WORDTHEQUE - Word by word multilingual library
                       Logos' Croatian eBooks


              Project Gutenberg Consortia Center
                    http://www.Gutenberg.us

                           and the 

                World eBook Library Collection
                  http://www.WorldLibrary.net

        Bringing the world's eBook Collection Together


    Project Gutenberg Consortia Center is a member of the 
    World eBook Library Consortia, http://WorldLibrary.net


    The mission of the Project Gutenberg Consortia Center
    is to provide a similar framework for the collection
    of eBook collections as does Project Gutenberg for
    single eBooks, operating under the practices,
    and general guidelines of Project Gutenberg.


    The major additional function of Project Gutenberg
    Consortia Center is to manage the addition of large
    collections of eBooks from other eBook creation and
    collection centers around the world.



    For great classic literature visit:

    Project Gutenberg Consortia Center Bringing the world's
    eBook Collection Together http://www.Gutenberg.us










Una
"Kad sam je prvi put video, sat mi je stao!" govorio je kasnije profesor Mišel Babić za svoj susret sa Unom u jesen 1980. 
Uni je otvorila vrata profesorova 3/4ena, koja se upravo spremala da izađe iz kuće. 
- Ja sam Una Vojvodić ... - predstavi se devojka u vratima, premeštajući se s noge na nogu. - Imam zakazan sastanak sa profesorom. 
(r)ena je odmeri sa blagim podozrenjem. Una primeti njeno otmeno, uzdr3/4ano lice negovane brinete i jedva vidljivi izraz pomirenosti sa sudbinom; očigledno, kroz njenu kuću, zahvaljujući profesoru, prolazilo je više sveta nego što je bila u stanju da podnese. 
- On je tamo ... - pokazala je neodređeno rukom u dubinu stana i izašla na stubište, navlačeći Burberry u hodu. Mimoilazeći se, po obrazu je okrznu divlja, crna griva Unine kose. Dodirnula je obraz prstima kao opečena. 
Una meko zakorači u njen dom. Kretala se oprezno kroz prostrane starinske sobe visokih tavanica; njihovi zidovi bili su tapacirani knjigama i slikama. U polumraku jedne prostorije prošla je pokraj nekog dečaka, koji ne obrati na nju nikakvu pa3/4nju. Imao je velike stereo-slušalice na ušima. Na gramofonu se nemo okretala neka ploča. Provirila je usput i u poluotvoreno kupatilo zatrpano bočicama mirisa i šminkom. Po ogledalu se još kondenzovala para posle nečijeg kupanja. Najzad, otkri svog profesora u minijaturnoj kuhinji. U pozi zanetog alhemičara, bio je nagnut nad dubokim loncem iz koga se pušilo. 
- Ja sam ... - zausti da se predstavi, ali je profesor preseče: 
- Pridr3/4ite ovo! - naredi kao da je očekivao njenu pomoć, i dodade joj veliku cediljku. Una je prihvati jednom rukom. U drugoj je nosila torbu sa knjigama i kasetofonom. 
- Sa obe ruke! - doviknu joj profesor i ona ga posluša. 
Podigao je veliki lonac i sručio ga jednim pokretom na cediljku. Obavi ih oblak vrele pare. Kada se razišao, u rukama joj ostade zamršena gu3/4va špageta koji su se cedili. 
- Izručite ih u ovu zdelu! - naredi joj. - Brzo! Tako ... 
Dohvatio je šerpu sa spremljenim šugom i kašikom nabacao sitno iseckano meso u crvenom sosu preko testenine. Zatim uze stvrdnuti komad parmezana i poče da ga stru3/4e nad jelom. Bio je toliko usredsređen na svoj posao da gotovo nije ni primećivao Unu, koja je još uvek neodlučno stajala nasred kuhinje. Prvi put je videla profesora Babića iz tolike blizine. Učini joj se iznenađujuće niskog rasta.# 
Proseda kosa padala mu je meko na ovratnik sivog kašmirskog d3/4empera sa ko3/4nim zakrpama na rukavima. Činio joj se mnogo višim kada se nervozno šetkao s kraja na kraj podijuma u amfiteatru za vreme predavanja, crtajući 3/4estoko po tabli, dok je kreda prštala na sve strane. Ipak, prevarila se što se tiče profesorovog rasta; bio je za nijansu viši od nje kada se ispravio i podigao svoje svetle, plave oči, kao da je prvi put svestan njenog prisustva. 
- Ja sam Una Vojvodić ... - ponovi devojka. 
- A, to ste vi? - reče odnoseći zdelu sa špagetima na sto bez stolnjaka, koji mu je, sudeći po mnogobrojnim brazgotinama no3/4a, slu3/4io, izgleda, kao univerzalna daska za seckanje i pripremanje hrane. Bilo je nečeg poštenog i pouzdanog u tom stolu, istesanom od solidnog, debelog drveta. Postavio je dva tanjira, viljuške, mlin za biber, salvete od hartije i dve čaše. Iz fri3/4idera je izvukao već otvorenu bocu "Belog Pinota". - Vi ste me juče zvali? 
- Da ... - potvrdi Una. 
"Una Vojvodić na telefonu!" - kazala je tada. - "Dobro, najpre siđite sa telefona, pa da razgovaramo!" odgovorio je. Sada je bila tu, u njegovoj kuhinji, a očekivala ga je u potpuno drugim okolnostima. 
- Očekujete sigurno da intelektualci daju intervjue ispod obaveznih enciklopedija? Ili makar za radnim stolom, zatrpanim rukopisima? A zašto ne u kuhinji? Čovek je, znate, mnogo češće u njoj, nego u biblioteci, da ne pominjem koliko vremena provede na jednom nanje poetičnom mestu! Svucite se! Ne sasvim, naravno! Sedite! Opustite se ... Ne jedem studentkinje. Naročito ne kad imam pašta šutu a la triestino!" 
Pomogao joj je da se oslobodi kaputa. Odlo3/4ila je torbu pokraj nogu. 
- Hvala - reče. - Već sam ručala ... 
- Imate pravo! Ko je rekao: čovek mo3/4e da pije sa svakim, ali da jede - mo3/4e samo sa prijateljima? 
Una reče da ne zna ko je to rekao. 
- Ne mari! - kazao je profesor. i ne obazirući se na njeno ustezanje, nasuo joj brdo špageta. - Hoćete li, mo3/4da, malo hleba? 
- Ne, hvala! 
- Vidite, ja čak i uz špagete jedem hleb. Sirotinjska navika. 
Jeli su neko vreme ćuteći. 
- Kakvi su, a? 
- Fenomenalni! - osmehnu se bledo Una. 
- Umete li da kuvate? - upita je iznenada punim ustima. 
- Umem. 
- To je dobro! To je vrlo dobro ... A šta? 
- (c)ta? 
- Mislim, šta umete najbolje? 
- Oh, svašta! - kazala je, trudeći se da usisa jedan usamljeni rezanac koji joj se lepio za bradu. - Uglavnom, obična jela: gulaš, pasulj, krompir na razne načine, kupus sa suvim mesom, salate, palačinke ... 
- Suština je u jednostavnim jelima! - pohvali je profesor. - Od koga ste to naučili? 
- Od bake. 
- Da, bake su najva3/4nije u 3/4ivotu ... (c)ta su vam roditelji? 
- Tata je u penziji. 
- A pre toga? 
- Radio je u diplomatiji ... 
- (c)ta? 
- Obezbeđenje. 
- Una? Odakle vam to ime? 
- Otac mi je rođen na Uni. 
- Una ... - ponovi profesor zamišljeno. - Reka iz ukrštenih reči. Tri slova vodoravno. Una. Jedina. Sama. Oona O'Neill, 3/4ena Charlie Chaplina, kćerka starog Eugenea O'Neilla, dramskog pisca i pijanca. Dugo putovanje u noć. Znate, njen otac je bio Chaplinov vršnjak. Nikada mu nije oprostio što mu je odveo kćerku. Koliko vaš otac ima godina? 
- Pedeset i dve ... 
- A vi? 
- Dvadeset i četiri. 
- Zašto ste baš izabrali mas-medijume? 
- Vaš fakultet je pre tri godine bio u velikoj modi - odgovori Una. 
- Kako to mislite: u modi? 
- Smatralo se otmenim studirati fenomenologiju mas-medijuma! 
- Medijum i mleko ... A sada? 
- Govore da je to "fakultet za poslepodne!" 
- U pravu su! Pitam se samo šta ćete da radite kad ga završite, svi vi tamo? 
- Nadamo se najboljem! Televizija, radio, film, novine, sekretarijati za informacije, bilteni, Tanjug ... 
...sve to samo na vas čeka! 
- Na kraju krajeva, devojke se mogu i udati ... 
- To je već mnogo realnije! - reče profesor. - Da nazdravimo budućim mas-medijalnim domaćicama! 
Kucnuše se. 
- Na kom ste odseku? 
- Na vašem. 
- Oprostite, ne poznajem sve studente lično ... 
- Znam. Na vaša predavanja dolaze i sa drugih fakulteta ... Uvek je gu3/4va. Da samo znate kako se teško dobija mesto u amfiteatru! 
- Masovni pad ukusa ... - reče profesor .. rezgnirano. 
- Ne, stvarno ... - zausti Una, ali joj profesor ne dozvoli da završi misao. 
- Ko ne pojede sve, neće dobiti intervju od profesora Babića! - kazao je i nasuo joj novu čašu vina. - (r)iveli! Nije loše, a? 
- Sviđa mi se, mada retko pijem vino. 
- (c)ta onda pijete? 
- Koka-kolu. Ponekad pivo. 
- Grešite! - reče. - Mnogo grešite. Imate li momka ili kako se to već danas zove? 
- Aha. 
- Čim se on bavi? 
- Studira. 
- (c)ta? 
- Sada je u vojsci. 
- Jeste li dugo sa njim? 
- Tako ... 
- Nedostaje li vam? 
Una uzdahnu i obori pogled. 
- Oprostite! - reče profesor odmahnuvši rukom. - Vidite, i ja vam 3/4ivim u ludoj kući. Već mesecima nismo svi za istim stolom, u isto vreme ... Svako jede kad stigne. Kakvi će ljudi na kraju ispasti od nas? 
- Mi doručkujemo zajedno! - pohvali se Una. - A subotom i nedeljom ručak je obavezan. Olga se strogo dr3/4i toga! 
- Olga? 
- (r)ena moga oca ... - reče Una pocrvenevši. 
- Ah, da! Razumem. Ne pušite pred njim? 
- Ne! - zbuni se Una. - Zašto? 
- Imate li braće ili sestara? 
- Nemam. 
- Pa, da! Una. Sama. Vidite, ljudi mnogo greše kada jedince optu3/4uju za razma3/4enost. Po meni, oni su mnogo manje razma3/4eni od ostalih. Osnovna stvar kod njih je - osećanje usamljenosti. Uvek nekoga molite da se igra malo sa vama, ili da spavate zajedno kada vas je strah, i uvek taj neko pristaje ili ne pristaje, hoće ili neće. Inače, uglavnom ste sami ... 
- Otkud znate? 
- Ja sam jedinac. 
Una polako ispije čašu vina. Bilo joj je lepo da sedi za kuhinjskim stolom tako blizu ovog zanimljivog prosedog muškarca. Osećala se bezbedno. 
- Kod vas je baš super! - kazala je. 
- Drago mi je da vam se dopada. Imate li svoju sobu? 
- Jednu malu. Sasvim malu. 
- Kladim se da je pored lifta? 
- Kako znate? 
- ... ima belu policu za knjige (ispravite me ako pogrešim!), nekoliko igračaka iz detinjstva: meca, kuca, maca, tako nešto, da, i stara lutka, a na zidovima su posteri. Čekajte da vidimo: mo3/4da Beatlesi? 
- Janice Joplin. 
- Dobro, Janice Joplin! Zatim, tu je mali stereo-uređaj, telefon, priključen na onaj zajednički u predsoblju ... Crven je, je li tako? Kada vas neko zove, odlazite u svoju sobu da razgovarate. S vremena na vreme provirite, da bi se uverili da neko ne digne onu drugu slušalicu. A zovu vas najčešće između šest i osam. Pitaju kakve planove imate za veče? Hvata ih panika. (c)to se tiče ćebeta, ono je karirano. Postoji još i jedna afrička maska iz Najrobija ili štit iz Lagosa; vaša uvećana fotografija od pre nekoliko godina, koju je snimio prijatelj - fotograf. Umesto lustera, koga prezirete, beli kineski lampion od hartije. To bi bilo sve! Jeste li srećni? 
Una se tr3/4e: 
- Molim? Ne znam. Nisam razmišljala o tome ... 
Kada se sagla da izvadi kasetofon iz torbe, pomisli: "Bo3/4e, izgleda da me je ono vino uhvatilo!" Postavila ga je na sto pokraj praznih tanjira. 
- Znači, to je ipak, neizbe3/4no! - zaključi profesor. Digao se i počeo da skuplja čaše, viljuške, salvete, kore od hleba. Stavio je posuđe u slivnik i pustio toplu vodu. Zatim nasu deterd3/4ent i poče da pere tanjire. 
- Da vam pomognem? - ponudi se Una. 
- Ne, hvala! - odbi on. - Pranje suđa me smiruje. Poma3/4e mi da se koncentrišem. Uvek radite sa tim? 
Pokazao je glavom na "Sony", koji je stajao na stolu kao četvrtasta buba-švaba. 
- Ovo mi je treći intervju u 3/4ivotu ... - priznade Una. 
- Reći ću vam nešto: ta stvarčica samo smeta! Ona je neprijatna. Ograničena. Frustrirajuća. Indiskretna. 
- Kako to mislite? - upita Una, besna na sebe što ne ume da pokrene kasetofon. 
- Evo kako: došli ste da napravite intervju sa mnom, a, u stvari, ja sam vas intervjuisao! 
