolice. Petlić se spustio na prag i dugo posmatrao kako zvezde podaju s neba, osluškujući daleku tutnjavu vozova. Pas se pojavio iznenada, jedne mesečne noći i zastao na desetinu koraka od barake, na samoj ivici šibljaka. 
- Dođi! - reče Petlić. Pas se ne pomeri, netremice ga probadajući u3/4arenim očima. Tek kad dečak iznese komad slanine i baci ga pred psa, ovaj se oprezno primače i omirisa hranu. 
- Skitaš u ovo doba noći! - reče Petlić. Pas zgrabi slaninu i umače u šibljak. Petlić se opet spusti na prag i baci pogled na usnulu varoš koja je u mraku bleštala kao oglodana kost na mesečini. Pas se pojavio i sledećeg jutra. Oborene glave nečujno je skičao, neprestano vrteći krajem repa. 
- Vratio si se, skitnice! - reče Petlić, pogladivši mu 3/4utu, nakostrešenu dlaku. Pas zaskiča glasnije, liznuvši dečakove gole cevanice. Otad se pas nije razdvajao od Petlića: pratio ga je na svakom koraku. Satima ga je čekao na ulici dok je ovaj sedeo u poslastičarnici ili gledao film. Kasno noću pas je ispred barake sačekivao Petlića koji se vraćao iz opustele varoši i pozdravljao ga radosnim skakanjem, pokušavajući da ga lizne u lice i vrat. Petlić je psa dobro hranio: nabavljao mu je kosti u kuhinji "Motela", a često je odvajao i deo svog ručka. Pas se ubrzo zaoblio, ko3/4a mu se zategla, a 3/4uta dlaka pročistila i zablistala. (Po boji dlake dečak je psa nazvao (r)ućko.) Petlić i pas su se satima igrali ispred barake. Radosno skičeći, pas je skakao Petliću na prsa i lizao mu lice. Oboje su padali na zemlju i valjali se kao pijani svadbari: čas je dečak bio iznad psa, a čas pas iznad dečaka. Petlić je učio (r)ućka raznim veštinama: da na određene uzvike sedne, legne, ustane, donese bačeni predmet, hoda samo na zadnjim nogama. Pas je brzo i dobro učio. Samo jednom Petlić nije mogao da ga nauči: da ne odlazi sam u varoš, na most i kod zelene klupe u parku, gde su ga pakosni dečaci gađali kamenicama. 
- (c)ta ima novo, osim što je sve poskupelo? - upita Majstor po povratku iz zatvora. 
- U reci se više ne mo3/4e kupati. Zagađena je! - reče Petlić. 
- Ne mari! Ionako treba ići na more! - reče Majstor, skidajući košulju. 
- More je za dobre plivače! Duboko je i široko! - kaza Petlić. 
- Budalo! U moru se lakše pliva nego u reci! - reče Majstor. 
- Malo si smršao! - kaza Milena, dodirnuvši Majstorova koščata ramena. 
- Hrana je bila loša! Ali kondiciju sam odr3/4avao! - reče Majstor i napravi dvadeset sklekova. Preko celih Majstorovih grudi bila je istetovirana gola 3/4enska. 
- Dobra je! - reče Petlić za sliku. - Da nije reka zagađena, bio bi glavni na pla3/4i! Petlić donese lonac tople vode. Majstor se raskreči i savi u pasu, a Milena mu nakvasi kosu. 
- Jesi li me po3/4elela? - upita Majstor, nanoseći šampon na kosu. 
- Ih! - promuca Milena. 
- Sva si u modricama! - primeti Majstor, ispirajući kosu. 
- Znaš da sam meka kao aluminijum! - odgovori Milena, iznoseći flašu piva. 
- U zatvoru sam kradom mazao kosu. Tamo svi misle da je mnogo pametnije pivo popiti - reče Majstor, kvaseći pivom kosu. 
- Klopa je spremljena! - doviknu Petlić iz barake. Go do pojasa, u belim farmericama, Majstor je iz flaše pio rakiju, stalno popravljajući kosu. Pred njim je stajao netaknuti tanjir ispr3/4enog mesa. 
- Jedi! - reče Milena. 
