WORDTHEQUE - Word by word multilingual library
                       Logos' Croatian eBooks


              Project Gutenberg Consortia Center
                    http://www.Gutenberg.us

                           and the 

                World eBook Library Collection
                  http://www.WorldLibrary.net

        Bringing the world's eBook Collection Together


    Project Gutenberg Consortia Center is a member of the 
    World eBook Library Consortia, http://WorldLibrary.net


    The mission of the Project Gutenberg Consortia Center
    is to provide a similar framework for the collection
    of eBook collections as does Project Gutenberg for
    single eBooks, operating under the practices,
    and general guidelines of Project Gutenberg.


    The major additional function of Project Gutenberg
    Consortia Center is to manage the addition of large
    collections of eBooks from other eBook creation and
    collection centers around the world.



    For great classic literature visit:

    Project Gutenberg Consortia Center Bringing the world's
    eBook Collection Together http://www.Gutenberg.us










Pasijans
Iz dubine dvorišta dopre do njega buka slična tresku razbijenog stakla, a odmah zatim odazvaše se i neki dečji povici. To ga podseti na vreme koje je proteklo otkako stoji i kroz okrugli razrez na vratima svoje mansardne sobe posmatra dvorište ispred susedovog stana na šestom spratu. Istovremeno, taj ga zvuk spolja omete za ~trenutak i on oseti kako mu slabi pa3/4nju koja je do sada bila usredsređena samo na ono što je očekivao da će ugledati u mesinganom okviru svoje majušne osmatračnice. Zato samo ljutito odmahnu rukom ostajući i dalje leđima okrenut prozoru sa kog bi, samo da je hteo, mogao ustanoviti šta se to dogodilo tamo dole na onom skučenom kvadratu tla čija je siva betonska površina uvek delovala nekako sumračno, predvečernje, onako opkoljena ogromnim zgradurin~~ama što su se propele gotovo do podno3/4ja njegove sobe. Obesna dečurlija iz susedstva. Igrajući se loptom, pogodili su jedan od onih nezaštićenih podrumskih prozora. Naravno... sada bi bilo sasv~im uzaludno da pogleda dole i da ustanovi ko je od njih napravio tu štetu, jer tamo sigurno više nikog nema. Razbe3/4ali su se čim su videli gde je pala lopta. I opet će sve proći bez ika~kv~ih posledica. Zna: sa njima je bio i onaj nadstojničin mangup. Borko. A nadstojnica neće dozvoliti da bilo ko od stanara spazi prozor koji je razbijen krivicom njenog jedinca. Sigurno će već do mraka dovesti stakloresca. Znači, ako 3/4eli da sazna da li je stvarno načinjena šteta u dvorištu, ne preostaje mu ništa drugo nego da to proveri odmah, jer će do večeri već biti uklonjeni svi tragovi. Ne mora čak ni da siđe odavde. Jednostavno, treba samo otići do prozora koji se nalazi na drugom kraju sobe i pogledati dole u tu vrtoglavu dubinu na dnu koje će spaziti krupne betonske kocke dvorišta i podrumske prozore koji se sasvim dobro vide iz njegove sobe. A posle toga ostaće umiren i znaće da zaključak koji mu se nametnuo maločas kad je čuo buku nije nikakva jalova pomisao, nikakva nepotvrđena sumnja, niti pak nešto što je izmislio u jednom trenutku nepa3/4nje, već da je to delić 3/4ivota, mo3/4da sitan kao zrnce prašine, ali stvaran i značajan baš po tome koliko uzbuđuje dečake, nadstojnicu, pa i njega ovako naslonjenog na vrata svoje sobe i zagledanog u utrobu ove sure zgradurine. Međutim, shvati odjednom kako je svaka 3/4elja koja bi ga odvela dalje od ovih vrata potpuno besmislena. Mo3/4da bi baš tada, u toj propuštenoj sekundi promaklo ono što tako sigurno očekuje i što mora najzad videti. Jer inače čitave nedelje pre toga ostale bi odjednom bez sadr3/4ine, učinilo bi mu se kao da nije ni 3/4iveo u tom međuvremenu. 