I pored sapunice na rukama i kecelje za pasom, ponovo se pretvorio u profesora. Blagost zameni preciznost dikcije, gotovo skandiranje: 
- Zašto? Zato što se nisam slu3/4io nikakvim pomoćnim sredstvima da bih nešto saznao o vama. Jednostavno, zanimali ste me, a to je prvi uslov za dobar intervju. Opustio sam vas, najpre, otkočio, pripitomio ... Jeli ste mi iz ruke. Uzgred, primetio sam da ste levakinja? I pre nego što ste ma šta doznali o meni (sem da umem sam da pripremim špagete), ja znam sve o vama! Dakle, da rezimiramo: Una, uvek sama. Dvadeset i četiri godine. Roditelji razvedeni. Traume iz detinjstva: osluškivanje noćnih ljubavnih šumova iz očeve spavaće sobe. Osetljiva na izdajstvo. Poseduje sna3/4nu 3/4elju da se izvuče iz prosečnosti. Pokušava da se probije u novinarstvo. Neko joj je rekao da je najbolje početi u "Studentu". Da. Umalo da ne zaboravim: i veoma lepa uz to! Na 3/4alost, vaše vreme je isteklo! Profesora čekaju nove, istina, ne tako prijatne obaveze ... 
Odvezao je kecelju i ispraznio pepeljaru. Oprao je mlazem i vratio na sto. 
- Kao što vidite, ja sam, u stvari, jedan dobro dresiran muškarac! Drago mi je što smo se upoznali ... - reče, pokazujući joj rukom put iz kuhinje. Una je sakupljala svoje stvari. 
- A intervju? - promuca. 
- Pa, dobili ste ga! Dobili ste, naime, neku vrstu anti-intervjua. Ako ništa drugo, naučili ste kako se oni prave ... 
Kada su prolazili kroz onu polutamnu sobu, dečak je i dalje imao stereo-slušalice na ušima. Nije ih ni pogledao. Ni oni njega. 
- Pustite sve to da prenoći - savetovao je profesor - a ono što se posle toga slegne, to je intervju! Sve sporedno biće zaboravljeno ... 
Pridr3/4ao joj je kaput. Ona pokuša da ga spreci: 
- Ne treba, hvala! 
- Pripadam staroj, izumrloj školi. Učtivi dinosaurusi! 
Izvukao joj je sa obe ruke slap crne kose, koja je ostala pod kaputom. U magnovenju, prsti mu dodirnuše topli, glatki vrat. Trenutak erotske zbunjenosti prostruja isto onako brzo kao što se i pojavio, u jednom jedinom blesku, i on navuče svoju vindjaknu od zelenog vojničkog platna. Trpao je 3/4urno u d3/4epove ključeve, olovke, cigarete, šibice ... 
- Ali ja sam im već obećala! - govorila je Una, spuštajući se za njim niz stepenice. - Mo3/4da, neki drugi put? 
- Mo3/4da ... - reče profesor i otrča prema taksiju koji je zastao pred crvenim svetlom. 
Te večeri dobila je menstruaciju. 
"... najavila sam se P-u telefonom i, prema dogovoru, zatra3/4ila intervju za 'Student'. Odgovorio mi je da je veoma zauzet i da već dugo nema ništa naročito va3/4no da izjavi bilo kome, a najmanje 'Studentu', otkako ga vodi nova garnitura. Posle mog insistiranja pristao je ipak da me primi nakratko, narednog dana 21.oktobra u 13,30 časova u svom stanu. Njegova supruga izgleda da je prilično hladna, distancirana osoba. Nisam mogla da zaključim u kakvim su odnosima, ali P. mi se u jednom trenutku potu3/4io da nikada ne jedu zajedno. Zadr3/4ao me je na ručku koji je sam pripremio. Bio je prilično ljubazan, moglo bi se reći, čak i srdačan, na svoj način. Pravio se da me prvi put vidi i pitao me na kojoj sam grupi, mada sam u više mahova primetila da me gleda sa zanimanjem za vreme predavanja u amfiteatru. Sedim, inače, uvek u drugom redu. Nije uopšte govorio o politici, niti protiv re3/4ima. Nije ogovarao kolege. Kada sam mu pomenula da na njegova predavanja dolaze i studenti sa drugih grupa i fakulteta, pokušao je da bude la3/4no skroman i kazao da se tu radi 'o masovnom padu ukusa'. Nisam uspela da odem u toalet, gde se nalaze one slike i knjige o kojima se priča po fakultetu. Pomenuti intervju nisam uspela da napravim, jer se 3/4urio na neki sastanak. Koliko sam mogla da primetim, nije mu stalo do publiciteta. Moje je lično mišljenje da je to čovek koji zna šta hoće i koji to ume da ostvari. Ipak, čini se da u njemu tinja neko nezadovoljstvo, koje uspešno prikriva cinizmom. Poseta je trajala četrdeset i pet minuta. Nemam utisak da je sumnjičav. Posebnih troškova, osim za taksi, nije bilo. Prila3/4em račun. Zadr3/4aću kasetofon i trake, ukoliko dođe do nastavka intervjua. Pokušaću još jedanput. U." 
- Kafe? Sokove? - pitao je prodekan, hvatajući se slušalice. 
Niko mu ne odgovori. Mladi čovek preko puta Une sedeo je nepomično u fotelji na lavljim nogama. Kada mu je predstavljena, promrmljao je svoje prezime. 
Una je gledala u prodekanove prekrštene noge, razmišljajući o tom tipu razvaljenog muškarca, kome između završetka nogavica i kraja čarapa uvek viri golo, belo meso, posuto crnim dlakama. Natečena stopala, nasilno zgurana u par skupih mrkih cipela, odavala su nedvosmisleno seljačko poreklo. Na srednjem prstu ruke nosio je crni kamen, optočen zlatom. Mora da izgleda grozno kad se svuče. Oko sto dvadeset kilograma pihtijastog mesa obraslog čekinjama, posutog prištićima i lišajevima: ne, ne, nekim muškarcima bi zaista trebalo zabraniti da vode ljubav, ako ne zbog mogućih naslednika, a ono bar iz estetskih razloga! Pa ipak, i njega neko sigurno voli. Hvala bogu što to nisam ja! Ali ne ljube samo prinčevi i manekeni: noćas će se pariti nakaze i zveri, i svima će da bude lepo. Po auli Fakulteta čula se graja, koja je uspevala da se probije čak i kroz debelo tapacirana vrata kabineta. Kako je 3/4elela da bude tamo napolju, zajedno sa svojim vršnjacima, a da unutra sedi neko drugi! Zašto baš ja? 
- E, pa u tebe imamo najviše poverenja! - kazao je prodekan. - Ja sam seljačko dete i toga se ne stidim; tako govorim, tako mislim i nikada se ne varam u svojim seljačkim procenama: iz dobre si familije. Nisi tikva bez korena! Dokazala si da si sposobna cura. Pratili smo tvoj razvoj. Na najboljem si putu da postaneš koristan član ovog društva. Kome ovde da se obratim za suradnju? Ovoj bur3/4ujčadi koja bi za malo šminke i zapadnih krpica prodala i rođenog oca? Do sada smo bili zadovoljni onim što si uradila za nas, i umećemo to da cenimo kada za to dođe vreme. Hajde, glavu gore! Ko se još seća sitnica iz mladosti? Mladost - ludost! Je li tako? Nemoj ni u snu da pomisliš da si nam još nešto du3/4na. Sada ti nas zadu3/4uješ ... 
Govoreći Uni, prodekan bi svakog časa pogledao u svog ćutljivog gosta, kao da od njega tra3/4i podršku. Ali lice mladog čoveka nije pokazivalo ništa drugo osim strpljivosti i gađenja. Odeven neupadljivo i sa izvesnom elegancijom, ostavljao je utisak autoriteta, i pored toga što je bio znatno mlađi od svog domaćina. Činilo se da kunja u fotelji, a ipak, kad god bi se okrenula prema njemu, Una bi primetila da je pomno procenjuju dva plutajuća smeđa oka, na licu zategnutih mišiča. Besprekorno vitak, zakopčan, sa nešto du3/4om, uredno negovanom tamnom kosom, ovaj mladić je mogao da bude šef recepcije, visoki slu3/4benik protokola, perser ili vlasnik picerije - bilo šta, da mu maslinasto lice nije odavalo preteranu dozu čvrstine i prezira prema svima koji je nisu posedovali. "Ako je o3/4enjen, taj sigurno ne vara 3/4enu", pomisli Una dok ga je procenjivala ispod trepavica. 
- Mo3/4eš slobodno pred drugom ... - ohrabri je prodekan. - Nemam pred njim nikakvih tajni! 
Onda je ušla tetkica i počela da deli kafe i sokove. Una primeti da prodekan ne pije iz istih šoljica kao i studenti. Ove su bile od finog fajansa sa tanjirićima zlatnih rubova. Čutali su dok nije izašla iz kabineta. 
- Svakome je to moglo da se dogodi ... I, uopšte, to je veliki problem dece naših drugova, koja su 3/4ivela kojekuda po svetu! - Sada se obračao mladiču u fotelji. - Jedan razred u Africi, drugi u francuskoj školi, treći kod Amerikanaca ... Deca izgube vezu sa domovinom, a očevi, zna se, prezauzeti, ne sti3/4u. I šta? Potpadnu pod razne uticaje. Propaganda. Dobro, de! Danas to niko ne bi ni primetio, i mi smo postali svet, ali pre šest godina, još se nismo bili navikli na takve stvari! Pričam to onako, jer me zanima problem. Evo, baš neki dan, jedan moj zemljak, neki ... 
"Zašto već jedanput ne pređe na stvar?" - grčila se Una u fotelji. "Čemu ovako dugi uvodi?" Odluči da isključi ton (klik), ali slika je i dalje bila tu. Kabinet, namešten skupocenim građanskim kičem, zaplenjenim očigledno iz neke bivše ministarske kuće, pokrenu svoje zidove, pretvorivši se u presu za pakovanje četvrtastih tipova. Ormari za knjige u duborezu ličili su na drakstlovani portal trogirske katedrale; pompezna mastionica, izvedena u mermeru, već odavno presušena (ko još piše dr3/4aljom i perom?) - olinjali persijski ćilim, prašnjavi fikusi, a preko svega i iz svega širio se neki memljivi vonj administrativne epohe (kako je Una zamišljala); neki fini talog sivkaste prašine i pepela kao da je prekrivao i ljude i stvari i duhove debelih mu3/4jaka u ko3/4nim kaputima do zemlje, koji su nekada naseljavali ovaj prostor. I pored toga što se nalazio u zgradi Fakulteta - dakle, hramu nauke - kabinet bi mnogo bolje pristajao isledničkom odelenju iz knjige Nade3/4de Mandeljštam, gde visoki oficiri nude optu3/4ene cigaretama iz zlatne tabakere, a posle ih prebijaju u sobama glatkih keramičkih zidova (krv na klizavom belom fonu. Taš!). Zar još postoji taj miris i ti ljudi; zar nisu već odavno izumrli i preselili se u mitološki arhiv? Ali i pored kitnjastog stila euforične rezbarije, koja bi svojom nekrofilskom crno-zlatnom kombinacijom više odgovarala trpezariji vlasnika pogrebnog preduzeća (Oganj, Plam, Večnost ili Konkordija?), nešto je bunilo Unu u atmosferi ove prostrane sobetine: jedna veristički izvajana i obojena gipsana krava gledala je sentimentalno sa vrha ormara, sećajući se, verovatno, na svoj gipsasto kravlji način vremena kada je u ovoj zgradi bio Poljoprivredni fakultet ili Planska komisija za razvoj stočarstva. "Drugu Miciću za besprimerni humanizam u borbi za realizaciju i prebačenje prvog petogodišnjeg plana u stočarstvu. Kolektiv, 1949." Još nešto je remetilo stilsko jedinstvo enterijera gospođe Konkordije: po zidovima su visile nekada crno-bele, danas već prešle u sepiju, fotografije na kojima su grupe izbledelih muškaraca, u teškim grombi-kaputima širokih revera, pratile neke smrknute ličnosti sa šubarama na glavama preko razrovanih oglednih poljana. Do njih: skupine muškaraca oštrih vilica, svi u tamnim odelima i sa leptir-mašnama, gledali su napregnuto u fotografa prilikom nečije promocije u doktora, kao da od njega očekuju odgovor na sudbonosno pitanje. Bilo je tu i primorskih predela i tablica "Hvala što ne pušite!" i šapirografisanih uputstava, a visio je i dve godine stari kalendar sa fotografijom neke devojke u motornom čamcu. Preko svega sivilo, jedva primetno, neprozirno, gorko; kao da stanovnici ove sobe nisu svesni okvira u kome borave, baš kao slepci koje neko drugi odeva i ve3/4e im kravatu, prvu koju dohvati iz plakara. S obzirom na svoje godine, Una, naravno, nije mogla da odredi poreklo i suštinu ove činovničke scenografije - primala je njene poruke emitovane iz boje, mirisa i rasporeda, poput tek uhvačene veverice, zatvorene u kavez zoološkog vrta. Njušeći tragove predmeta i njihov nelogični poredak, golom senzibilnošću predosečala je klopku. Ponovo uključi ton i u dalekoj jeci do njenog sluha dopreše iskidani odlomci prodekanovih rečenica "malograđanski poluinteligent ... anarholiberalna leva skretanja ... demagoški pristup mladim generacijama ... povlađivanje bur3/4oasko-rozapadnom ukusu ... nekritičan odnos prema našim dostignućima ... kritizerstvo ... liderstvo ... podmetanje klipova kukuruza u točkove našeg razvoja ... disidentsko ponašanje ... veza sa neprijateljskim intelektualnim krugovima u zemlji i inostranstvu ... šarmiranje i zavođenje studenata ... ciničan odnos prema našoj stvarnosti ..." i na kraju, jedno ime probi zaštitnu opnu Unine svesti - Mišel Babić! Na kabinet se spusti zavesa tišine. 