- Ne mogu! S jelom mi rakija nije slatka! - odgovori Majstor. Petlić je odvajao kosti na gomilicu. 
- Gledajte! - reče Majstor i ispru3/4i desnu ruku. Mišić iznad lakta mu se zaobli i zaigra, kao da je neko ispod ko3/4e ubacio naelektrisanu kuglicu. 
- To sam naučio u zatvoru! - dodade Majstor. Milena mu opipa mišić. 
- Kao čelik! - reče Milena. Majstor otkopča dugme na Mileninoj bluzi i gurnu unutra ruku. 
- Sve me oće u 3/4ivotu: i jak sam, i lep, i 3/4enske su tu, ali ta prokleta para me nikako neće! - reče Majstor. Na vratima se pojavi pas. Dečak mu baci kosti. 
- Otkud ova d3/4ukela? - upita Majstor mršteći se. 
- To je (r)ućko ... - odgovori Petlić. Majstor od početka nije krio da mu se ne sviđa što se (r)ućko mota oko barake. Kad je Petlić iz kuhinje "Motela" ukrao lonac d3/4igerice za psa, Majstor se razbesne: 
-(c)ta ti misliš? Da mo3/4eš i zvezde da drpiš s neba!? Zar da se zbog te ubazdele d3/4igerice, umesto na moru, sunčamo u zatvoru! Majstor je nastavio svoj stari posao: da krade. Glavni pomoćnik postao mu je Petlić. Majstor je razrađivao plan i čuvao stra3/4u, a Petlić je, nečujan i pokretljiv kao mačka, obavljao završni deo: krao. Majstor i Petlić su upadali u stanove, kancelarije i magacine i odnosili sitnije a vredne stvari: tranzistore, foto-aparate, nakit, satove, mirise. Ukradene predmete Majstor je, uz pomoć svojih brojnih prijatelja, rasturao u okolnim mestima. Pribojavajući se da ne budu uhvaćeni, dva prijatelja su u nevolji krala manje vredne predmete: pumpe i diname za bicikle, automobilske gume, lustere, akumulatore, električne kablove, drvenu građu, gvo3/4đe za betonske ploče ... Majstor je dobro znao šta se mo3/4e prodati. Kad je Petlić doneo beli telefon, vrlo modernog ohlika, Majstor mu rece: 
- Oni kojima je potreban ovakav telefon ne kupuju ga od takvih kao što smo nas dvojica! Zalizani momak se razbesneo na Petlića kad su zbog psa u jednoj krađi ostali praznih ruku. Majstor je obećao jednom kafed3/4iji mlado jagnje. Veliki i slabo napravljeni tor, u kome su jagnjad čekala da budu utovarena za Grčku, čuvao je de3/4mekasti čičica. Stalno dr3/4eći na oku čičicu, koji je dremuckao u stra3/4arskoj kućici, Petlić i Majstor su upali u tor, zgrabili oveće jagnje i nabili ga u d3/4ak. Kad su hteli da se prebace preko ograde, među jagnjad je uskočio (r)ućko, radosno lajući što je pronašao Petlića. Jagnjad se, uz tutnjavu, preplašeno zbila na sredini tora. Čičica je s puškom istrčao iz kućice. Majstor i Petlić su jedva stigli da puste jagnje iz d3/4aka i umaknu preko ograde u mrak. 
- Sad oderi tu d3/4ukelu i odnesi je kafed3/4iji! - jetko dobaci Majstor Petliću. Sutradan su se dva prijatelja se psom popela u putnički voz. Sišli su u Ušću, mestašcetu udaljenom tridesetak kilometara od varoši. Tu su sačekali voz koji se vraćao za varoš i u njega uskočili u poslednjem trenutku. Pas je za vozom dugo trčao, sve dok nije zaostao na jednoj okuci. U baraci je Milena već bila pripremila jelo i piće: kao da su se Majstor i Petlić vratili iz dobro obavljene i unosne krađe. 
- Bila je to teška d3/4ukela! - reče Majstor, uzimajući flašu s rakijom. 
-Ionako nisi mogao da ga povedeš na more! - dodade Milena, čupkajući Majstora za grudi. 