Osmotri nestrpljivo brojčanik svog starog d3/4epnog "Zenita". Mo3/4da će sve ovo potrajati još samo desetak minuta. Ima već gotovo četiri nedelje otkako zna da će se baš tako dogoditi: ona će izaći oko šest, biće bleda, nesigurna, i utonuće lagano, korak po korak, u dubinu stepenišne spirale. A posle njenog odlaska zavladaće ponovo tišina u unutrašnjosti zgrade i počeće neprimetno da se talo3/4i veče po udubljenjima zatvorenih vrata što stoje razmeštena du3/4 ivica odmorišta na spratu pod njim. Pojavila se pre četvrt sata i onako vitka, u pripijenoj plavoj haljini (ovog proleća još nije primetio na njoj tu haljinu), bila je tako lepa da mu se odjednom učiniše nelogične sve njegove dosadašnje pretpostavke u koje je do tog trenutka čvrsto verovao i zbog kojih je sa gotovo zluradim zadovoljstvom poleteo k vratima čuvši ono, već odavno poznato, dobovanje njenih visokih potpetica po stepeništu. Međutim, odmah je shvatio da nije tako i stao je umiren iza okruglog staklenog otvora posmatrajući je kako okleva, udaljuje se od vrata garsonijere, prelazi nekoliko puta nervozno i, dabome, sasvim besciljno kratku površinu pravouglog odmorišta, a zatim se, prikupivši dovoljno rešenosti, ponovo vraća i naglo zazvoni. I baš zbog toga što je toliko uveren da će je spaziti kako silazi oko šest, ili mo3/4da koji minut kasnije, mora se truditi da zaboravi sve ono što bi ga odvuklo odavde nekim drugim sećanjima na kasno aprilsko popodne i razne sitne događaje u njemu koji su isto toliko 3/4ivot kao i ovo čekanje. 
Uspravi se, umoran već od ovakvog nagnutog polo3/4aja, izvadi iz unutrašnjeg d3/4epa sakoa čistu i pa3/4ljivo ispeglanu maramicu, razvi je, pa je zatim polako prinese oku. Zasuzilo je. Kad god je do sada posmatrao ulaz susedove garsonijere, uvek je morao da skine naočare, jer jedino je tako najbolje mogao da se pribli3/4i staklu i obuhvati podno3/4je kratkog i uskog stepeništa koje se od njegovih vrata spuštalo do stanova na šestom spratu. Najzad, uteši se, ovim predahom ipak ne mo3/4e propustiti ništa. Sigurno će je čuti čim izađe odande. I ranije se već dešavalo da ga poznata škripa vrata, a i koraci, glasovi, pa čak ponekad i zveckanje ključeva odozdo, upozore da neko izlazi. Sluh mu je tokom vremena postao prilično izoštren, tako da više nije mogao da se prevari u određivanju čim bi začuo kakav šum dolazi sa podno3/4ja uskih stepenica. Za nju je, na primer, znao da dolazi uvek pešice. Sigurno je imala neki razlog zašto se nije slu3/4ila liftom. Ono što je njega, srčanog bolesnika i prilično nepokretnog čoveka, najviše nerviralo bilo je baš njeno penjanje, taj 3/4ustri, neumorni hod 3/4ene od oko trideset godina koja je to činila gotovo uvredljivo jednostavno i lako. Da, ranije je imala razloga da se 3/4uri; sigurno je bila vesela, razdragana. A danas, pak, popela se po navici brzo i bila je sasvim drukčije raspolo3/4ena. Danas je poslednji put čuo udaranje njenih potpetica na stepeništu. Još samo malo pa će mu nešto na njenom licu, dr3/4anju, mo3/4da nekakav uočljiv pokret ruku kad bude izlazila pokazati da je ovo zaista bila njena poslednja poseta. 