- Zašto ste nervozni? - oglasi se prvi put mladi čovek iz fotelje. 
- Molim? 
- Zašto ste nervozni? - ponovi on. 
Una pogleda svoju prljavo-belu patiku koja je sama od sebe odbrojavala neki samo njoj poznati unutrašnji, otkačeni ritam. 
- Ja? Nisam. Zašto? 
- Kako stojite sa stranim jezicima? 
- Učila sam engleski ... - reče, i čovek ponovo utonu u ćutanje. 
Pred Unom se uz škripu i jauk razdvojiše dve polutke jabuke-sveta, za koju je dugo naivno verovala da je jedna, celovita i nedeljiva. Napolju je ključao 3/4ivot, odjekivao smeh, napolju su tutnjali koraci u trku studentskog stada, tekla je sumanuta, šašava moda svojim nepredvidivim tokovima i hirovima, 3/4vakale su se gume, rađala se nova d3/4u-d3/4u-muzika, razmenjivale se ploče; napolju je bila ljubav bez obaveza, šalabazanje i ogovaranje, srećna dokolica - potpuno drugačiji stil 3/4ivljenja, koji kao da nije imao blage veze sa ovom sve3/4e iskopanom administrativnom katakombom, u kojoj sveštenici neke već davno izumrle religije nose još uvek uredna siva odela, neguju svoja pravila ponašanja i svoje tajne rituale. Kao da se, poput Alise s onu stranu ogledala, iznenada provukla kroz pukotinu rascepljene stvarnosti i utvrdila da ove smešno-sumorne osobe, ako za3/4ele, mogu ipak promeniti sudbine onih srećnika napolju; zaustaviti ih, uništiti, pokupovati na veliko i na malo, ubrzati ili nagraditi; iza ovih tapaciranih vrata u kabinetskom vremeplovu, kao da se ništa nije izmenilo, 3/4iveli su čuvari fakultetske hijerarhije, ne obazirući se nimalo na rađanje nove, smele i oslobođene civilizacije; bezbroj mogućnosti pru3/4ale su se pred svakim mlađim od trideset godina, osim pred njom, Unom, koja je u većoj meri nego ikada ranije shvatila da je u njihovoj vlasti, da su oni, istina, mo3/4da, samo ru3/4an san, ali da je ona ta koja ga budna sanja. Trebalo bi se, u stvari, probuditi i pogledati ih začuđeno: "Oh, otkud ja sa vama ovde? Ko ste, uopšte, vi?" - i mirno izaći kroz ova vrata; to bi mo3/4da bilo najpametnije, ništa strašno se ne bi dogodilo, ali znala je dobro da to neće učiniti. Pokušaće da ih se elegantno reši, upotrebivši inteligenciju i lukavstvo. Izdr3/4aće još malo, razvlačiće kao 3/4vaku čitavu tu stvar dok je ne zaborave, dok ne završi fakultet, ili njih mo3/4da opet smene i na njihovo mesto dovedu neke druge, sa kojima neće imati nikakve veze. Zato se usredsredi na instrukcije koje su sledile, kao neka vrlo dobra, marljiva studentkinja kad pobo3/4no hvata beleške. Tri dana kasnije poslala je prvi izveštaj, pridr3/4avajući se uputstva da bez krajnje potrebe ne dolazi u prodekanov kabinet. 
(Prva traka) ... jedan, dva, tri, jedan, dva, tri, jedan, dva, tri ... Ka3/4ite nešto! (c)ta? Bilo šta! Dobro. Jedan, dva, tri, jedan, dva, tri! Je l' sad u redu? U redu je! Mislim da je u redu. Okreće se ... 
- Pre nego što započnemo ovaj razgovor, koji me, zaista, zamara i na koji sam pristao samo zato što ste uporniji nego što sam se nadao, moram, na 3/4alost, da vam priznam: nimalo ne volim omladinske listove! 
- Zašto? 
- Znate, u velikim gradovima po svetu, u robnim kućama, mislim, obično u prizemlju postoji ograđen prostor gde odrasli ostavljaju decu dok su u kupovini. Deca tamo mogu lepo da se zabave; na raspolaganju su im drveni konjići za ljuljanje, lopte, igračke, a evo, kao što vidimo - tu su im i listovi u kojima mogu da pišu i da se igraju novinara. U tim listovima dozvoljeno im je da napadaju tate i mame, da ih grizu za noge, da kake po tapisonu i po svemu ostalom što im se ne dopada, jer se taj prostor o kome vam pričam nalazi u okviru robne kuće, to jest ozbiljnog potrošačkog društva, kao mali dečji azil. 
- Da, ali smatra se da su to danas, ipak, najslobodniji listovi? 
- Bez sumnje. Jer, ako dečica preteraju ili nešto uprskaju, odrasli onda ka3/4u: "Dobro, još ste mladi, progledaćemo vam kroz prste!" Uostalom, za godinu ili dve i tako čete završiti studije i izaći u 3/4ivot onako gnevni i sa podu3/4im kosicama i bradama (koje ćete posle izvesnog vremena, naravno, skratiti na učtivu du3/4inu), a na izlazu će vas sačekati gosn. (r)ivot lično i počeće da vas davi kreditima, stanovima, platama i otplatama, hranom za bebe, usisivačima za prašinu, bolovanjima i rođendanima beba - stavićete mirno svoje lepe glavice u omču napravljenu od rezanaca iz nedeljne supe! I onda će polako vaš gnev da se istopi kao sladoled na suncu. Samo neki od vas, samo neki koji budu imali mnogo sreće ili nesreće, svejedno, ostaće ludi i dalje i buniće se i kada budu starci. Prema tome: mladalački bunt je za mene isto što i neka druga dečija bolest koja se mora prele3/4ati: zauške, rubeole, šarlah, ospice, prva ljubav ... On je, naime, prirodan! 
- Jesu li i vas udavili rezancima ili ste zadr3/4ali svoj gnev? 
- Čujte, vi ste, verovatno, već dvadeseta generacija koja me intervjuiše. Dvadeset godina odgovaram na ista pitanja i već sam sit toga. Imam četrdeset i četiri godine, jedanaest godina sam stariji od Isusa Hrista i video sam svašta. Ne mislim da se udvaram vama, mladima ... 
- I, kakvo je vaše iskustvo? 
- Zanimljivo, primetio sam da, što sam stariji, mlade dame koje dolaze da me intervjuišu postaju sve lepše. U tom pogledu, ova godina je rekordna ... 
- Niste mi odgovorili na pitanje? 
- O čemu? 
- O gnevu? 
- Oprostite, već sam u godinama kada pomalo zaboravljam stvari. Znate, moram vam priznati da nikada nisam dr3/4ao gnev za posebnu duhovnu disciplinu ili neki naročiti kvalitet. Uostalom, pročitajte šta o tome ka3/4e stari Seneka, ako ga još iko čita. Više volim toleranciju, nego gnev. Netolerantan sam jedino prema netrpeljivima! Vidite kako vešto i duhovito odgovaram na vaša pametna pitanja! 
- (c)ta mislite o gnevu mladih? 
- Mislim da je bunt kao dekorativni elemenat prilično izanđao. Taj film sam gledao mnogo puta, i već spavam kad ga ponovo daju na televiziji. 
- Kako mislite da će mladi bez bunta pronaći i osvojiti svoje mesto pod suncem, kad sve va3/4ne pozicije još uvek dr3/4e stariji? 
- Uvek sve dr3/4e stariji! Uvek i u svako vreme. Međutim, mlad čovek treba da ima jak motiv i sna3/4an motor da ih pobedi. U vreme kada se probijala moja generacija, kako da se izrazim? Pa, dobro, u ono što se zove javni 3/4ivot, takođe su tamo vladali starci, ali naši motori bili su jači: prošli smo kroz njihovu blokadu kao Orijent-ekspres kroz brdo krempita! 
- (c)ta, po vama, mo3/4e da poslu3/4i kao pogonsko gorivo? 
- Velika mr3/4nja, velika ljubav, veliko očajanje, nedostatak drugog izlaza ... Kako se buniti protiv kosmičkih uslovnosti? To je demodirani veltšmerc. Međutim, ako nemate jak motiv, ako vam odrasli već u tim godinama daju sve što vam je potrebno za udoban 3/4ivot; svoje male igračke, svoj listić, Dom omladine, svoj avangardni teatar, industriju odevanja samo za mlade, radio-programe i gramofonske ploče, ako već imate svoje sobice i u njih mogu slobodno da vam dolaze mladići i devojke, zašto bi se, kog đavola, bunili? (r)ivite u gotovo idealnom svetu! Mi nismo imali drugog izbora. Bilo nam je hladno, bilo nam je ru3/4no, ljubili smo se po kapijama i parkovima kao očajnici. Trebalo je oteti svoj prostor, knjige, katedru ... Na kraju, pravo na sopstvenu misao, što nije najmanje va3/4no u celoj ovoj priči! 
- Ka3/4ite mi nešto o slobodi izra3/4avanja? 
- Čovek uzima onoliko slobode koliki mu je kapacitet pluća. Niko vam neće doći i kazati: "Hajde, sad budite malo slobodniji! Recite ovo ili ono, napišite nešto malo slobodnije ..." To morate sami da rizikujete i da platite na razne načine. Naravno, mogu vam brojati do deset, ali ako ste pravi, ako ste rođeni borac, ako ste 3/4ilavi, vi ćete ustati sa patosa i ponovo se vratiti u ring. Slobode, dakle, uzimate onoliko koliko vam treba i plaćate onu cenu na koju ste spremni. 
- Koliko ste vi slobodni u onome što radite? 
- Nisam fajter, ako ste to očekivali da ka3/4em. Kad zrelo razmislim, čini mi se da se i ne nalazim u nekoj bici. 
- To je zbog toga što ste već pobedili ... 
- Mislite? Ne! Ni govora! Uglavnom, dakle. stojim po strani i pokušavam da sebi i drugima razjasnim fenomen mas-medija. To je sve! Mo3/4da sam nekada i pokušavao da se borim, ali već dugo sam van igre. Ne zanima me ... 
- Mislite li da je moguće biti iznad, ispod ili po strani? To je, ako dozvolite, prilično udobna pozicija? 
- Platio sam je skupo. 
- Znači, ako sam dobro razumela, po vama, to je ... 
- ... samo posao svedoka. Svedok ne učestvuje u nesreći, lično. On samo svedoči. Prema tome, mora da bude nepristrasan ako 3/4eli da mu se veruje. 
- Ipak, imate mnogo uticaja na mlade ... To je činjenica. 
- Odbijam bilo kakvu odgovornost u tom pogledu! 
- Vaša predavanja su najposećenija ... Amfiteatar je uvek prepun onih koji stoje da bi vas čuli. Neki to na Fakultetu već zovu "šou-programom" ? Čime tumačite taj uspeh? 
- Mislite da je to uspeh? Moja predavanja nisu ni za koga obavezna. Ne delim na njima potpise. Ne zanima me hoće li ko doći na njih ili neće. Nikoga ne zovem da me sluša, niti da mi aplaudira. Ne trudim se da se lično bilo kome dopadnem. Jeste li zadovoljni? 
- Ja jesam, ali mnoge vaše kolege, koje ne mogu da sakupe ni tri studenta, nisu. Mislim da vam zavide na tolikoj popularnosti? 
- Niko nije imun od toga. Eto, to bi bilo sve što bih mogao da ka3/4em u svoju odbranu ... 
- Niste optu3/4eni! 
- Zar nisam? 
- Ne, stvarno niste ... 
- Još nešto: predmet koji predajem veoma je atraktivan i tiče se velikog broja ljudi i komunikacija među njima. Zašto baš privlači mlad svet, nemam pojma! Nikada, naime, nisam upao u pogrešku da se udvaram mladima, samo zato što su mladi. Mladost za mene nije nikakva posebna vrednost. Godine će vas uskoro osloboditi te prednosti! Pojedine kolege osećaju strah da ih je pregazilo vreme, plaše se da budu staromodni i ulaguju se studentima, a ovi to, jednostavno, osećaju i zato ne odlaze na njihova predavanja. Drugi se, opet, smatraju zaštićeni polo3/4ajem, zvanjima i doktorskim titulama, čime se danas malo ko mo3/4e impresionirati. Dodamo li tome, bez la3/4ne skromnosti, da nisam suviše dosadan, dobićete neku vrstu odgovora na vaša pitanja ... 
- Umalo ne zaboravih: Mišel Babić? Zašto: Mišel? 
- To vam je klasična francusko-srpska kombinacija. (r)iveli saveznici! Majka mi je bila Polufrancuskinja - otac Beograđanin, jedna baka iz Topole, druga iz Normandije. Deda, lekar, jedan od hiljadu kaplara, vratio se iz izbeglištva sa 3/4enom koja nikada nije naučila potpuno srpski. Do kraja 3/4ivota, umesto mozga, tra3/4ila je u mesarama "pamet od tele!" Eh, sjajna jedna osoba! Zvao sam je Me-me, pa su je zbog toga u Trećoj muškoj gimnaziji, gde je predavala francuski, đaci prozvali Memerka! 
- Pre nego što sam došla do vas, pregledala sam vam biografiju; kako to da ste rođeni u Parizu? Slučajno ili ... 
- Vidite, ma koliko moja baka volela Srbe, zbog kojih je, uostalom, ostavila čak i svoju domovinu, porodicu, započete studije, sve, imala je fiks-ideju da ja treba da se rodim u Parizu. "Kuće izgore, imanja propadnu, novac se zameni, biblioteke rasture" - govorila je mojoj sirotoj mami - "ali mesto rođenja uvek ti je upisano u pasoš, ma gde putovao. Hoću da mom unuku (to meni) poklonim nešto za ceo 3/4ivot - najbolje mesto rođenja na svetu: Pariz!" I zaista, mesec dana pre porođaja, odvela je moju majku u Francusku i tako se ja rodih u (c)esnaestom arondismanu, tačnije u bakinoj porodičnoj kući, u Rue des Belles Feuilles 75. 