- (c)ta si se uhvatio za tog psa? - upita Majstor. - Milena, trebalo bi srediti da Petlić ubode nešto, inače će večito ostati klinac! 
- Ostaće on klinac, pa ubo i britansku kraljicu! - kaza Milena. 
- Nabaviću ti drugog psa! Većeg i lepšeg! - reče Majstor, zavlačeći ruku Mileni pod suknju. Petlić ni reči nije progovarao. Dr3/4eći glavu među rukama, nepomično je sedeo na krevetu i zurio u jednu tačku na zidu. 
- (c)ta si se snu3/4dio? izađi malo i prošetaj! Baš je lepa noć! 
- reče Majstor, izvuče ruku ispod Milenine suknje i pomirisa je. 
- Sviđa li ti se moj novi dezodorans - upita Milena. Petlić izađe u mrak. Preko reke, na blagoj padini bleštala je kao groblje usnula varoš. iz grmlja iznenada iskoči pas. Petlić mu pođe u susret. Dečak i pas se sudariše i padoše u travu. Pas zaskiča, vla3/4eći jezikom Petlićevo lice. Petlić ga čvrsto privi uz sebe. 
- Mali moj ! - šapnu Petlić. Majstor je bio besan. On ili pas! Valjda je i samom Petliću jasno - govorio je Majstor - da zbog psa u prvoj krađi mogu biti uhvaćeni. 
- (c)ta da radim? - upita Petlić. 
- Ja ću to da sredim! - reče Majstor. Zalizani momak je odveo psa na reku, zavezao mu veliki kamen oko vrata i gurnuo ga u mutnu i brzu vodu. Pas se još iste večeri vratio u baraku. 
- Teške li d3/4ukele! - reče Majstor. 
- Vezaću ga! -- predlo3/4i Petlić, ne skrivajući da se raduje što se (r)ućko vratio. Petlić je kupio kaiš i vezao (r)ućka za topolu. Dok je dečak bio u blizini, pas je mirovao. Čim bi se dečak udaljio stotinak metara, pas je grizao lanac i šapama pokušavao da skine okovratnik, neprestano cvileći. Petliću se činilo da će se pas ugušiti. Majstoru i Petliću posao nije cvetao. Odavno ništa nisu radili. 
- Da mi je samo da stignem do mora, lako bih ja tamo! - uzdisao je Majstor. Zalizani momak je poveo Petlića u novu krađu. Nekom od Majstorovih mušterija bile su potrebne četiri tapacirane stolice. A takvih stolica bio je pun veliki magacin pored reke. Već danima je padala kiša. Noć je bila mračna. Majstor je na oku dr3/4ao stra3/4ara koji je večerao pored peći. Petlić se na samoj obali reke provukao kroz 3/4icu, nečujno obio pomoćna vrata i izneo dve stolice, prebacivši ih preko ograde u ruke čoveku čiji je kombi bio stotinu koraka odatle. Majstor dade Petliću znak da mo3/4e da pođe i za preostale dve stolice. Tek što Petlić uđe u magacin, u blizini stra3/4arske kućice odjeknu lave3/4, pomešan s radosnim skičanjem. U mraku se uz tresak porušiše neke daske. Iz kućice istrča stra3/4ar. Petlić izlete iz magacina i provuče se kroz ogradu, ostavljajući na 3/4ici parčiće košulje. 
- Stoj! - uzviknu stra3/4ar i opali metak u vazduh. 
- Sve me oće, ali ta prokleta para nikako neće! - prošaputa Majstor, šćućuren u šibljaku, stotinu metara od magacina. Petlić se baci u reku. Nadošla i brza voda ga povuče prema sredini. U ramena i glavu udaralo ga je granje koje je reka nosila. Voda povuče Petlića u dubinu. Petlić se zagrcnu, gubeći dah. Poigravajući se s njim kao sa slamkom, voda ga izbaci na površinu i ponovo povuče u vrtloge. Osvetljena varoš letela je prema nebu. Na obali reke cvileo je (r)ućko, jednako se vrteći u krug. 