Ponovo se pribi uz okno uskog otvora na vratima, trudeći se pri tom da zaboravi umor i sve ostalo što bi ga na bilo koji način odvuklo sa tog mesta. Učini mu se da, bez obzira što pa3/4ljivo odmerava prostor s kraja na kraj odmorišta, ipak ne učestvuje sav u posmatranju. Podseti ga to na nešto slično i već odranije poznato. Na primer kao kad čita glasno neku knjigu ili novine. Slova promiču ispred očiju, ni3/4u se redovi, prsti automatski okreću stranice i usta izgovaraju reči odštampane na hartiji pred njim, a ipak, nezavisno od onog delića svesti koji učestvuje u tom poslu, javlja se u njemu nekakav dvojnik koji je u stanju da istovremeno misli o nekoj drugoj, dalekoj i mo3/4da manje va3/4noj stvari. Obično bi zastajao u takvoj prilici, svestan da se isuviše udaljio od svoje pohabane fotelje i niskih zidova sumračne sobe utopivši se neprimetno u mete3/4 ulice, u susret nekakav poznat ili još nedo3/4ivljen, ili u jedno davno podne čija je boja lagodno zasvetlela u njemu brišući bez napora umoran razmak godina i tra3/4io je pri tom da ponovo povrati ono sićušno ali neophodno jedinstvo sebe, svog poimanja dana, raspolo3/4enja, a ponekad i neke jedva dosegnute iluzije. Ali ovde, kako ovde da zastane i na čemu da se zaustavi kad bi takvo skretanje pogleda u stvari bilo nešto najgluplje što mo3/4e učiniti u toku današnjeg dana? Najzad, zar bi to zaista bilo najgluplje? Ipak preteruje. To je samo obična nervoza. Nestrpljenje. Eto, mo3/4e da dovuče ovamo fotelju i uzme "Borbu" koju je pozajmio baš od njega i to jutros kad su se sreli u liftu. Još su mu preostale spoljnopolitičke vesti i feljton. A nju će sigurno čuti kad izađe. Dosad je redovno čuo kad se otvaraju njegova vrata. Uvek zaškripe na isti način: isprva tiho, jedva primetno, a zatim, što je otvaranje šire, ta suva metalna cika raste sve više, postaje nekako pomamna, prodiruća, i svaki put mu se učini da mu buši bubne opne na jednom određenom mestu koje, pozleđeno već od ranijih zvukova, nikako ne mo3/4e da se isceli u potpunosti već samo otvara svoje sićušne rane da proguta to škripanje što br3/4e i što bezbolnije. Po du3/4ini njegovog trajanja mogao je čak da odredi da li su vrata propustila jednu ili više osoba. Pa zašto da se i sada ne pouzda u svoj sluh? Samo ako ne zadrema u međuvremenu, jer u fotelji, naročito ako feljton bude nezanimljiv, mo3/4e mu se to veoma lako dogoditi. Zaista, koliko već dugo ta škripa prekida tišinu njegove sobe i oglašava da sused iz garsonijere na petom spratu baš u tom momentu izlazi iz svog stana? Prošlo je već više od dve godine otkako se taj visoki plavokosi apotekar uselio ovamo. Mo3/4da su i ranije škripala, ali to nije mogao da ustanovi sve dok nije penzionisan. U stvari, trebalo je da provede u slu3/4bi još više od godinu dana do pune penzije, ali lekarska komisija je drukčije gledala na njegov slučaj. Bilo je to otprilike nekoliko nedelja posle uselenja novog suseda u garsonijeru na petom spratu. Prepoznao je u sebi neko čudno osećanje posmatrajući tog čoveka pri slučajnim susretima u zgradi. Proleće je već bilo pri kraju i on je poverovao da se privikao na novi način 3/4ivota što je potekao nekako otegnuto, sav u tišini u kojoj se usamljenost izdvajala kao nešto što jedino zna i, činilo mu se tada, jedino mo3/4e da podnese. Susreti sa novim susedom odvedoše ga još dalje u takvom prihvatanju osame: video je u tom čoveku nešto što ga je podsetilo na vreme kada je i sam bio njegovih godina, vreme od kojeg ga sada dele gotovo dve i po decenije. I mo3/4da je sve to u stvari bila samo jedna njegova bubica, nekakvo dokono izmišljanje penzionera nenaviklog na drukčiji, tromi ritam dana, ipak, za3/4alio je što ne poznaje tog čoveka malo bolje, što nije dovoljno društven pa da mu se na neki način pribli3/4i, da stekne njegovo poverenje i da mu najzad ka3/4e nešto va3/4no, nešto što bi