- Jeste li nekada 3/4iveli tamo? 
- S vremena na vreme ... 
- (c)ta mislite o našem prodekanu? 
- A vi? 
- Prva sam pitala! 
- Radije ne bih odgovorio na to pitanje. 
- Priča se da ste nekada bili nerazdvojni prijatelji? 
- Je li i to za vaše novine? 
- Nije. Zanima me, onako ... 
- Ovde smo da napravimo intervju, zar ne? 
- Oprostite! 
- Ništa, ništa! Ionako već moram da idem ... 
- Već? 
- Imate li još pitanja? 
- Pa, tek sam počela! Hoćemo li nastaviti? 
- Sutra i prekosutra imam strašnu gu3/4vn ... Nazovite me u petak. Ali, rano! Mo3/4da ću pronaći neku rupu ... 
- (c)ta je za vas rano? 
- Pa, na primer, deset sati! 
(Trajanje trake: šezdeset minuta) 
"Izgleda da je zagrizao ..." (rečenica iz Uninog izveštaja) 
Zen-soba se nalazila na dvadeset i trećem spratu jednog usamljenog solitera na Zvezdari. Zaista, na ovom bregu, Beograd kao da je najbli3/4i zvezdama. Do sobe se stizalo liftom, koji je često bio u kvaru. Njegova drvena kabina, nekada oblo3/4ena svetlim, lakiranim drvetom i već odavno razbijenim ogledalima, bila je prava mala antologija najprimitivnijih pornografskih poruka, stihova, psovki i opscenih scena, ugrebanih perorezima, ključevima, ekserima, noktima - ispisanih flomasterima, sprejovima u boji, pa čak i damskim krejonima za oči. Na stropu se kočio d3/4inovski falus, na koji je bila nabijena obla 3/4enica raskrečenih udova. Kao da je čitav pritajeni i dugo potiskivani erotski naboj ove zgradurine od betona šiknuo u bezbednosti škripavog i čegrtavog lifta - lascivne kapele, neslućenom 3/4estinom, 3/4eleći da obesnom raspusnošću satre i uništi i poslednji trag čednosti svojih putnika. Kada se moralo pešačiti uz stepenice (u ovom kraju često je nestajalo struje), mogli su se pobli3/4e upoznati i stanari ove tipične beogradske novogradnje. Iz podruma je sna3/4no nadirao zadah kiselog kupusa iz buradi, pomešan sa vonjem ohlađenog pepela i đubreta; taj miris je tra3/4io svoj put kroz otvore za ventilaciju, stepenište i prostor kojim se kretao lift, gotovo potisnut i nošen ustajalim vazduhom i smradom. Na odmorištima nekih spratova, ispred vrata, raslo je bilje u velikim limenim konzervama - pravi mali viseći vrtovi neke sirotinjske Semiramide; ponegde je prolaz bio naprosto zakrčen ormarima, otpisanim fri3/4iderima i sanducima preostalim posle selidbe, a na mnogim otiračima, načinjenim od ispresavijanih seljačkih ponjava, odmarale su se izga3/4ene blatnjave cipele ili nanule. Sve to pro3/4imao je jedinstveni miris zaprške, koji je, činilo se, prodirao u svaku poru ko3/4e i svako vlakno odeće posetioca. Stanari - uglavnom penzionisani 3/4elezničari, ni3/4i oficiri i slu3/4benici pošta - izgleda da su se već odavno navikli na uobičajeni zadah solitera; njihove 3/4ene, ogrnute bezobličnim kućnim haljinama, sa maramama na glavama, šetkale su bezbri3/4no po odmorištima, prale beton ispred vrata ili, pušeći, razgovarale jedna sa drugom; gledale su sa neskrivenom sumnjičavošću svakog došljaka u svojoj tvrđavi. Ali čim bi čovek otključao vrata stana broj 69, zaboravljao bi mukotrpni put kroz svakidašnjicu ovog mravinjaka; istog časa kao da bi zakoračio u Rala-Hamijevn Aranju. Kao da je neko bolesno preosetljivo, pomalo nastrano dete, potkradajući nepoznate hramove, sagradilo tajno skrovište usred tmurne prosečnosti roditeljskog doma, da bi nekako spaslo dušu. Potpuno drukčiji 3/4ivot buktao je i navirao iz zidova. Gotovo da nije bilo praznog mesta na narand3/4astoj podlozi odakle ne bi izvirivala i gledala ljudska i 3/4ivotinjska bo3/4anstva - pravi d3/4epni budistički hram na Zvezdari! Iznad niskog, udobnog le3/4aja, prekrivenog takođe narand3/4astom tkaninom sa velikim 3/4utim krugom u sredini, pozlačeni Buda rezao je sabljom svoju kosu, dok su dva manja Bude od crnog, glatkog drveta le3/4ala u pozama nirvane. Ovaj prostor sadr3/4avao je u sebi nešto eksteritorijalno; i pored preteranosti sijamskog baroka koji se zaplitao sam u sebe, zen-soba je imala nešto sveto, asketsko i čisto u isti mah. Neko posve drugačiji od ostalih skrivao se, izgleda, u njoj od sveta. Njegovi posvečeni prsti osećali su se na brojanicama od krupnih, okruglih semenki, na uglačanoj površini svake male figurine od slonovače i bronze, na štapićima za hranu i svakom komadu skromnog i jednostavnog pokućstva. No, posmatrajući zen-sobu u okviru čitavog solitera u Ulici Jovana Dučića (bez broja), postajalo je savršeno jasno da je ta vrsta bekstva nemoguća. Pre svega, zbog opšteg balkanskog mirisa koji kao da se uvukao čak i u svaki delić betonskih nosača. Dok je Una neodlučno stajala nasred zen-sobe njušeći prostor u kome se iznenada i bez pripreme našla, profesor pokuša da istera plesnivi zadah solitera, zapalivši nekoliko mirišljavih tamjanovih štapiča, čiji plemeniti dim već posle nekoliko minuta otplovi zajedno sa sobom i njenim privremenim stanovnicima u tajanstvenu svetost nekog cejlonskog hrama. 
- Sedite! - reče Uni. - Moram, najpre, da telefoniram ... 
Una je razgledala knjige, kojih, začudo, nije bilo mnogo. Izvuče iz police "Zen-priče" i nasumice ih otvori. 
- Hoćete li da vam poka3/4em najbolju? - upita je profesor i uze joj knjigu iz ruke. Okrenuo je desetak listova, a kad pronađe ono što je tra3/4io, vrati je Uni. 
Dok je čitala, on je ubeđivao nekog dugo na francuskom, zaboravivši na njeno prisustvo. 
Pošto je obavio razgovore, profesor le3/4e na leđa preko pokrivača sa 3/4utim krugom: 
- Oprostite - reče - u3/4asno sam umoran. Imao sam očajan dan ... 
Una je isprobavala svoj "Sony". 
- Ovako će više ličiti kao da sam kod psihijatra. Nadam se da neću morati da pričam o detinjstvn? 
- Jedan, dva, tri ... Jedan, dva, tri ... - brojala je Una. 
- Probudite me ako zaspim! - zamoli je profesor. - Imam neku večeru u osam. 
"Ja postojim! " pročita Una poruku na maloj cedulji, prikucanoj na zid iznad profesorove glave. 
(Druga traka) "... u stvari, svaki intervju je u osnovi neka vrsta la3/4i! I onaj koji postavlja pitanja, i onaj koji odgovara, trude se što je više moguće da ostave povoljan utisak o sebi. Oni, naime, glume svoje mišljenje u skladu sa onim što se od njih, kao od javnih ličnosti, očekuje. U tom smislu, najla3/4niji su intervjui koji vrcaju od isforsiranih duhovitosti. Svako efektno, unapred smišljeno duhovito pitanje kao da parališe odgovor. Intervju je, stoga, uglavnom jedna vrsta dvoboja i najbli3/4i je, mo3/4da, rodu kamerne drame sa dve ličnosti. Pada mi na pamet da bi mogao da bude i neka vrsta javne ispovedaonice (otkako se naši savremenici ne ispoveduju klečeći u crkvi), s tim što za tu ispovest saznaje mnoštvo i na taj način sprečava onoga koga intervjuišu da bude potpuno iskren, pa zato pribegava autocenzuri. Naravno, katolička crkva, za razliku od novina i televizije, mo3/4e da dodeli oproštaj od grehova, dok javnost, naprotiv, ako joj se intervju ne dopadne, obično tra3/4i glavu onoga ko nije udovoljio njenim očekivanjima, izjavivši nešto bogohulno ... 
- Kako bi, po vama, trebalo da izgleda pravi intervju, ako je on, uopšte, moguć? 
- Ako je, uopšte, moguć? Izgleda da sam ipak nepopravljivi optimista. Reći ću vam nešto: ja verujem da je moguć! I nazvao bih ga - totalnim intervjuom! 
- U kom smislu? 
- Najpre, taj intervju bi trebalo da bude dovoljno širok da u sebe primi sve aspekte ličnosti kojom se bavi. To znači da bi, sem onoga što ta ličnost ispriča sama o sebi i o svom pogledu na svet i 3/4ivot, intervju morao da sadr3/4i i dijagram detektora istine, na primer tonski zapis boje glasa, kardiogram, encefalografske izveštaje, krvnu sliku, sve podatke o te3/4ini, građi, boji očiju, o rođacima, prijateljima, o prostoru u kome intervjuisani boravi, jela kojima se hrani, kratke beleške o ljudima sa kojima se dru3/4i, fotografije i faksimile rukopisa, otiske prstiju, mo3/4da horoskop, ispunjene psihološke testove, snimak dlana leve ruke, spiskove ključnih knjiga koje su ga duhovno oblikovale ... šta ja znam? Ne pada mi sada trenutno na pamet šta bi sve trebalo da uđe u njega, pa da bude totalan! 
- Ko bi to štampao? 
- Potpuno ste u pravu! Ja i nisam mislio na novine ili na neki časopis, što, u stvari, predstavlja mlađe kameno doba mas-medijske komunikacije! Taj intervju bi trebalo da bude zamišljen i realizovan kao multi-medijalna disciplina, i ja verujem da baš toj vrsti pripada budućnost! 
- Na osnovu čega to zaključujete? 
- Vi se, kao što sam primetio, slu3/4ite tom vašom spravicom bez oklevanja. Savršeno vam je prirodno da traka bele3/4i moje reči, koje ćete kasnije reprodukovati i pretočiti u neki od oblika Gutenbergove galaksije. Rukujete, dakle, kasetofonom ne razmišljajući uopšte kako funkcioniše, baš kao što telefonirate ili fotografišete. Ja, koji sam dvadeset godina stariji od vas, mada se profesionalno bavim ispitivanjem različitih sredstava za komunikaciju među ljudima, gajim još uvek izvesno podozrenje prema tom aparatu, jer sam rođen i odrastao pre njegovog pronalaska. Još pre petnaestak godina magnetofoni su bili retki u našim krajevima, a najlakši od njih te3/4ili su najmanje dvadesetak kilograma; njima su, uglavnom, rukovali specijalno obučeni tonski snimatelji sa radija. Danas već i deca snimaju na traku prve recitacije! Sa ulica Beograda odavno su iščezli fotografi, a samo na Kalemegdanu bilo ih je, koliko se sećam, desetak! Zašto? Zato što danas svi fotografišu. Razvojem foto-industrije na tr3/4ište su izbačeni milioni jeftinih kamera. Postaje besmisleno učiti sabiranje, oduzimanje, delenje i mno3/4enje, vađenje kvadratnog korena ili procenata; digitrone, ne veće od šibica, upotrebljavaju čak i osnovci na časovima matematike. Sve nas to navodi na pomisao da će i klasični intervju, koji se nekada realizovao isključivo pomoću olovke i hartije, a u vaše vreme, evo, već kasetofonom ili televizijskom kamerom, pretrpeti u svakom pogledu mnoge izmene; da će biti obogaćen čitavim nizom izra3/4ajnih i tehničkih mogućnosti, koje će nam uskoro stajati na raspolaganju. Međutim, ne smemo ni u jednom trenutku smetnuti s uma da je suština nepromenjiva i večna, i da se razgovori, što se tiče izmene misli, odvijaju na potpuno isti način u obliku pitanja i odgovora kao u Platonovo vreme, na primer, jer, kao što stoji zapisano u Knjizi stvaranja: "U početku beše reč!" Ako ljudi nisu sagovornici, nema ništa od intervjua! 
- Ako sam dobro razumela, totalni intervju bi, po vama, trebalo da bude neka vrsta dosjea ili kutija u kojoj bi bilo svačega: traka, magnetofonskih i filmskih, slajdova, gramofonskih ploča, raznih izveštaja ... 
- Ne samo to! To ni izdaleka ne bi bilo dovoljno da se shvati i upozna jedna ličnost do kraja! 
- (c)ta još nedostaje? 
- Mislim da bi onaj koji intervjuiše morao da provede mnogo vremena sa ličnošću kojom se bavi. To, naravno, uključuje spavanje ... 
- Molim? 
- Hoću da ka3/4em, vođenje ljubavi; tucanje, da upotrebim izraz vaše generacije, naravno, ukoliko su osobe različitog pola! 
- (c)ta imate protiv pedera i lezbejki? 
- Apsolutno ništa! Oprostite, to je iz mene na trenutak progovorio primitivni konzervativac ... 
- Zašto mislite da bi trebalo da se potucaju? 