Drvo koje ne lista
Sudijina priča
U noći između osmog i devetog, Milan Pavlović, zvani (c)raf, osamnaest godina, besposličar, uz pomoć auto-mehaničara Petra Lalića, zvanog Lad3/4o, o3/4enjenog, oca dvoje dece, opio je u Lalićevoj kući sedamnaestogodišnju Dušu Sestić, učenicu frizerske škole, i napastvovao je. Tako je po tu3/4bi, tako je i po lekarskom nalazu. Sve troje su tu. Tu je za svaki slučaj - ako ne ispadne kako treba - i smrknuti Pavle, saobraćajni milicioner, Dušin rođak. Nekoliko puta sam morao da opomenem tu bitangu, (c)rafa, da izvadi čačkalicu iz usta. On se pravi da ne čuje, gleda negde kroz prozor, i reči ne progovara. Tek kad sam zapretio da ću ga izbaciti iz sudnice, ispljunuo je čačkalicu. Malo posle toga izvadio je drugu i počeo da čisti svoje ogromne nokte. Bitanga! Auto-mehaničar Lad3/4o se blentavo kezi. Nisam video ru3/4nijeg i ljigavijeg čoveka. On je bio najsrečniji kad je (c)raf klimanjem glave potvrdio da uzima Dušu za 3/4enu. Smrknuti Pavle se razvedrio i poljubio mladence, slegnuvši ramenima, kao da je hteo da ka3/4e: da nije mladosti-ludosti, do ovog ne bi ni došlo. Duša je, sve vreme, prebacivala nogu preko noge, otkrivajući gole butine. Balavica! Mala frajla! Bilo me je sramota da pogledam u tom pravcu. Ona je osetila da mi je nelagodno, da sam zbunjen, pa je počela da se pakosno smejulji. Bezobraznica! 
Lad3/4ova priča
Nisam ja kriv što Duša nosi kratku suknjicu, povrtaljku, te joj se vidi pupak i bele d3/4igerice. A oči joj igraju ko uštipci na zejtinu. I nisam kriv što je (c)raf slepac za 3/4enske. Njemu je preče da glođe ono drvo i piljka oko svojih riljeva na prstima! Nikako mi nije jasno šta cure nalaze u tim ljigavim glistama!? I nisam ja kriv što je to veče osula kiša, kao iz kabla, pa se (c)rafu nije faćkalo po mokroj travi i kojekakvim bud3/4acima, no banuo u moju kuću, jer je znao da mi je 3/4ena s decom u tazbini. Posle flaše 3/4e3/4enjarke, pitao sam (c)rafa da li se on ozbiljno zabavlja s Dušom. 
- Ma kakvi - veli - ona ga juri, ne zna kako da je se otarasi, prilepila se uz njega kao čičak uz nogavicu. 
- Bi li je namestio bratu? - priupitam ga. Njemu nezgodno. Neće. Na drugarstvo ne mogu da ga izvatam. Jedino mi ostalo da ga pecnem kako on, u stvari, i nije frajer. Ne mo3/4e to da mi učini, a ne što neće! 
- Ma idi! Mala će ako ja ka3/4em da se popne gola na bagrem ispred kuće - ka3/4e (c)raf. Dok je (c)raf bljuvao na stepeništu, ja se ušunjam kod Duše, koju smo već ranije poslali na spavanje. Zakleo bih se da me je prepoznala, ali se nije bunila. Izgrebala me je po leđima kao mačka. Čak mi je nekoliko puta šapnula "maco, ljubavi moja!". Pravom majstoru, a ne onoj glisti. Posle sam doveo (c)rafa. Kako je blesav, hteo je da legne s čačkalicom. Ja sam mu je izvadio iz usta. Sutradan sam saznao da je Duša bila u miliciji. Sledio sam se kad sam čuo da me - i da nisam pipnuo frizerku - čeka najmanje tri godine bajbukane, samo zato što je to bilo u mojoj kući. Jedini spas je bio da (c)raf o3/4eni Dušu. On nije hteo ni za 3/4ivu glavu. Zar na taj štos da se uhvati najveći varoški dasa!? Kako bi mogao od srama da se pojavi na ulici!? A i ja sam mu one noći bio sumnjiv, mada sam se kleo da frizerku ni prstom nisam pipnuo. Pristao je tek kad sam mu izbrojao sto crvenih - milionče. Nije bilo druge. Glista! Tako bih se i ja 3/4enio! Da drugi plaća, a ja da glođem čačkalice! A za sve je kriva Duša. Nisem znao da ti i 3/4enske koje nose suknje do pupka i kojima šiljčić viri iz očiju mogu doći glave. 