mo3/4da moglo da mu koristi. Mislio je da to mo3/4e izvesti fino, neprimetno, recimo jednog letnjeg predvečerja u kafanskoj bašti na ulici preko puta njihove zgrade kada bi, posmatrajući suseda kako zaludno vrti polupraznu pivsku čašu, počeo da priča neke zgode iz svojih mlađih dana... Međutim, sve je ostalo na 3/4elji. Nikad mu se nije dovoljno pribli3/4io. Nije uspeo da postigne čak ni onaj neophodni minimum intimnosti u toku ove dve godine koji bi mu omogućio bar u budućnosti jednu takvu priliku. Ponekad je sumnjao da se vara, jer apotekar ipak nije bio bez ikoga svoga u ovom mnogoljudnom gradu. Imao je taj sused neke dalje rođake koji ga, istina, nisu posećivali, ali koje je on jedanput uspeo da upozna kad su se slučajno našli zajedno na ručku u jednoj kafani. U stvari, sve je ostalo zaustavljeno u nekakvim čudnim okvirima, nevidljivim ali osetnim i čvrstim, koji su ih odr3/4avali na normalnoj kolotečini odstojanja pri slučajnim susretima, razgovorima i sitnim susedskim uslugama. Ali sve to ipak nije uspelo da do kraja uguši u njemu interesovanje za 3/4ivot tog čoveka u garsonijeri na spratu ispod mansarde. Osećao je kako i pored nesposobnosti da mu se pribli3/4i ipak nije presahla ona početna simpatija i solidarnost prema tom čoveku, jer i ovaj je isto kao i on bio bez ikakvog drugog oslonca, bez ikakve topline, sem one što je tinjala u svakome od njih prigušena i jalova, a iza zatvorenih vrata svojih soba postajali su podjednako, svako za sebe, onaj smešan i nakinđuren planetni sistem oko koga se kao eksplozija rasprostire praznina. Samo, on je, za razliku od apotekara, koji jedva da je prešao trideset i petu, znao još ponešto o sivom zaglušujućem pulsiranju godina, o zidovima, stepeništu, o osmesima koji se vrlo kratko pamte posle gašenja. Za čitavo to vreme otkad je on u garsonijeri, dolazila je samo ona, vitka i još prilično lepa, pela se hitro stepeništem donoseći sobom radost tom čoveku na petom spratu i postajući i sama zbog toga radosnija. Prvi put se popela pri kraju prve godine apotekarovog stanovanja u ovoj zgradi. Ušla je pomalo neodlučno. A izašli su tek uveče zajedno i smejali su se prilično glasno (čak bezobzirno, kako mu se učinilo tada) silazeći stepeništem. Od onda su njene posete učestale, čitava je ta igra dobila ustaljeni ritam, imala je raspored dana, časova, prilagođen prema godišnjim dobima i du3/4ini njenog vlastitog trajanja. Činilo mu se tih dana, spazivši je ponekad kako se penje prema vratima susedove sobe, da je najzad prekinuta nit solidarnosti između njega i tog čoveka, jer ovaj je svoj 3/4ivot obogatio neočekivanom i uzbudljivom sadr3/4inom ostavivši ga da bude samo posmatrač koji nikome nije potreban, niti pak bilo kome smeta ovako uvučen u svoju jazbinu na mansardi. To se sve dešavalo prošle godine, početkom jeseni. U to vreme, ne obazirući se na lekarski savet da se manje kreće, on je dosta često izlazio iz sobice, spuštao se dole i vozio tramvajem do Topčidera. Tamo, na prostranom platou ispred Konaka, provodio je duge časove nad rasklopljenim novinama, koje gotovo nikad nije pročitao do kraja, i pratio kako se odvija smanjeni 3/4ivot na nekoliko staza unaokolo. Pamtio je prolaske nekih vojnika, domačica, znao je svu dečurliju što dolazi da se igra pod ogromnim stoletnim platanama, kao i jedan studentski par sa tašnama i ud3/4benicima razastrtim po klupi. Taj par je odlazio uvek oko jedan popodne, a on posle toga ostajao sam na širokoj stazi osluškujući buku automobilskih motora i zvonjavu retkih tramvaja, koje je uvek pratio pogledom kako se crvene među stablima i nestaju u šumi prema Rakovici. Nikad mu to do te jeseni nije bilo toliko dosadno. Samoća, kad je ranije razmišljao o njoj, izgledala je i pored sve svoje te3/4ine i besciljnosti kao nešto veoma poznato, ponekad čak i prisno, činilo mu se da mo3/4e da je primi i uroni u nju jer