- Pa, nemoguće je do kraja shvatiti jednu ličnost ako joj ne dodirnete ko3/4u (svakako ste i sami primetili da mnogi ljudi, kada razgovaraju sa vama, tra3/4e i taktilni kontakt - body language - neprestano vas pipkaju za ruku, koleno, tapšu ili vuku za rever), zatim, potrebno je omirisati i liznuti tu ko3/4u; psi se njuškaju kad god se sretnu; potrebno je biti vla3/4an od tuđeg znoja, jednom rečju, potrebno je prodreti u samu sr3/4 tuđeg bića, naravno, u onoj meri u kolikoj je to uopšte moguće među ljudima. 
- U tom dosjeu, dakle, bilo bi i porno-filmova? 
- To ste vi kazali! 
- Ipak, nije vam loša ta ideja ... 
- Dopada vam se? 
- Aha ... (Tišina.) Hajde da to jedanput učinim prva ja! 
(Nejasni šumovi.) 
- Mmmmmmmmmmmm ... Dobro ste to učinili! 
- Jesi li zbunjen? 
- Pa, da budem iskren - prilično. 
(Ponovo šumovi. Tišina.) 
- Gde je kupatilo? 
- Tamo. 
- Ima li tople vode? 
- Sumnjam. 
(Tišina.) 
- Lepa si tako! 
- Stvarno? 
- Dođi! 
- Gladna sam. Ima li nečeg za jelo? 
- Pogledaću u fri3/4ideru. 
- Hajde, najpre da jedemo! 
- Va3/4i! 
- Zašto se i ti ne svučeš? Ovako nismo ravnopravni ... 
- Ima nečeg perverznog u ovom prizoru: naga devojka i odeven muškarac jedu krekere i stari sir! Tajna erotičnosti Manetovog "Doručka na travi" ... 
- Ipak se svuci! Hej, imaš li neku ploču? 
- Voliš li Cohena? 
- Ko je to? 
- Čućeš ... 
(Leonard Cohen: "Chelsea Hotel") 
- Tako ... Tako je već mnogo bolje! Zašto stalno govoriš o svojim godinama? Izgledaš sasvim pristojno. Imaš očuvano telo ... 
- To je zbog toga što se nikada nisam bavio sportom. Nekadašnji šampioni su se već odavno ugojili ... 
- Nama3/4i i meni! 
- Izvoli! 
- Da nemaš vina? 
- Mislim da je ostala jedna boca. 
- Dovodio si i ranije ribe ovamo? 
- Ti si prva! 
- Koji si ti la3/4ov! Oh, oprostite ... Ovaj, teško se navikavam da nekom govorim ti. 
- Hoćeš li da pijemo ovde ili u krevetu? 
- U krevetu. Od čega ti je taj o3/4iljak? 
- Neka tuča iz detinjstva. 
- Je li te mnogo bolelo? 
- Ne sećam se. Mislim da jeste. Imaš prave crnačke grudi! - Kakve su to crnačke grudi? 
- Baš takve: malo kruškolike i idu ukoso ... 
- Dođi da pravimo totalni intervju! 
(Ljubavni šumovi. Leonard Cohen. Trajanje trake 45 minuta.) 
Oslonjen o dovratak kupatila, posmatrao je Unu kako se mazi sa mlazom tuša; kada je prvi put video taj prizor, kada? Kada? kada? kada? kada? kada? Odmotavao je kompjutersku traku u svom pamćenju, sve dok se ne zaustavi na mutnom kvadratu kojim je započinjala sekvenca tuširanja golih sportistkinja jednog maglovitog novembarskog sumraka 1947. u Dr3/4avnom institutu za fizičku kulturu, DIF-u, one daleke godine kada je mlada dr3/4ava, u skladu sa sentencom: "Zdrav a duh u zdravom telu", odlučila da od malih, rahitičnih individualaca iz Beograda napravi sna3/4ne socijalističke momke, nalik onima na monumentalnim platnima tadašnjih dr3/4avnih slikara: Guranje vagoneta, Pobijanje šipova, Polaganje trase na pruzi Brčko-Banoviči, Kolona I, Kolona II, Udarnici, Njen praznik, Visoka peć I, Visoka peć II, pa je uvela obavezno plivanje u jedinom gradskom bazenu, čija je voda bazdila na hlor pod šturom rasvetom male zemlje među svetovima, okru3/4enoj blokadom mr3/4nje svojih istočnih, ju3/4nih i severnih suseda. Ulazio je sa gađenjem u vodu, kao u tečnog neprijatelja, a pretili su im da, ako se popišaju u nju, postaje odmah crvena oko onog ko je to učinio, jer je u pitanju novo savremeno hemijsko otkriće, i plivao je bez zanosa po površini, kao leš koji pluta po formalinu medicinskog fakulteta, a bazen je, sećao se, bio zelenkasto-sivo-crn, beton po ivicama raspukao i okrunjen, i slu3/4io je, čini se, uglavnom zato da ekipe Filmskih novosti za dr3/4avne praznike slikaju u njemu razdragane omladince i pionire koji čeliče telo pod rukovodstvom svojih trenera, zaslu3/4nih majstora sporta s povlašćenim tačkicama za snabdevanje ugljenim hidratima. Posle plivanja su se tuširali u kabinama pregrađenim debelim, mutnim staklom, koje nije sasvim dopiralo do kliskih pločica, niti do tavanice, ostavljajući dole i gore otvoren prostor, velik otprilike kao širina dlana, da bi mogao da struji topao vazduh. Dogodilo se da su dečaci iz njegovog odelenja čuli cičanje i 3/4enski smeh u kabini do njihove: kroz mutno staklo ojačano jedva vidljivom 3/4ičanom mre3/4om, ugledaše tada ru3/4ičasto komešanje i čuše zvuk vode koja se rasprskava po ko3/4i, kao dobovanje kiše po zategnutom timpanu; tabanje mokrih, kliskih stopala; pa su, otkrivši slobodan prostor pri vrhu kabine sa tuševima, počeli da se penju jedan na drugoga, načinivši od ruku i spletenih prstiju lopovske merdevine, a kada je došao red na njega da se popne i da vidi, zanemi od uzbuđenja: ugledao je uskomešano klupko nagih 3/4enskih tela (bile su to plivačice koje su trenirale posle njih u bazenu) obavijeno oblakom pare; opčini ga taj kovitlac naje3/4enih mladih bokova - devojke su se, naime, gurale i pljeskale jedna drugu dlanovima po sapima, dok su im bičevi mokre kose šibali po ramenima. 
Uznemirene i uzbuđene blizinom drugih tela i pretoplom vodom, dve crnke se odvojiše i njihove usne se stopiše u dugi poljubac, kojim kao da su 3/4elele da usisaju jedna drugu; njihovi prsti prene3/4no su milovali kičme, tamna runa im se mrsila i Venerini bregovi trljali jedan o drugi; svilaste dlačice slivale su se niz završetak leđa pod slapovima vode, niz butine i listove sve do stopala na pločicama. Dr3/4ao se očajnički za ivicu staklenog zida, a ostali su hteli da ga svuku dole, jer njegovo vreme je isteklo. Kada su ga, ipak, spustili, a drugi se popeli na njegovo mesto da gledaju (još mu je pred očima taj prizor: 3/4enska tela u pokretu i dečačke glave čije oči sjaje pubertetskom po3/4udom), legao je potrbuške na patos (pločice su bile mlake) i gledao njihove članke na nogama niz koje se slivala voda, zamišljajući tela, gore. 
Una je stajala pred njim naga, poput bistre, savršene 3/4enske 3/4ivotinje. Pogleda joj stopala i reče: 
"Imaš tako dugačke prste na nogama da bi njima mogla da sviraš klavir!" 
Ponovo je, dakle, pronašao onu davnu vla3/4no-mutnu erotsku sliku, koja je, eto, već više od trideset godina bila pohranjena, strpljivo čekajući povod da izroni na površinu pamćenja, samo što više nije stajao na nesigurnim lopovskim merdevinama; mogao je da u3/4iva bez bojazni da će neko drugi zauzeti njegovo mesto sa pogledom na vodopad mlade ko3/4e. Sklonio se sa vrata kupatila da propusti Unu, i ona sa dra3/4esnom bestidnošću zakorači u malu čajnu kuhinju, kao da je nudistkinja sa iskustvom, kao da je potpuno nesvesna činjenice da je naga, kao da joj je ko3/4a jedini i svakodnevni način odevanja pa u tome ne nalazi ništa čudno. Ni traga taktičkog stida zrelih 3/4ena (u početku, naravno), koje se koketno zaklanjaju dlanovima ili kosim, skakutavim hodom, ručnikom koji više otkriva nego što pokriva, plahtom, tamom ili navlačenjem zastora i roletni - ništa od svega toga: Una, izgleda, pripada do kraja nekoj novoj, oslobođenoj generaciji, koja se ne oseća zavedenom niti poni3/4enom ako na sebi nema odeću kao produ3/4eno opštilo (taj nezaobilazni McLuhan!). Sela je na kuhinjsku stolicu, prebacila nogu preko noge i počela da gricka krekere premazane ševrom, koji se bogzna otkud zatekao u fri3/4ideru. Kada je progutala poslednji zalogaj, pogleda ga i mirno reče: 
- Super! Hajde da se tucamo! 
"... ta garsonjera se nalazi na Zvezdari, Ulica Jovana Dučića bez broja, dvadeset treći sprat, stan broj 69. P-u je ostavio na čuvanje (navodno, on ga provetrava) njegov prijatelj Minja Demajo, čije ime piše na tablici, na ulaznim vratima. On je pre nešto više od pola godine otišao kao gostujući profesor na univerzitet u Colombu, na Cejlonu, gde će predavati uticaje budističke filozofije na individualistički, evropski duh ili nešto slično. To je manji jednosobni stan ili veća garsonjera, otprilike tridesetak kvadrata (spavaća soba, kupatilo, čajna kuhinja, predsoblje, balkon). Izgleda kao budistički muzej. 
Ima puno malih i velikih, uspravnih, sedećih i le3/4ećih Buda, muzičkih instrumenata sa Dalekog istoka i fotografija budističkih sveštenika. P. me je tamo odveo pod izlikom da mu se pokvario magnetofon, a mora da presnimi neke ploče sa zvučnim testovima za svoje predavanje. Pošto nije imao vremena da nastavimo intervju, predlo3/4io mi je da to usput obavimo, dok se ploče budu presnimavale. U zen-sobi (tako je on zove) zaista postoji solidan stereo-uređaj. Usput, obavio je tri razgovora sa telefona, čiji je broj 04l-937. Nisam razumela o čemu je govorio, pošto su razgovori vođeni na francuskom. Izgleda da povremeno koristi ovaj telefon, jer ne mo3/4e da govori sa svog, kućnog. (c)to se tiče budizma, o kome smo mnogo razgovarali, on lično priznaje da nema nikakvih sklonosti ka njemu, i smatra đa čovek, koji se rodio i odrastao ovde, u Evropi, ne mo3/4e nikada do kraja da prihvati tu filozofiju ili religiju, jer ga određuju njegovo poreklo, klima, tradicija, čak i hrana, a naročito hrišćanstvo, evrocentralizam i antička Grčka - kolevka zapadne civilizacije. 
Mada su se mnogi popalili za zen-budizmom, on sve to smatra trenutnom modom ili turističkom filozofijom. Kada sam ga upitala kako marksistička filozofija gleda na budizam, odmahnuo je rukom i rekao da je "marksizam - nauka o hepi-endu!" Kao ljudi od krvi i mesa, kazao je, Marx i Engels su mu vrlo simpatični, jer su umeli ponekad da se napiju do daske i da grudvama gađaju ulične fenjere, sviraju Bacha u četiri ruke i jure 3/4enske, ali kombinacija socijalizma i azijskog pravoslavlja (po Grosmanu) koje je izgubilo svece i svete mošti, uzelo je u zamenu njih dvojicu, najverovatnije zbog dugih sedih brada, i zato što liče na svetog Nikolu, pa ih nose u litijama, to jest na paradama, a u ime njihove nauke o kojoj nemaju pojma, dr3/4e pod vojnom kontrolom polovinu sveta. Još mi je rekao da je malo ko prodro do kraja u suštinu njihove naučne misli, i da je, uopšte, malo ljudi koji su pročitali kompletna dela Marxa i Engelsa uključujući i neverovatno bogatu prepisku, mada se mnogi svakih pet minuta pozivaju na njega, a njihove knjige dr3/4e po kabinetima umesto tapeta. Uspela sam da snimim intervju, ali P. još nije sasvim zadovoljan. Obećao je da ćemo ga nastaviti i da će mi, pošto ga autorizuje, pomoći da ga objavim u nekom ozbiljnom časopisu, koji ima nameru da njemu i njegovom delu posveti specijalni broj. Mislim da se zagrejao za mene. Zakazao mi je ponovo sastanak u zen-sobi, u petak, u četiri posle podne. Troškova za taksi nije bilo, jer je P. platio." 
Prelazeći lagano prstima preko glatke ko3/4e usnule Une, tog putenog, ru3/4ičastog predela bez kraja i konca koji se protezao nekud unedogled, gubeći se u sumraku zen-sobe, profesor se nalazio u stanju ničim neometenog sklada, potpuno oslobođen sopstvene te3/4ine, ambicija, erotike, po3/4ude, bilo kakvih 3/4elja. Una je spavala sa svojom dirljivo napućenom njuškicom na njegovom ramenu. Nozdrve su joj se širile i skupljale u ravnomernom ritmu, talasajući mu blago runo na grudima, po kojima je sredovečna jesen prošarala kosmatu preriju sedim. Ako je baš nešto i 3/4eleo, bilo je jedino to da dohvati cigaretu i šibice sa tepiha pokraj postelje a da ne probudi tim pokretom Unu. Odustade. 