Dušina priča
Te noći bila sam neobično raspolo3/4ena, vesela. Valjda zbog kiše. Čim pada kiša, načisto se raskravim. Kad sam se probudila, dugo nisam mogla da shvatim gde sam: druga soba, druge stvari. Grlo mi suvo, a glava buči, velika kao kuća. Pored mene spava (c)raf. Pipnem se: gola! Ucvikam kad se setim da sam kod kuće morala da budem još sinoć, najkasnije do jedanaest. Drmnem (c)rafa, zovnem ga "Maco", on otvori jedno oko, pa opet padne u nesvest. Ništa od njega! Na vratima se pojavi klempavi auto-mehaničar. Rascepao usta od uveta do uveta. Ošinem ga pogledom i on šmugne nazad. Obučem se (jedva sam našla gaćice) i pojurim kući. Usput smislim da ka3/4em da sam spavala kod drugarice. Kuća cela na nogama. Tu i čika-Pajo, u uniformi! Cela priča o drugarici začas pade u vodu. Priznadoh da sam bila sa (c)rafom. 
- S kim je našla? S barabom i besposličarem!? - hukće otac. 
- A mo3/4da deca ništa nisu radila? - veli majka, a stalno me pogleduje nadajući se da ja nešto ka3/4em. Čika-Pajo me odvede kod lekara. Svadba je bila sledeće nedelje. Kolača sam se najela do mile volje. Posle im je bilo muka. Smučilo mi se i od silnog ljubakanja s raznim strinama, tetkama, babama, tečama ... Već prvog dana svekrva mi je utrapila da čistim kuću, spremam ručak i perem veš. (c)raf me nigde nije izvodio. A čeznula sam da s njim, kao nekad, stojim na ulici i brbljam s prolaznicima. (c)raf je stalno stajao na ulici. (c)raf se kasno vraćao kući. Malo je razgovarao sa mnom. Voleli smo se ćuteći. Ako je bio grub i škrt na rečima, u telu i dodirima nije. Jednom, misleći da spavam, plakao je nada mnom kao malo dete. Ja sam znala da me (c)raf voli i da je lud za mnom. Ali ni u snu nisam mogla verovati da on - to drvo sa ulice koje ne lista, taj dasa koji, da svet propada, ni prstom ne bi mrdnuo i izvadio čačkalicu iz usta - mo3/4e da plače! 
Priča (c)rafovog brata
Lovu blesavog auto-mehaničara spiskali smo po kafanama. Sjajno smo se psevodili. (c)rafa su izokola peckali za 3/4enidbu. 
- (c)ta ga briga - govorio sam mu - svadba ga nije ništa koštala. A malu neka otera posle tri meseca. (r)ena ima kao kupus salate. Jedno veče (c)raf drema u kujni. 
- (c)to ne spava sa 3/4enom? - pitam ga. Mrzi ga. Ako mi je po volji, mogu da ga odmenim - veli mi. Ja uđem. Ionako sam imao pik na nju, jer se pravila nevinašce kad god sam joj se nabacivao. Kao da smo (c)raf i ja mutavi pa ne znamo da je spavala s Lad3/4om. Ona ne da ni primaknuti joj se! Nasta vriska. Probudi se i majka, poče da pita šta se to dešava. Ja se malo pritajim. Ne mogu za dugo. Načisto sam se uspalio. Velim (c)rafu da joj ka3/4e da se on ne ljuti, da on dozvoljava. On me iznenada ščepa za vrat, umalo da me udavi. A u očima mu vidim: zaklao bi me kao pevca. Uopšte ga ne razumem. (c)ta sad on ima da brani frizerku i da se pravi da je voli kad cela varoš zna da je s njom prvu bračnu noć proveo Lad3/4o!? Još isto veče Duša je spakovala svoje prnje i otišla. To je trebalo i ranije da uradi. 