je građen po kalupu njegovog bića, ali tada, tih dana kada je posmatrao kako se lišće talo3/4i po sve poroznijim senkama starog drveća, osećao je kako ga nešto, usprkos tišini i umirujućem bogatstvu boja unaokoio, goni da se postavlja pred samim sobom kao pred ogledalom i sve je izgledalo nekako tu3/4no i neoprostivo. Poverovao je da niko tako vučje ne postoji u ovom gradu, daje svaka kuća koju je znao puna kretnji, iza svakih vrata je mogao da čuje glasove, smeh, dečju ciku, svugde su bili ljudi zabavljeni jedni drugima, a on je bio sveden na nešto najmanje vredno od svega, na sebe jedinog u danima neispunjenim i dugim. I onda je naišla nedelja, jedna od prvih u oktobru. Još uvek toplo i sunčano popodne izmamilo je veliki broj šetača. Do njega nepokretnog na klupi dopirali su odlomci njihovih razgovora, mirisi 3/4ena lebdeli su u zasićenom vazdahu pod krošnjama, a pri svakom prolazku nesnosno je škripao šljanak pokrenut pritiskom njihovih stopala, koja su se polako podizala i spuštala u nekom laganom ritmu ređajući pred njegovim očima šarolikost oblika muških i 3/4enskih cipela. Gorčina koja se dotle talo3/4ila u njemu iznenada se uzburka kad je začuo kako neki muškarac i 3/4ena što su zastali nedaleko od klupe nastavljaju svoj ranije započet bestidni razgovor ne obraćajući pa3/4nju na njegovu blizinu. (r)acnut ovakvim njihovim ponašanjem, on pokuša da sagleda sebe u očima muškarca i te 3/4ene. I učini mu se kao da, gledajući sa njihovog mesta, na njegovoj klupi ne sedi niko. Baš niko. Zaista, postade mu u tom trenutku sasvim besmisleno što zauzima nekakav prostor u tom popodnevu, što diše i pogledom obuhvata rasutu masu šetača, kad ni u čijem sećanju ne mo3/4e ostati du3/4e od sekunde, kad se čitavim svojim postojanjem sveo samo na usputno magnovenje u tuđim utiscima, i ko zna dokle bi ga dovela ta misao koja mu je, usprkos opiranju, postala na neki čudan način pomalo čak i prijatna, da odjednom nije spazio nešto sasvim neočekivano. I to ga je toliko privuklo da mu je sve drugo postalo suvišno i počelo da sliči na dokonu igrariju. Stazom, u susret njemu zablenutom na klupi, dolazila je ona mlada 3/4ena što je posećivala apotekara i vodila je za ruku jednu alabašnu devojčicu. Kraj njih se vukao neki čovek, suv, prilično pognut i usiljeno elegantan. Poštapajući se, pokušavao je taj čovek svim silama da odr3/4i isti tempo sa 3/4enom i devojčicom. Izgledao je dosta stariji od nje, a sigarno nije bio. Neka bolest ga je slomila. Spustili su se na jednu slobodnu klupu nedaleko od njegove. Iza raširenih novina počeo je pa3/4ljivo da osluškuje njihov razgovor. Bilo mu je potrebno samo nekoliko minuta pa da najzad čuje devojčicu kako oslovljava 3/4enu i muškarca kao svoje roditelje. Posle toga je ustao i udaljio se od njih što je br3/4e mogao. Probijajući se prema tramvajskoj stanici nagazio je nekoliko šetača, jednoj 3/4eni je oborio pletivo, ali se nije izvinjavao, već je 3/4eleo da se nađe što dalje od one klupe gonjen osećanjem čoveka koji je nešto ukrao i sada 3/4eli da zametne trag. Tako je najzad doznao nešto više ne samo o toj 3/4eni, njenom mu3/4u, devojčici, već i o sebi, o svojim razmišijanjima i o tome da ne sme tako olako uskratiti solidarnost nekim ljudima. Mo3/4da je još te3/4e bilo tom elegantnom i pogurenom čoveku, jer on je stalno bio okru3/4en 3/4enom i devojčicom, morao je da sluša njihove glasove, da podnosi njihovu blizinu, a ipak je sve bilo hladno i kilometrima pusto oko njega. A zar isto tako nije mogao da se upita kakav je strah gonio tu 3/4enu da se penje do apotekarove garsonijere? I sam apotekar postao mu je ponovo blizak. Opet mu se nametnula ona misao da mu treba nešto reći. Međutim, kad je kasnije malo bolje razmislio o svemu, izgledala mu je smešna takva 3/4elja. Činilo mu se da ljudi, ma koliko se trudili, ipak čine jedni drugima samo sitne usluge. 