Eto, to je, dakle, ta sreća koju smo toliko dugo čekali! Kako je zapanjujuće jednostavna! Mogu da je dodirnem. Liznem. Ugriznem. Opipam. Pomirišem. Zbog ovakvih lepotica vođeni su dugi, iscrpljujući ratovi; muškarci su se tukli i proslavljali, radili kao robovi, gazili jedni druge, da bi na kraju najveći broj njih dockan stigao do cilja, onda kada im već presuše muda. Imam je u pravo vreme! Stekao sam je stigavši prečicom do lepote, verovatno potpuno slučajno, ali - imam je! istina, mo3/4da nezaslu3/4eno, ali - imam je! - ona je tu, i to, očigledno, više nije samo puki san pred jutro. 
I tako, le3/4eći u zen-sobi, profesor sa osećanjem nadmoći posmatra košmar izvan četiri zida, čiji je sadr3/4aj oplemenila ova lepa studentkinja; sav onaj mete3/4 dvadeset i tri sprata ni3/4e; univerzitet, akademiju nauka, bitku za katedre i profesorska mesta, godišnje nagrade i spletke, bolesne ambicije - on smireno gleda tu veliku panoramu sveopšteg ludila i 3/4estoku bitku za goli opstanak, za ime, ugled, moć, za sve one stvari pomoću kojih se ti jadnici nadaju da će jednoga dana stići do nekoga kao što je Una. 
Kao da sam uljez u trezoru ludog maharad3/4e; mogu da milujem Kohinor koliko god 3/4elim, mogu čak i da ga iznesem u d3/4epu i dr3/4im sve vreme u stisnutoj šaci, dok se drugom rukujem ili dr3/4im za prečku u tramvaju. Mogu sve! O bo3/4e! Mogu zaista sve! Imam tu prokletu sreću u četrdeset i četvrtoj godini, a ona se, znam to dobro, tako retko nasmeši običnim smrtnicima. Postoji samo jedna sitnica koja je muti: ne smem nikom 3/4ivom da je poka3/4em! Zreo, o3/4enjen muškarac mojih godina, naravno, ako je pametan, mo3/4e decenijama da odr3/4ava neku ljubavnu vezu a da za nju niko nikada ne sazna, osim ako mu čitava ta stvar ne udari u glavu i ne izdr3/4i tajnu, pa je sam otkrije. (c)ta ih, kog đavola, nagoni da se poka3/4u pred svetom? Sujeta? Dokazivanje da su još u stanju da osvoje daleko mlađe partnerke? Ili im dojadi da se neprestano skrivaju; za3/4ele se javnog poljupca nasred Terazija? Tu, obično, svi amateri naprave grešku. Profesor je sebe smatrao profesionalcem. On će svoju tajnu umeti da sačuva. Na ruku mu u tom pogledu ide i zanimanje: niko neće posumnjati u studentkinju kojoj nadgleda neku radnju ili daje intervju. Biće mudriji od ostalih, od svih onih koji su načinili greške. Uglavnom, govorio je sam sebi, sada je imaš, dečko, i niko ti više ne mo3/4e ništa; odjedanput, više te ne zanimaju ni novac, ni politika, ni karijera, ni prošlost, ni budućnost; listaš ravnodušno novine i bacaš ih u prvu korpu za otpatke, jer spoljni svet prestaje da te zanima; niko te više ne mo3/4e uvući u neku svoju igru, niti te zavrbovati za svoj tim, niti povesti za nekom idejom, ma šta ti obećavao; sam si, potpuno osamljeni kradljivac lepote, lovac na sreću, nezainteresovan ni za šta drugo do za novu priliku da na vrhovima jagodica pređeš preko Unine ko3/4e, ovako, evo ovako... Naravno, mo3/4eš i da je izgubiš lako - to dobro znaš! Danas ne. Ni noćas. Dobro si to obavio, momče! Razorio si je. Smo3/4dio do kraja. Cvilela je da ne mo3/4e više. Na kraju je zaplakala od zahvalnosti što joj je najzad bilo tako lepo, i smeši na pomisao da će mo3/4da već večeras neki amater, 3/4eljan ne3/4nosti, izbezumljeno osvajati Unu, ne znajući da joj nije ni do čega i ne sanjajući da joj je ljubavi preko glave. Imaćeš je, dakle, sve dotle dok budeš u stanju da je krotiš u krevetu, a da istovremeno budeš ne3/4an, mekan i odlučan, perverzan i 3/4estok, lezbejka i makro, istovremeno; otac i učitelj, incestuozni brat i Senegalac u live showu na Pigalu, koji tuca pred publikom, ravnodušan poput ljubavne mašine, ne3/4an kao najbolja drugarica sa davnog letovanja u Makarskoj (prvi put na moru: lepljiva sparina i slana noć u belim plahtama pokraj širom otvorenih prozora), da, kao najbolja prijateljica koja ti dira nabubrele bradavice puna strepnje da se taj pokret ne protumači pogrešno, na ivici tabu-ljubavi; ali to ni izdaleka nije sve - potrebno je biti sna3/4an, treba znati zadati onaj bolnoslatki završni udarac od koga prskaju bubnjići, a sperma šiklja kao mlaz iz vatrogasnog šmrka. 
Lovio je, čini mu se, Unu otkako zna za sebe, postavljao joj zasede i stupice, mre3/4e i kljusa presvučena plišom da je ne povrede, lovio je u pubertetskim maštarijama, čekao sa beznadnom upornošću mladog očajnika na uglovima vetrovitih trgova, u sumračnim kapijama i pasa3/4ima između dve ulice, u prolazima koje poznaju samo ljudi iz tog kraja, lovio je po stepeništima velikih stambenih zgrada gde električni brojač zujeći otkucava škrtu svetlost ograđenu 3/4ičanom mre3/4om da neko ne zdipi sijalicu; lovio je po tu3/4nim akustičnim aulama fakulteta gde su se odr3/4avale igranke, provlačio se kao uhoda kroz parove u igri, razgrtao ološ, pretra3/4ivao smeće... Bilo mu je muka od če3/4nje dok je, nogu pred nogu, praveći se kao da šeta, obilazio letnji Beograd, u kom se zatekao bez porodice, radi avgustovskih kolokvijuma, pust, bez igde ikoga. 
Prelazio je njegov hrbat, bacajući pogled niz mračne ulice što su se naglavačke sunovraćivale ka potmuloj grmljavini Dušanove i Karađorđeve - potpuno pusti i besmisleno čoškasti, ru3/4ni prljavosivi bedemi, između kojih već danima stoji oblak prašine čekajući da ga rasteraju prve jesenje košave. Niko niotkud ne dolazi, niti ima ikakvih izgleda da naiđe. Avgust, pre godinu dana, 1979... 
On, redovni profesor Fakulteta, Mišel Babić, priznati stručnjak za mas-medijume, za čiji se duh smatralo da je iznad takvih tričarija kao što je ljubav, stajao je bespomoćno ispod Kneza na konju i čeznuo kao skot, dok mu se stomak grčio od 3/4udnje za nekom neodređenom devojkom u beloj haljini. Pravio je od ničega, od nagoveštaja, i tačno mogao da vidi tu draperiju otmenog pada (ni suviše laka, niti mnogo teška, mo3/4da tajlandska svila ili neko fino tkanje ubeljenog lana?), osećao pod prstima njene široke, le3/4erne nabore, video duboki, smeli izrez ispod koga slobodno izviruju ključne kosti - devojka je bila mršavica sa veoma malim grudima, u stvari gotovo bez njih - samo bradavice izazvane i uzbuđene trljanjem plemenitog tkanja o golu ko3/4u, klatarava u hodu, sna3/4nih a punih listova - ali još nije bio u stanju da joj razazna glavu niti oblik lica, ništa: sve je ostalo u senci stare gladi i nekog pritajenog osmeha i svih onih neuspeha kojih se više nije ni sećao, jer su se svi ti porazi pretvorili u jednu jedinu veliku nezadovoljenu 3/4elju, jednu jedinu. Trebalo je da ima bademaste oči, malo razmaknute i kao razroke, u stvari razrogačeno začuđene, više poziv za ma3/4enje nego na bludničenje, i više 3/4elja da je štite - od 3/4elje da je smo3/4de; video je još i široke, rastvorene nozdrve uznemirene 3/4drebice na neverovatno uskom licu koje lako staje među dlanove poput ribe-lista, više isturenih nego naznačenih jagodičnih kostiju i fino oblikovanih ušnih školjki u kojima šumi nestašluk, sa minijaturnim minđušama - sitnim parom brilijanata-blizanaca; njene resice su, naravno, probušene i u tom davnom bolnom ritualu ima nečeg od zaboravljenog ropsko-3/4enskog (volim te kad si odevena samo u svoje minđuše!); on, naime, nije mogao da zna kakvu bi ta nepoznata devojka, koju je tog avgusta stvarao iz izmaglice, jare, prašine, iz ničega, trebalo da ima boju kose, ali osećao je da bi uz belu haljinu morala da bude veoma tamna, crna ili bar najtamnija nijansa kestenjaste, sa faraonskim kana-prelivom rđe; to je kosa kroz koju se teško provlače prsti, ne se3/4e du3/4e od ramena, ali zato pada na oči tako da one, poluskrivene, svetle odnekud iz ljupke senke. Jeste, pravio je od magle i od sna. Njegov odsutni mesečarski pogled, dok je bez ikakvog razloga stajao ispod bronzanog Kneza, odslikavao je poput staklenog oka svetleći rafal trolejbusa broj jedanaest u prolazu. Prazan je, sa jednim ili dva putnika što liče na bačene, skljokane vreće znojave pilotine. U zenicama mu treperi i oblikuje se detalj po detalj figura devojke - neuspeha - slutnje - ljubavi - 3/4elje, koja bi sve da izmeni i preobrazi ove bedne večeri u praznik čekan od detinjstva, i taj pogled prateći misao silazi još ni3/4e, klizi niz ravni devojčin stomak oko koga šušti bela haljina sve do razapetih tanga-gaćica, u čiju je sitno pletenu beličastu mre3/4u ulovljena čokolino riba među naje3/4enim butinama rođene trkačice na duge pruge i lunjalice do besvesti, usamljene tamne zvezde - dva bena - zašto ne, bena. Ben-Ben! Njegov dlan sad klizi niz toplu ko3/4u i zaustavlja se na samom rubu čestara; sve se giba meko i čulno, a devojčine noge idu napinjući i opuštajući tetive savršene 3/4enskaste mašine-hodalice - letilice koju je izmislio Leonardo. I čuje tap-klop-tik potpetica, čiji je zvuk prigušen omekšalim asfaltom boje trulog goluba; čuje taj kuckavi ritam dosade Vasine ulice koja izgleda praznija i beznadnija nego ikada u svojoj istoriji; a što postaje više svestan nemogućnosti da će sresti takvu mladu 3/4enu, koju mu je Beograd godinama obećavao bez ikakvog pokrića dok mu se uzbuđen vraćao kroz bezvezne predele sa srcem u grlu - sada ga konačno ima, taj neopozivi i konačni poraz kome je dugo izmicao, koga je zaboravljao, ponesen nekim nepostojećim izgledima, sada je tu i sad zna: takve đevojke nema, niti je bilo, niti će ikada biti, takve devojke nema za njega, pa naglo probuđen na samom dnu vrelog očnog jezera sastavljenog od nepokretnih lebdećih čestica prašine, izduvnih gasova, benzinskih para, di-di-tija kojim je zaprašivan grad protiv komaraca, u tom vazduhu koji liči na mlaku vodu zaboravljenu u olupanoj tučanoj kadi, u kojoj su se mnogi pre njega već okupali, kao da prvi put vidi mesto u kome toliko dugo 3/4ivi a da i sam ne zna zbog čega: betonske sandučare za stanovanje, zgrade bez i najmanjeg pokušaja da budu lepe, kuće što podsećaju na 3/4ene koje su još pre ljubavi i strasti digle ruke od sebe, pa trunu u prepodnevnim haljinama od porheta bez ikakve ljupkosti, pomirene sa svim, osuđene do3/4ivotno na 3/4ivot. Eto, to su te ulice koje ne vode nikuda, do u tavorenje, eto, to je taj 3/4ivot koji tone u dosadu, u uobičajeno 3/4ivotarenje bez nade. Leto se lagano gasi - televizori se pale... Prašne lipe u Makedonskoj mirišu na benzin. Ipak, ponekad bi mu se učinilo da je ugledao svoju devojku-san u nekom bioskopu, ali kad bi se okrenula, pošto bi joj prethodno čitav sat naređivao u potiljak hipnotički usredsređen: "Okreni se! okreni se! okreni se! okreni se! okreni se! budi ona!" - bila je obično neka druga. Od deset do dvanaest na matineu, ni tada, od dva do četiri, ni tada, od četiri do šest, ni tada, od šest do osam, ni tada, od osam do deset, ni tada, i od deset do dvanaest, ni tada, ni tada, izlazio je pro3/4et mirisom pro3/4vakanog sanjivog stada gledalaca, opčaranog tuđim celuloidnim sudbinama, oslepeo od pokretnih slika, gazeći krckavi tepih izjedenih semenki od bundeve među kojima su se, poput la3/4nih dijamanata, svetlucale kuglice zgu3/4vanog staniola. Osećao je da postoji, da mora negde postojati jedna takva devojka samo za njega, baš kao što je stari čudak Mendeljejev predviđao da mora da postoji nešto teško tačno onoliko koliko je te3/4ak uran, mnogo ranije no što je taj razorni elemenat uopšte bio otkriven; baš tako je i profesor predosećao njeno sneno osmehnuto lice, vrhove karličnih