Priča uličnog čistača cipela Mula
Tog dana (c)raf se, kao i obično, naparkirao blizu mog sandučeta, preko puta lipe. Vadi iz d3/4epa dve čačkalice: jednu u usta, drugom čisti nokat. Uvek sam se pitao: šta će mu čačkalica u ustima, kao da svakog dana klopa pečenje. Večito je glodao čačkalicu. Nije je skidao ni pred milicijom ni pred predsednikom opštine. Naiđe Lad3/4o i stavi nogu na moje sanduče. 
- Čujem da ti je 3/4ena pobegla, (c)rafe! Sad si opet momak! Sad mo3/4emo da budemo dobri drugari: više nije va3/4no da li je istina ono što se zuckalo o tvojoj 3/4eni i meni - veli Lad3/4o pakosno se smejući. (c)raf ćuti a onda pogleda u nebo. 
- Otkud patke? - ka3/4e (c)raf. Zablesi Lad3/4o u nebo, a zablesih i ja: stvarno sam misio da lete patke. Ne videh kad Lad3/4u sinu pesnica među oči. Opru3/4i se Lad3/4o preko mog sandučeta, razgazi mi imalin i sav se isprlja. A (c)raf mirno čisti nokat. Samo je čačkalicu prebacio u drugi kraj usana. Lad3/4o se rasparid3/4a kao razjareni bik. 
- Je li to za ono milionče koje si mi izvukao, glisto jedna? - upita Lad3/4o. (c)raf se izmakne i fijukne levom rukom - auto-mehaničarevo uvo presečno kao 3/4iletom. 
- Noktom, kurvo! - besni Lad3/4o. (c)ral fijukne opet - i drugo Lad3/4ovo uvo se izrita kao šifonske gaće. Puče (c)rafu nokat. To kao da ga razjari, pa potkači auto-mehaničara i desnom, da se ovaj načisto opru3/4i preko sandučeta. (c)raf mu priđe i zabode čačkalicu u uvo, kao minđušu. Ne znam šta mu bi da to učini od čoveka. Lad3/4o je stvarno hteo da bude s njim drugar. Čak mu je i milionče oprostio. Rano je još za (c)rafa. On izmili negde oko podne i nacrta se na uglu ulice, preko puta lipe. Tu satima stoji, premeštajući se s noge na nogu. Čačkalicu iz usta ne vadi. Samo još da lista i da ima grane ne bi se razlikovao od lipo. 
Ponoćni voz
Pravo s posla, po završetku druge smene, Simo Kec odlazi u bife na 3/4elezničkoj stanici. Tu, ispijajući polako rakiju iz politarskog bokala, ostaje do dolaska međunarodnog ekspresnog voza koji po redu vo3/4nje sti3/4e oko ponoći. Kad voz stigne, Kec ispred malog i prljavog ogledala popravi plavu kovrd3/4avu kosu i izađe na peron. U mraku se naziru osvetljeni prozori spavaćih kola i restorana. Stanicu osvetljava nekoliko malih i mutnih sijalica, te Kec u vozu koji se vrlo kratko zadr3/4ava stigne da zapazi samo neke pojedinosti: kelnera s belom košuljom i crnom leptir mašnom, plavokosu 3/4enu u ru3/4ičastoj spavaćici s dubokim razrezom na grudima, odsjaj čaša i tanjira na stolovima, ilustrovanu reviju na nečijem krilu, lepog mladića koji otvorenih usta udiše oštar planinski vazduh, baršunasti sjaj zelenog somota na sedištima u restoranu ... Sve te pojedinosti, na brzinu i u polumraku osmotrene, u Kecovoj mašti se uklapaju u zaokru3/4eni prizor, pun tajanstvenog sjaja i raskoši, za čim mladić s kovrd3/4avom kosom duboko čezne. 