Spazi kako se sekundara na brojčaniku obrće sporo, ujednačeno i skraćuje u pređenoj putanji rok njenog boravka tamo unutra, a njega čini sve nestrpljivijim. Najzad, eto, dogodiće se. Danas će pući ona opruga napetosti čiju je stanjenu površinu naslutio još ranije i koju je pratio kako se iz dana u dan, iz nedelje u nedelju, sve više tegli, razvlači, bori da ostane u istom ritmu, da 3/4ivi. Posle onog prošlogodišnjeg susreta u Topčideru bilo mu je jasno da njene posete moraju prestati jednoga dana. Činilo mu se da tačno ocenjuje susede. Mislio je da preko tog čoveka prepoznaje u sebi nekadašnjeg kolebljivca. Apotekar je pedant, finih manira, isti kakav je on bio svojevremeno. A takvi nemaju odva3/4nosti. Njihov je kukavičluk u stvari zaloga za njihov mir. I zato je znao kako će se to dogoditi. Znao je iz vlastitog iskustva. Čitava zima prošla je u praćenju njenih poseta. Ustajao je kad god bi začuo poznate korake na stepeništu i prilazio okruglom otvoru na vratima svoje mansardne sobe. Posle njenog ulaska čekao je kraj posete koji se oglašavao u onom poznatom škripanju. Odmeravao je pa3/4ljivo svaku promenu u njihovom ponašanju. U početku, prilikom prvih rastanaka, sused je redovno silazio sa njom do ulice. Ali što je veza du3/4e trajala, silasci su postajali sve ređi. U toku zime rastajali su se, istina još uvek ne3/4no, na odmorištu ispred njegove garsonijere. Po tim rastancima mogao je najbolje da prognozira. I desilo se da je sa radošću registrovao svako njihovo kraće zadr3/4avanje na odmorištu. Bilo je to neka besmislena radost, nimalo zlobna, jer u tim trenucima nije ni pomišljao na ponor koji se neprimetno otvara u tim ljudima, neka radost igre u kojoj polako ali pouzdano pobeđuje strpljenje. Dočekao je najzad da čuje kako su vrata zaškripala sasvim kratko. Počela je da izlazi sama. Onda je znao da je kraj blizu. A znao je isto tako i da će apotekar nastojati koliko god mo3/4e da izbegne banalnosti. I tako, 3/4elju da pribli3/4no odredi dan njihovog konačnog rastanka pretvarao je polako u sve preciznije, a istovremeno i sve pomamnije očekivanje da se uveri u zbilju tog sveta sagledanog sa visine malog okruglog otvora na vratima svoje sobe. Trebalo je voditi računa o raznim komponentama slučaja, na primer o ozbiljnosti njene strasti, koja uvek mo3/4e da odgodi kraj za izvesno vreme, o perspektivi nje bez njega (apotekar je, ipak, čovek finih manira i verovatno do izvesne mere duševan), o toj perspektivi koju joj mora ulivati u svest sistematično, kap po kap, a koja najzad mora da joj razbistri pogled i uputi je da shvati neminovnost završetka. Kombinujući, pomislio je i na onaj tip 3/4ene koje se ne predaju tako jednostavno, već se tvrdoglavo bore pletući nekakve dosadne zamke bez mnogo dostojanstva i pameti, ali tu je pretpostavku odbacio, istina dosta rizično, pouzdavši se u tačnost suda koji je stvorio o njoj tokom ranijih posmatranja. Morao je takođe misliti o njenoj izuzetnoj situaciji, o mu3/4u, devojčici i pobudama zbog kojih je dolazila apotekaru. Jednom je, ranije još, pomislio da je u pitanju strah. Ali da je zaista bilo tako, onda bi čitav taj slučaj postao kraći, jednostavniji mo3/4da, no zato mnogo ozbiljnijim posledicama nego što se to inače dešava. A više od svega morao je sebi predočiti šta će ta 3/4ena izgubiti ako raskine sa susedom. Pomisao o strahu bio je već odbacio, a posle toga učinila mu se ona neuporedivo manje vredna i put do tačnog nala3/4enja dana, čak i časa njene poslednje posete postao je odjednom kraći. U toku prošle nedelje boravila je u garsonijeri samo deset minuta. Dva dana kasnije dolazila je i zvonila, a vrata se nisu otvorila. Nekadašnji raspored njenih poseta bio je sada samo lepa prošlost. I dok je bespomoćno stajala pred zatvorenim vratima, sused je bio u stanu. Sam. Ko zna šta je radio. Mo3/4da se baš dosađivao tog trenutka, pa ipak joj nije otvorio. A posle toga bio je potreban samo jedan kratak pogled na čitavu situaciju da mu datum tog završetka više ne bude tajna. U stvari, odredio ga je najviše po nekom svom tamnom osećanju igre. Hladno, razumno proračunavanje bilo je samo povod za inspiraciju predviđanja. Sada se više ne usuđuje da pogleda unazad i da još jednom u mislima obuhvati taj obavljeni posao. Poverovao je da je u pravu i to mu je sasvim dovoljno. Gotovo panično odbacuje svaku sumnju u tačnost svoje pretpostavke. Sekundara će mo3/4da najviše još pet ili šest puta obići svoj krug i onda će začuti kako se otvaraju vrata. Du3/4e ne bi smelo da potraje ovo čekanje. Zaista ne bi smelo, bar zbog onoga što se dešavalo njemu u jednom već odavno nestalom vremenu. 