kostiju, čak i muklu boju njenog glasa, kao što izmoreni moreplovac predoseća skorbutom zelena ostrva puna plodova i sve3/4e vode, mada ih nema na karti, ni na horizontu, jednostavno, pomoću granica svoje 3/4eđi i očajanja, po samoj ivici strpljenja. I mada je s vremena na vreme imao ono što muškarci nazivaju uspehom u tom dugom lovu bez kraja i bez sna, mada je nekoliko puta bio blizu da je ščepa, da zgrabi tu teško ulovljivu treperavu belu senku, uvek bi se posle budio pokraj sasvim drugih devojaka i 3/4ena. Gledajući na svirepom jutarnjem svetlu izbliza njihovu ko3/4u, nalazio je da im je ten uništen šminkom; otkrivao mre3/4u sićušnih kratera, a iz pa3/4ljivo izbrijanih nogu preko noći bi iznikla bockava strnjika koju je osećao kao prevaru čitavom pipavom površinom svoje ko3/4e. Istopljeni krejon, koji je još sinoć pretvarao njihove oči u čeznutljivi Bambi-pogled, zbrisan i rastopljen poljupcima i znojem, sveo je beonjače na svakodnevnu, skromnu meru - u njega su neočekivano piljile sićušne i 3/4mirkave oči neke šumske zverčice. Tako se san o tamnoputoj devojci u beloj haljini otelotvoravao u neoplemenjeno, presno meso. Nokti - kand3/4e. Grubo skorena peta. Vulgaran oblik no3/4nog palca. O3/4iljak od operacije slepog creva. Carski rez. Dlake u nozdrvi. Plombe. U njegovoj postelji, 3/4ene su se pretvarale u usnule domaće 3/4ivotinje iz kojih je, ko zna kada, mo3/4da na samom završetku noći što je kroz olovno bledilo isparavala u dan, be3/4ala ona večno lovljena devojka-san, na prstima, bosa, sa srebrnim sandalama u ruci i haljinom navučenom na golo telo. Nezakopčana dugmad na širokim i mršavim leđima, na kojima su se isticale lopatice, govorila su o tome da nije htela da ga budi - izvlačila se tiho i odlazila kroz prozor preko beogradskih krovova, kroz šikaru antena i dimnjaka, gubila se negde iznad savskih mostova, ostavljajući mu gorčinu na nepcu i ponovo otvoreni poziv da je tra3/4i, goni, juri, lovi, sve dok konačno ne bude ulovljena, uistinu ona. Ima li kraja ovom lovu? Čini mu se da lov traje odvajkada, da ga je neko otpočeo davno pre njegovog rođenja i ostavio mu u zavet da ga nastavi i okonča; da ulovi devojku-jednoroga, i to 3/4ivu i nepovređenu, a stroga pravila nala3/4u da lovi bez ikakvog oru3/4ja i tuđe pomoći, osim če3/4nje što mu je pripala kao jedino nasledstvo i grizla mu utrobu svojim upornim, postojanim, nesvarljivim otrovom za koji nema ni protivotrova, ni leka, ni olakšanja. Svi pre njega jurili su tu devojku što je neprestano menjala kostime, frizuru, šminku, stil i nakit, i svima se činilo da je pokatkad imaju: 3/4enili bi se tada njom, pozivali sela i gradove na svadbu da proslave uspešan završetak lova na 3/4enku; pucali u vazduh, bacali jabuke u koje su bili utisnuti dukati, igrali kola, napijali se do besvesti od sreće, a onda bi, često već na samoj svadbi, utvrdili da je ona devojka, neuhvatljiva i ničija, krišom odmaglila bez traga, ostavivši za sobom svoju dvojnicu, koja je, inače, imala iste crte lica, isti hod, kosu, ruke, sve, ali bi uvek neka sitnica odavala prevaru. Bilo je kasno da se ma šta promeni, da se obelodani podvala. Čutali su, ne odajući nikome kako su prevareni, rađali decu sa nadom da će bar devojčice ličiti na iščezlu devojku (i ličile su dok su bile sasvim male), trpeli i tavorili, izigravajući pred svetom muškarce koji više ne love, jer su našli ono što su tra3/4ili, ali izdavali bi ih skriveni pogledi upućeni drugim 3/4enama u prolazu - tra3/4ili su svoju devojku sve do smrti; neki krišom, drugi javno, pristajući da ih nazivaju bludnicima, sladostrasnicima, kešovanima, manijacima... Ostali su se opijali i tukli dvojnice svoga sna, ubijali šakama i nogama telo koje ih je tako nasamarilo, tra3/4eći da im se otkrije gde je ona koju love a neulovljena je. Gde? Mo3/4da su umirali na njen zov (zašto bi se onako smešili da je najzad nisu videli?), spokojni, srećni što će je sresti, što ih zove... Ko zna? A ta njihova 3/4elja nije se iscrpljivala i smirivala smrću - useljavala se u njihove naslednike, u potomke, i tako, s kolena na koleno, stigla i do profesora Babića, koji se godinama uspešno pretvarao da ga zanima samo karijera, da je razuman i odgovoran otac porodice, a u stvari sve vreme čekao da naiđe devojka koju je izgubio neki njegov daleki predak u brdima iznad manastira Manasije, mo3/4da, ili na vašaru ispred neke normandijske katedrale na dan svetog Luja, tamo, odakle je poticala porodica njegove majke. Zbog te devojke su se ubijali, izdavali cara i otad3/4binu, menjali veru praotaca, odavali prijatelje i kumove, gubili imetke preko noći, be3/4ali glavom bez obzira na drugi kraj sveta da se oslobode more, da joj izmaknu i nekako se izbave, sve to bez ikakvog uspeha, jer, kada bi im se učinilo da je u blizini, gubili su razum: ako je bratova - tim gore za njega! Otimali je silom ili lukavstvom, dizali bune i opsedali gradove, ostavljajući za sobom pustoš, patnju, razorene domove. "Bo3/4e, neka naiđe i neka samo noćas bude moja, ni 3/4aliti!" Ali one devojke nije bilo godinama, mada je profesor uporno osećao da postoji i da je, mo3/4da, u blizini. I gle, njegovo strpljenje bilo je na koncu nagrađeno; devojka je stigla sama (verovatno izmorena dugogodišnjom hajkom) i kazala: "Ja sam Una Vojvodić". Imao je! Odjedanput, njemu se učini da je načas spoznao suštinu 3/4ivota, baš kao što u najmrklijoj noći blesak munje osvetli neki skriveni predeo do najmanje sitnice; kako su mu samo smešno i beznačajno izgledali ostali muškarci upetljani u uzaludnu bitku da nešto postignu; besmisleni krug njihovih ambicija, ideja i vlasti - šta im je vredela moć, čak i pod pretpostavkom da je steknu, kada su kao po kazni legali pokraj svojih ru3/4nih, ocvalih 3/4ena i budili se zgađeni uz njih, a ne pored Une, koja se upravo protegla poput elegantne mačke i rekla zevajući: "Koliko sam dugo spavala? Zar sam spavala dva sata? Uh, baš mi je lepo s tobom, budalo!" 
Jedanput se taksi, u kome se profesor vozio sa svojom suprugom na neku dosadnu poslepodnevnu koktel-partiju, zaglavio u gu3/4vi pred savskim mostom. Nisu mogli ni napred ni natrag, pa su sedeli zarobljeni, pušeći. Tada je ugledao Unu na 3/4utoj "Babeti" kako se virtuozno provlači između automobila. Prošla je na svom malom motociklu veoma blizu taksija; slobodna, mlada jahačica za3/4arenih obraza sa raspletenom crnom grivom na vetru. Hteo je da joj vikne da je tu, blizu, ali bio je potpuno paralisan, kao u nekom snu, u kome je kroz stakleni kovčeg mogao da vidi svoju pratnju, prijatelje, bivše ljubavi, vence, sve, a niko ga nije čuo, ma koliko urlao da je još 3/4iv i da je posredi neka strašna zabuna. Uskoro, zastoj bi raskrčen i on je, nastavivši vo3/4nju, pretra3/4ivao pogledom ulice s druge strane reke ne bi li ponovo video Unu. 
Bila je luda za motorima, onim sna3/4nim, "Jawama", "Kawasakijima", "Yamahama" i "Hondama" od hiljadu kubika. Hvalila mu se da je dečaci iz njenog bloka na Novom Beogradu voze noću pustim stazama po Ušću, ponekad i sa sto sedamdeset kilometara na sat. "Ti ne znaš kakvo je to osećanje!" - govorila mu je. - "Moraš da se čvrsto uhvatiš vozaču oko pasa i onda sve nekako prestaje, postoji samo sumanuta brzina koja opija... Super!" 
Počeo je da obraća pa3/4nju na armiju momaka odevenih u crnu ko3/4u, i na njihove devojke koje su ih pratile u stopu. Osećao se mlitavo i degradirano kada god bi ih ugledao kako, poput modernih ritera u kacigama, urličući mašinama jure gradom ili 3/4vaću gumu po uglovima. Unine ruke bile su mu neprestano pred očima; stezale su pas nekog sna3/4nog dečaka čije se lice stalno menjalo, a onda bi joj prsti kliznuli tamo dole, među njegove mišićave noge; njene butine bile su priljubljene uz njegove, grudi uz leđa; devojka, dečak i mašina, stopljeni u jedinstveni gromoglasni organizam, ličili su na apokaliptičkog dvoglavog kentaura u ritualu iz koga je bio potpuno iskljućen. Seti se Artura Kestlera: "Gore se čovek još mo3/4e zavaravati, ali dole, ni3/4e, od 3/4eluca dalje, čoveku je sve jasno." 
Nekada davno navijeni mehanizam njegovog društvenog 3/4ivota i dalje ga je po inerciji vukao na obavezne prijeme, ručkove, premijere i večere posle njih, ali odjedanput više nije imao šta da ka3/4e svojim mentalno ugojenim vršnjacima i njihovim uva3/4enim suprugama, koje su kao kućni Kerberi budno bdele nad presti3/4om svojih mu3/4eva. Bilo mu je neizrecivo dosadno sa njima u pretencioznim enterijerima, u kojima su se nadmetali ko će bolje nahraniti goste. (r)dranje, 3/4dranje, 3/4dranje, neprestano 3/4dranje. Pitao se sve češće kako je mogao sa njima da izdr3/4i tolike godine, tolika letovanja i piknike u travi? 
U jednoj kući uvek se jeo švajcarski fondi sa sirom. U drugoj je pribor za jelo bio skupocen, nasleđen od roditelja, a hrana nikakva. Kćerka starog dopisnika iz Kine terorisala ih je la3/4nom kineskom kuhinjom, od koje su jedino štapići bili pravi. Drugi su se, opet, razmetali le3/4ernošću - bile su to, navodno, boemske večere uz ono "što se našlo u kuči", ispod kojih su 3/4mirkali malograđanski maniri. Kod profesora Vučića, večito se raspredala ista tema: šta su Hrvati uradili Srbima i ovi njima. (r)ena docenta Filipovića vodila je francusku konverzaciju, pokazujući svoje poznavanje nadrealizma, što joj je bio magistarski rad. U jednoj kući ga je domaćica uvek pitala u kom je znaku rođen. Riba? Oh, vi se divno sla3/4ete sa (c)korpijom! Na prijemima kod američkih diplomata zapanjivale su ga njihove savršeno usjajene cipele, koje kao da nikada nisu dodirivale grešnu zemlju. Konverzacija se vrtela oko opštih mesta i obično završavala sa: "Moramo se svakako ovih dana čuti!" Propali političari skupljali su intelektualce i umetnike iz dekorativnih razloga: "Marija, molim vas, promenite drugu Vuku tanjir!" 
Da nekako prekrati vreme, be3/4ao je u laku obamrlost od vina. Najte3/4e mu je padalo da se brani od sumnjičavih, nametljivih pitanja šta mu je, zašto čuti, ili na čemu sada radi? Kad bi ga samo malo ostavili na miru! Večere su se pretvarale u pravo pravcato mučenje, čim bi domaćini izvukli projektor i počeli da prikazuju filmove snimljene na letovanju. Kairo. Beba na kamili ispod piramida. Njeno široko, teško dupe stegnuto samarom preliva se na obe strane nesrećne 3/4ivotinje. Mu3/4 sa fesom na glavi smeje se kao imbecil u šesnaestomilimetarsku kameru. Niski oblaci nad prerijom: ovo je put za Adelaide, u koji smo stigli iz Pertha. Ne iz Pertha, nego iz Melbourna! Ovo su Indijanci u rezervatu Utaha, od kojih smo kupili, eno, one ogrlice i mokasine! Kazba u Al3/4iru. Ko je ovo? Neki naši prijatelji iz Berkeleyja... Bombaj. Ovde spaljuju mrtvace na lomačama. Zamislite, ove crne ptičurine čekaju da porodica ode - da bi pojele leš! Je li ovo Amsterdam? Jeste. Zar ne prepoznaješ Trg Dam? A, pogledajte, mama Ginu u Veneciji! Ovo je zaista fantastično! Zaista fantastično! (c)ta je ovo? Ništa. To je DJorđe okrenuo film naopačke... Vidi kako idem unatraške! Mikonos! Po ceo dan smo bili samo u kostimima... Pla3/4a ispred nosa! Uveče naručimo ribu koju 3/4elimo za ručak. A vino! To Vesna igra sirtaki. Bogamiiiii, Vesna! E, pa sada je red da vi dođete kod nas! Ne, ne! Apsolutno, morate! Imamo i mi filmove... Da vidite samo kako je moj mu3/4 snimio koridu u Barceloni! Onda, idućeg petka, dogovoreno! Biće ludo! 