- Eh! Eh! - uzdiše Simo Kec i dugo maše za vozom koji odlazi iako mu niko ne uzvraća pozdrav (ukoliko putnici i mogu da zapaze Kecovu priliku na polumračnom peronu). Kec se, zagrejan rakijom, upućuje prašnjavim i izrovanim uličicama prema periferiji varoši, gde u iznajmljenoj sobi 3/4ivi sa 3/4enom. Kec se o3/4enio pre godinu dana. (r)enu, Maru, upoznao je na saboru u obli3/4njem selu. Kecu su u oko pale Marine čvrste i ogromne grudi. Nije ni obratio pa3/4nju na njene mišićave i krive noge i široka i otromboljena usta. Dvaput nedeljno, s prvim sumrakom, Kec se uvlačio i nisku štalu, u kojoj je Mara hranila svinje. U tesnim jaslama, dok su mu se buve uvlačile u nogavice, Kec je, zadi3/4ući suknju Mari preko glave, nabijao lice među tople i jedre 3/4enske grudi. 
- Koso vilovita! Anđelčiću lepi! - gušila se Mara ispod haljine, grčevito mrseći Kecovu kosu. Plašeći se da neko ne nabasa u štalu, Kec se, okrvavljenih kolena, brzo dizao i be3/4ao u mrak. 
- (c)to si takav!? Ostani još malo! - govorila je za njim Mara. U štalu je jedne večeri upao Marin brat. Kec je odgurnuo mladića s vrata i izleteo napolje, izgubivši u balezi levu cipelu. Sutradan se u Kecovom sobičku pojavio komandir milicije Pavle, Marin stric. Na sto je spustio Kecovu cipelu, uvijenu u novine. Cipela je mirisala na balegu. 
- Sve je luđa ova mladost! Niste mogli da se strpite dok se ne venčate! Hvala bogu što sam ja čovek koji razume današnju mlade3/4! - reče Pavle i, ne sačekavši da Kec bilo šta ka3/4e, nastavi: 
- Ovaj sobičak je mali za miraz koji ti Mara donosi. Ni pola nameštaja ovde ne bi stalo! Tri krave koštao je taj nameštaj! Ali je dobar! Takav nema ni predsednik opštine! Praćen lave3/4om pasa, Kec sti3/4e do nedovršene kuće u čijem prizemlju je njegova soba. Prozori sobe su osvetljeni. Mara drema na stolici, sa glavom na stolu. Čim čuje škripu vrata, Mara ustaje, iz rerne izvlači iskrzanu šerpu i stavlja je na sto, na kom je već iznesena korpa s hlebom, tanjir, viljuška, no3/4 i papirnata salveta. Promrmljavši "zdravo", Kec seda za sto i privlači šerpu. Tanjir odgurne na sredinu stola. Kec jede punih usta. Mast mu se cedi niz bradu i kaplje na pantalone i linoleum. 
- Ja gotovo zaspala! - ka3/4e Mara. Kec ćuti. 
- (c)ta ima novo u varoši? - pita Mara. 
- (c)ta bi imalo novo? Ništa! - sle3/4e Kec ramenima. Mara mu prilazi s leđa i miluje ga po kovrd3/4avoj kosi. 
- Neka! - ka3/4e Kec. Mara ga i dalje miluje, praveći nove kovrd3/4e. 
- Skloni se, 3/4enska glavo! Ne daš mi na miru ni da večeram! - ka3/4e Kec dok mu iz usta pršti mast i pljuvačka. Mara odlazi na krevet i počinje tiho da plače, brišući suze krajem čaršava. 
- Opet cmizdriš!? - ka3/4e Kec ne podi3/4ući glavu iz šerpe. - Htela si da se udaš, pa makar i na silu! A govorio sam ti, 3/4enska glavo, da je brak gadna stvar! 
- (c)ta sam ti skrivila!? Ne daš mi ni da te po kosi pomilujem! - jeca Mara. 
- E, ošišaću se, da znaš! - ka3/4e Kec i odgurne šerpu, brišući usta i bradu rukavom bluze. Mara ustaje i donosi iz ugla lavor s čistom vodom i peškir. Kec izuva cipele i čarape i svlači pantalone, bluzu i košulju: ostaje u dugim pamučnim gaćama i plavoj potkošulji, zaprljanoj na rokavima i grudima. Mara skuplja cipele i čarape i iznosi ih napolje, na prag, jednako šmrkćući. 