Ponovo se javi onaj čudan zvuk iz dubine dvorišta. Kao i maločas, uslediše začuđeni povici dečaka, samo sada behu nešto tiši. Eto, već mu je jasno da je onda pogrešno razumeo. To uopšte nije staklo. Mo3/4da je neko oborio kakav limeni predmet. Naravno, oluk. Sasvim se dobro seća da je oluk u dvorištu dotrajao, pa je zid susedne zgrade posle stapanja snega s krova postao zbog toga toliko vla3/4an da je u visini prizemnog stana počeo otpadati malter. Mora da je nadstojnica pozvala limare jer su joj stanari iz ugro3/4enog stana već dosadili svojim protestima. A dečurlija se verovatno zabavlja posmatrajući njihov posao. Opet za3/4eli da ode do prozora i pogleda dole. Odvoji se od vrata. U stvari, pokrenuo se ne obraćajući pa3/4nju na tresak koji je, evo, već treći put dopro iz dvorišta. Učinio je to neodređeno, više da razdrma noge ukočene od dugog stajanja, i našao se tako na nekoliko koraka udaljen od staklenog okca na vratima. I odjednom, kad je već hteo da se vrati u stari polo3/4aj, oseti iznenadni otpor. Jer čineći taj pokret prepoznade u sebi neku neočekivanu sumnju koja ga zaustavi. Nije to bila sumnja u tačnost predviđanja onoga što će se odigrati u susedovoj garsonijeri, njeni koreni behu dublji i ona je svojom pojavom nametala jedan sasvim drugi vid stvari: otkrila mu je naličje njegovog polo3/4aja u ovom popodnevu. I postade mu smešno maločašnje nestrpljenje. Učini mu se kao da je sagledao samoga sebe kako stoji poguren, sveden jedino na to vrebanje i 3/4edan tuđih koraka tamo napolju kao da je u njima nešto trajnije od svega ostalog što je do3/4iveo. Zaista, šta bi se desilo da oni stvarno prekinu danas? Zar bi zadovoljstvo zbog ispunjenog očekivanja moglo da se protegne i na sutrašnji dan? Ako više ne bude svega ovog, na šta će onda tako predano usredsrediti pa3/4nju? Otkako je penzionisan, pratio je uglavnom samo 3/4ivot apotekara na petom spratu. U poslednje vreme to ga je praćenje toliko privuklo da je sve drugo zapostavio. A sutra, kad 3/4ena više ne bude dolazila kod suseda, biće mu nemoguće da se uključi u nova igru jer nove nema i ko zna da li posle toga postoji bilo što do te mere zanimijivo da bude vredno njegove strepnje? Opet će se naći na samom početku onog vremena kad je prestao da odlazi u kancelariju i ponovo će dani postati dvaput du3/4i u tom nedešavanju unaokolo. Sused će ulaziti u svoju garsonijeru, izlaziće i biće uvek sam, zatvoren kao i dosad. I čim zazelene drvoredi na ulici, odmah posle cvetanja bagrema, nastupiće leto poznato već po svojim tromim i sparnim večerima, a on će sedeti u mračnoj sobi nagađajući poreklo zvukova što su nastali dole u dvorištu ili u stanovima drugih ljudi i zalutali u tminu njegovog prebivališta kao jedini posetioci. Ali, prepustivši se ovoj iznenadnoj sumnji, primeti u njoj i jednu dosad sasvim nepoznatu misao o granici koja mora da je negde skrivena u svemu što je do tog trenutka činio, što je 3/4eleo, mrzeo i zbog čega je postajao tako nestabilan. Izgledalo mu je kao da napokon shvata: sve se nekako zbivalo nasporednom koloseku. Nije umeo da odredi dokle se ti tuđi 3/4ivoti granaju u njemu, a gde počinje onaj pravi, njegov, čiji je on apsolutni gospodar. Zašto da suzed, ta 3/4ena, ili ma ko drugi, čine njegov 3/4ivot kad je on mogao da bude i bez njih, samo da je slučajno stanovao na nekom drugom mestu gdje ih nikada ne bi sreo. Sad bi se, na primer, drukčije osećao da nije u ovoj sobi; uopšte ne bi