- I da znaš: ne volim te! - nastavlja Kec. - Vidiš kakva si! Ru3/4na: usta kao prevrnuta čarapa, noge kao u fudbalera! Ti si mi zatrovala 3/4ivot! Ti! A bio sam se spremio da otputujem odavde. Ko zna koji bi mene vozovi sada nosili! Kec umoči noge u lavor, stresajući se od dodira s hladnom vodom. Češući se pospano po stomaku, on dugo brčka noge. 
- Vidim ja da si ti mangup ... Reći ću ja strika-Paji - govori Mara, sla3/4ući preko naslona stolice Kecove pantalone, blusu i košulju. - Lutaš noću! 
- Ma nemoj! Da neće tvoj stric da mi zabrani da lutam!? - ka3/4e Kec. 
- Ko zna šta ti radiš noću!? - nastavlja Mara. - Pre nekoliko večeri obijena je trafika. 
- Kakve ja veze imam s trafikom!? - čudi se Kec. 
- Ne znam ja gde ti lutaš ... A neko je nedavno dinamitom tukao ribu u reci. Još nije uhvaćen! - ka3/4e Mara, vraćajući šerpu na šporet a hleb i neupotrebljenu salvetu u orman. 
- Nećeš valjda da ka3/4eš da sam ja bacio dinamit u reku!? - pita Kec krsteći se. 
- Ne znam ja! Stric mi je još rekao da neko stalno čupa saobraćajne znake i razbija ulične sijalice! - nastavlja Mara čisteći sto. 
- Idi bestraga, 3/4enska glavo! - ka3/4e pospano Kec. - Baš me briga za tvog strica! Kec izvlači noge iz lavora i za trenutak ih stavlja na peškir, a onda odlazi prema krevetu. Na linoleumu ostaju tragovi njegovih mokrih stopala. Kec se uvlači u krevet i okreće prema zidu. Mara u velikom loncu pere šerpu i viljušku. Jecaji i šmrktanje mešaju se sa zveckanjem posuđa. 
- Gasi svetlo! Ne mogu da spavam! - ka3/4e Kec. Mara okreće prekidač, svlači se i le3/4e pored Keca. 
- Ne znam ja ... Samo ću reći strika-Paji da lutaš noću! - ka3/4e Mara. Kec na svom vratu oseća toplotu teških Marinih grudi. On se okreće prema 3/4eni i zavlači joj ruku u razrez spavaćice. U mraku Kecu iznenada iskrsne slika plavokose 3/4ene u roze spavaćici koju je video na prozoru spavaćih kola. 
- Pusti me! (c)ta me diraš kad sam ru3/4na! - brani se Mara. Kec se nadnosi nad 3/4enu i vrlo lako joj, po navici, zadi3/4e spavaćicu iznad grudi, preko glave. Raspaljen rakijom, Kec ispoljava 3/4estoku i brzu strast, gušeći se među Marinim grudima. Br3/4e nego što je i sam očekivao, kao da je u štali u kojoj 3/4uri plašeći se da neko ne nabasa, Kec dolazi do oduška. 
- Jao, slatka majko! - zagrca Kec, opuštajući se za trenutak na Marinim grudima. Mara ga grčevito privija uz sebe. Kec se odlučnim trzajem oslobađa iz njenog zagrljaja, svaljuje se pored nje i okreće glavu prema zidu. 
- (c)to si takav!? (c)to tako brzo? ... - šapće Mara, milujući mu kosu i ljubeći ga po vratu. 
- Pusti me! (c)ta me maziš, 3/4enska glavo!? Nisam dete! Spava mi se! - odgurne je Kec i tone u san. Mara mu okreće leđa i ponovo jeca: 
- Reći ću ja strika-Paji ... da zna kako lutaš noću! Jeste! Pre nekoliko večeri neko je lupao profesorici Mili na prozor i neko je izgazio sve cveće u parku! Jeste! - govori Mara. Kec je već zaspao: on bučno hrče, šireći zadah rakije. Samo mu se ponekad otme uzdah. Mara se okreće prema Kecu i, pazeći da ga ne probudi, ljubi ga po vratu i kovrd3/4avoj kosi. 
- Svilo moja vilovita! Anđelčiću moj lepi! - šapće Mara. 










    For great classic literature visit:

    Project Gutenberg Consortia Center Bringing the world's
    eBook Collection Together http://www.Gutenberg.us