znao za njih i posmatrao bi sa nekog svog zamišljenog prozora Savu i povijenu liniju druma na drugoj obali po kome jure sićušni automobili i podsećaju na kukce. Onda ne bi bilo ovako i sve bi zavisilo od njega samog. Ali ko zna, mo3/4da ni to nije ona prava granica gde počinje samo njegov 3/4ivot. Sigurno bi onda neki drugi ljudi pomerali tu granicu i ona bi, baš kao i sada, ostala nedokučiva njegovom pogledu. Mo3/4da tu i nema nikakvog drugog rešenja osim ovog stanja koje je oko njega; mo3/4da uopšte nije ni mogla biti drukčije. Ali, ipak, negde mora da postoji samo njegov 3/4ivot koji ne zavisi ni od koga. Do sada nije razmišljao o njemu, a, čini mu se, samo da je ranije shvatio kako stoje stvari, starost bi mu ostala pošteđena od raznih sitnih sramoćenja i bilo bi mnogo jednostavnije otrpeti ovo pozno aprilsko popodne sa bukom i dečjim glasovima iz dvorišta. Da li je kasno da sad potra3/4i tu skrivenu i verovatno u mnogom zaparlo3/4enu granicu sebe? Mo3/4e li mu ona nešto pomoći ako je nađe? I zar bi onda bilo manje svejedno što ima pedeset i osam godina i što svakog jutra odbrojava u kašičici šećera neke bljutave kapljice od kojih mu se posle dugo topi ukus gorčine u ustima? 
Zbunjen, priđe otvorenom prozoru i nasloni se na donji ram ne spuštajući pogled prema dvorištu. Spazi kako se u daljini prepliću krovovi, a iza njih izbija tanka, jedva ozelenela traka ravnice. Međutim, neravna leđa varoši ostadoše negde pri dnu i postaše slična nekakvom sivom i zamrznutom talogu, jer pogled mu upi prostranstvo predvečernjeg neba, a oči zasuziše od napora da prihvate i zadr3/4e let nekih tačaka-lasta koje su kru3/4ile ispod retkih crvenih oblaka na zapadu. April. Prvi put shvati ozbiljno tu činjenicu proleća koju je već danima pratio samo u odjecima što su se uvlačili kroz otvoren prozor njegove sobe. I uplaši se. Oseti nekakvu smešnu vrtoglavicu sličnu onoj koja se javlja kod ljudi što, nenavikli, posmatraju sa neke stare kule ili crkvenog tornja svet kako se smanjen prostire i gmi3/4e duboko negde na dnu provalije. Za3/4muri u nadi da će na taj način odagnati neprijatan do3/4ivljaj daljine, ali ipak ne posti3/4e ništa jer ga na nju podseti povetarac koji mu napuni pluća tim istim prolećem donetim sa ravnice iznad koje se isto tako tuđe i resko crvene oblaci i isto kru3/4e laste. 
Naglo zatvori prozor, okrene se i tek tada se nakani da ponovo otvori oči. Prvo što je ugledao beše ivica dugačkog pohabanog tepiha koja se dovukla gotovo do samih vrata. Zatim pokuša da se ponovo vrati na maločašnju misao koju je prekinuo svojim odlaskom do prozora. Razočaran, shvati da je sada besmisleno tra3/4iti u sebi onakvu jasnoću, jer sigurno više neće biti u stanju da je postigne u toku današnjeg dana. Pogled mu se zaustavi na novinama razastrtim preko kreveta. Seti se feljtona. Do vrata! Brzo izvadi d3/4epni sat. Još samo minut do šest... 
Našavši ze opet iza stakla svoje osmatračnice, ugleda pusto i već malo smračeno odmorište ispred susedovog stana na petom spratu. Da nije maločas izašla, zapita se za strepnjom. Ipak, kao da sam sebi odgovara, zavrti u neverici glavom. Jer čuo bi kako škripe vrata. Siguzno bi čuo. I nastavi da vreba izlaz iz apotekareve garsonijere s istom predanošću kao da uopšte nije prekidao ovaj posao. 










    For great classic literature visit:

    Project Gutenberg Consortia Center Bringing the world's
    eBook Collection Together http://www.Gutenberg.us