A za sve to vreme Una je, poput duha Ljana Estakada, grmeći kru3/4ila profesorovim horizontom; menjala motorcikle, krajeve grada i tucače, umno3/4avajući se u hiljadu mladih 3/4ena-zveri, dok je on čamio zarobljen uvelim krugom obrazovanih brbljivaca, njihovih prosečnih ideja, nedarovitih rukopisa, njihove tu3/4ne sredovečnosti. Ćutanje su smatrali profesorovom ohološću. Uvek punu čašu - znakom da je tajni pijanac. On koji je donedavno gajio velike simpatije prema svojoj izuzetno vrednoj generaciji, počeo je polako da biva svestan njene bede, da primećuje njeno lagano mirenje sa 3/4ivotom i okolnostima - lekovite kupke kompromisa, godine, godine... Najtu3/4niji su mu bili onda kada bi počeli da raščlanjuju do u besvest današnje pokolenje mladih, i da ih upoređuju sa vremenom svojih izmišljenih zanosa. Osuđivali su njihovu ravnodušnost, nedostatak velikih ciljeva i nespremnost za 3/4rtvovanje. Slušao je kreštave glasove svojih koleginica i ne prateći, uopšte, sadr3/4aj rasprave, zurio im u vratove, primećujući sasušenu ko3/4u starih kvočki, bore koje su pokušavale da sakriju ogrlicama, sve. Svojim godinama pripadao je njima, znao je to isuviše dobro, ali (mada običan uljez) srcem je bio uz Unu, na njenom 3/4utom motorciklu, i zvi3/4dali su opustelim noćnim ulicama opijajući se brzinom i vetrom u ušima. Molim? Vi ste, kolega, izgleda, potpuno odsutni? Ne, samo sam se nešto zamislio. (Kada bih bar, kao onaj ludak, imao tablu na kojoj piše: "Molim da me se ne primećuje!") Baš me zanima kako vi gledate na te stvari? Na kraju krajeva, ko je pozvaniji od vas da nam to objasni? Vi ste neprestano u kontaktu sa njima... Oprostite, nisam čuo poslednju rečenicu! O čemu se radi? Pa, rekla sam da smatram kako su današnje generacije mladih potpuno apolitične. Čovek jednostavno ne mo3/4e da ih zainteresuje za neku ideju, da ih nekako pokrene iz letargije... Stvarno? A vi kao da to niste primetili? Ne, zaista, nisam. 
- Jeste li čitali Castanedu? 
- Ne znam. Mo3/4da... 
- Kako, ne znate? 
- Pa, vidite, problem je u tome što obično čitam uveče. A u to vreme pijem vino, znate... Ujutru se više ničega ne sećam. Tako, zaista, ne znam jesam li ga čitao ili nisam. Mo3/4da, jesam, a mo3/4da i nisam. 
Znao je dobro da je povredio tu sasušenu, 3/4ilavu intelektualku i njenog impotentnog supruga - filologa i da će mu se kad-tad osvetiti, ali jednostavno nije imao snage da pre3/4vakava opšta mesta kao u nekom literarnom salonu s kraja veka. "Oh, koje su to drkad3/4ije!" - rekao je 3/4eni dok su se spuštali niz stepenice. - "Koje drkad3/4ije!" 
Jedino je ona naslućivala šta ga muči; ponekad bi zatekao na sebi njen mirni, sveznajući pogled kako svetli iz polutame, dok je na improvizovanom sobnom ekranu treperio orijentalni bazar snimljen "Pajarom". Namignuo bi joj saučesnički ili poslao usnama nemi poljubac. Tada se u njemu ponovo budila ljubav prema tom starom, iskušanom saborcu iz najte3/4ih dana, koji, na 3/4alost, ne mo3/4e da mu pomogne u ovoj poslednjoj, odsudnoj bici za spas duše i tela. Uostalom, zašto bi 3/4ena nekog reportera bila ljubumorna na azijski rat iz koga će izveštavati njen mu3/4? Zar nije isto toliko opasno prepustiti se hirovitosti neke moderne devojke kakva je Una? U ratu, istina, mo3/4e da se pogine, ali zar sredovečni ljubavnik, dvadeset godina stariji od svoje ljubavi, takođe ne mo3/4e da se izgubi u svom eksperimentu? 
Zaista, nije trebalo da bude ljubomorna! Pomoću Une, pokušavao je da savlada ljubav i, najzad, sazna ko je, on, Mišel Babić; hteo je da pronađe nešto slično serumu koji će u budućnosti pomoći njegovim zatelebanim vršnjacima da je se oslobode i budu potpuni. Una je u toj bici, koju niko od njih dvoje nije pominjao, bila istovremeno i neprijatelj i oru3/4je. Profesor, naime, nije bio sklon da deli mišljenje humanista kako ljubav oplemenjuje. Ona je teška kao bolest, i kada čovek ima sreće da je pre3/4ivi, zauvek mu ostaju o3/4iljci koji probadaju u određeno vreme; pri pomenu nekog imena, u nekom bledom predvečerju, uz muziku koju smo nekada zajedno slušali, čak i pri letimičnom pogledu na ulični sat pod kojim smo se sastajali... 
Una je stanovala u najtu3/4nijem delu Novog Beograda, u stambenom bloku okru3/4enom nizom sumornih kućerina za spavanje i gledanje televizije, ispred kojih nisu uspevali da porastu ni drveće ni trava; pa ipak, kada god bi se provezao pokraj njenog paviljona (četvrt koju godinama uopšte nije primećivao, mada se tuda često vozio na aerodrom), uzdrhtao bi od glave do pete, a olupane fasade bi se istog časa pretvarale u srednjovekovne bedeme oko zamišljenog dvorca koji štiti Unu i njen mali svet. Zbog nje je počeo da voli taj kraj koji je ranije ogovarao, kao prototip stambenog geta bez duše. Zašto je bio protiv ljubavi? Zbog toga što u njoj nikada nije bilo ravnopravnosti. Uvek je neko voleo manje, a neko više, i taj oštećeni partner znao je dobro da se mora krvavo boriti za predmet svoje ljubavi; morao je trpeti poni3/4enja ljubomore i posedovanja, bivao je isteran iz mira - na kraju, bio je u tuđoj vlasti i samo je od nečije dobre volje zavisilo hoće li to zloupotrebiti ili neće. Mišel Babić je više voleo slobodu od zavisnosti, ma kako slatka bila. Prolazio je godinama pokraj ljubavi, odbijajući ili prihvatajući sportski primamljive ponude kao da mu pripadaju same po sebi, prazan i neranjiv, ravnodušan na ljubavne jade, kao čovek koji u rukama dr3/4i čvrsto sve konce pozorišta lutaka u kome se ta smešna drama odigrava. Verovao je da je potpuno bezbedan, i da je prešao onu kritičnu crtu posle koje se ljubav obično više i ne pojavljuje. Da je o tome uopšte razmišljao, verovatno bi saznao da je to zbog toga što isuviše voli sebe. Pokušavao je da urazumi svoje prijatelje, koji bi se jednoga dana iznenada odlučivali na razvod braka zbog kakve, za njega, sasvim prosečne devojke; čudio im se i smatrao ih čistim amaterima kada su mu saopštavali da se ponovo 3/4ene; mirio ih sa njihovim ogorčenim i razočaranim suprugama, slu3/4eći svom krugu kao primer hladnokrvnog, nedodirljivog muškarca, koji od kratkotrajnih veza ume da uzme tačno onoliko koliko mu je potrebno, a da nikoga ne povredi. Kako je samo 3/4alio za pustom zemljom koju je upravo napuštao zbog Une! Osluškivao je neprestano u sebi buđenje i klijanje ljubavi, kao što kancerolog osluškuje simptome raka u sopstvenoj utrobi, istovremeno radoznao i uplašen poznatim ishodom. Zamišljao je, naime, pravu ljubav kao vezu dve potpuno odvojene, samostalne sudbine, dva ravnopravna 3/4ivota čoveka i 3/4ene, koji se u pauzi između dve bitke, dva okršaja i dve usamljenosti, sreću i vole, a da niko ne pokušava da potčini svog partnera. Odmor ratnika! Poštena i čista igra. Umesto toga, bio je upleten nevidljivim nitima u poni3/4avajući polo3/4aj, kome, i pored toga što je znao uzrok i umeo sam da odredi dijagnozu i lečenje, suštinski nije mogao ništa, jer je, očigledno, bio stariji od razuma. 
"Vidite, draga moja" - rekao je drugarici Mitrović - "svet je danas isuviše slojevit da bi se mogao obuhvatiti ili objasniti samo jednom ideologijom, ma koliko ona bila napredna, avangardna i svespasavajuća... Hteli mi to ili ne, mo3/4emo reći da 3/4ivimo u doba krize ideologije. Naravno, lako ćete pronaći opravdanje za bilo koju tezu koju 3/4elite da doka3/4ete, ali to ne znači apsolutno ništa! Tačnije, to samo znači da ste sami sebe onemogućili za sveobuhvatnije i slobodnije shvatanje 3/4ivota. Mo3/4ete li da me pratite?" 
A hteo je da joj ka3/4e: mora da vas je strah da malo 3/4ivite izvan neke ideje, makar i polovne; kada ste izvan čvrstog sistema mišljenja, koji vam poklanja kakvu-takvu sigurnost (umesto proteze), kao dobro poznati nameštaj u sobi, bez obzira što su ormari toliko veliki da zaklanjaju prozore i vrata, i što nema izlaza iz te sobetine-klopke - ipak, imate osećanje da niste sami, da smelo koračate okru3/4eni istomišljenicima prema zajedničkom cilju... 
A ispod svih reči, zvukova, ideja i lica, ispod mete3/4a 3/4ivota i vremena, tinjala je stalna i neprekidna 3/4udnja - Una, Una, Una, Una, Una, potrebna si mi kao nikotin! I tu ništa ne poma3/4e ni mudrost, ni pamet, ni iskustvo, ni svi prethodni ljubavni slučajevi tog bednog iskustva, ni sva poni3/4enja na koja je osuđen čovek koji voli. 
Zagnjurio je glavu u njenu kosu i ostao tako skriven i bezbedan pola sata. (r)eleo je da joj ispriča svoju muku, ali plašio se da ga neće shvatiti, a i da ga shvati - da će se onda osećati jačom od njega. Pogledala ga je i koketno kazala: 
- Kao svi uspešni muškarci tvojih godina, i ti, naavno, moraš da imaš mladu ljubavnicu! 
- Izgleda - rekao je - kakav kič! 
(Deveta traka) "... čini mi se da sam čitavog 3/4ivota, sve ove godine, bio... pa, recimo, na nekoj vrsti slu3/4benog zadatka. Ne ka3/4em da mi se usput nisu dešavale strašne, dirljive, potresne, glupe, neverovatne i besmislene stvari, to ne ka3/4em - ali uvek sam na sve to gledao nekako sa strane, kao da se događa nekom drugom. Znao sam da će mi sve to jednoga dana nečem poslu3/4iti - čemu? - ne znam još uvek! Prisustvovao sam, dakle, svojoj biografiji samo kao svedok. Ne ka3/4em da za to vreme nisam plakao, smejao se, cvileo kao kuče, nadao se i učestvovao, ne, ne ka3/4em da me često nije bilo strah, da se nisam zaljubljivao, lutao, posrtao, kopao rukama i nogama, ali kad bih izistinski pogledao 3/4ivotu u oči, ipak je to bio nečiji tuđi film, a ja sam bio samo obični koscenarista! 
- Pomenuo si biografiju? 
- Biografije opterećuju! Kada postane suviše poznato, isuviše obele3/4eno kao imid3/4, mo3/4eš da budeš sigurna da se jedno lice već izlizalo od upotrebe. Čovek se, naime, hteo ili ne hteo, poistovećuje vremenom sa javnom predstavom o sebi i počinje da se ponaša kao bronzani spomenik koji hoda. Pogledaj, na primer, značajne ljude za vreme slu3/4benog ručka! Pogledaj kako dostojanstveno 3/4vaču, razgovaraju, odlaze u klozet, kao da čine nešto neverovatno va3/4no! Poverovali su da su neophodni. A to, veruj mi, nije niko! 
- Ko su ti, u stvari? 
- Neko ko pokušava da misli, zatim da prenosi ideje i da govori o njima. Svi evropski intelektualci, ka3/4u, vode poreklo ili od dvorske lude ili od sveštenika - prvih profesionalnih intelektualaca koji su pokušali da svoju reč zabodu u debelo, ravnodušno uho sveta. Izgleda da sam kombinacija njih dvojice - recimo, ludi sveštenik jedne nove mas-medijalne religije! Smešno, ja od toga ipak 3/4ivim, mada je to potpuno maglovito i neizvesno zanimanje. Moj otac je, na primer, bio lekar opšte prakse. Znali smo da nas hrani sigurnom i poštenom profesijom, koja nije zavisila od promenljive čudi politike, sistema ili auditorijuma. I za vreme rata, on je kroz iste slušalice na ušima osluškivao bronhitise i pobednika i njihovih zarobljenika. 
- Jesi li spreman na odricanje? 
- Od čega? Kad sam u nemilosti, pušim "Zetu" umesto "Kenta"; pijem rakiju umesto viskija; vozim se tramvajem umesto taksijem; ne putujem i imam mnogo više vremena za sebe, knjige, razmišljanje i prijatelje. 
- Kako, po tebi, izgleda tvoj posao? 
- Obično. Ne razlikuje se mnogo od posla obućara, na primer! Sklapam misaone sisteme kao što on pravi cipele. Trudim se, naravno, da budem dobar profesionalac: da nabavim najbolju ko3/4u; često, svoju sopstvenu; dobar đon, to jest naučnu podlogu, zgodne veze - mislim, pertle. 
- (c)ta znači biti profesionalac? 
- Profesionalac, to je trkač olovnih nogu na duge pruge; gladijator koji svakoga dana odlazi u arenu; to znači, tući se tamo za svoja ubeđenja i vraćati se u svoju sobu, u svoju osamljenost. Profesionalci mog tipa najviše podsećaju na igrače na 3/4ici. Potrebno je stići do bezbednog krova, preko osetljive ideje razapete iznad ambisa. Publika nas prati, čita i sluša sve šta napišemo ili ka3/4emo, očekujući, u stvari, da vidi kako ćemo jedne večeri pasti u tom cirkusu. A pada se iz različitih razloga. Ponekad od toga što suviše vešto prelaziš 3/4icu, pa ti se zavrti u glavi od uspeha; drugi put, što gledaš dole i razmišljaš koliko si visoko iznad ostalih, a najčešće zato što, znajući primere onih što su pali pre tebe, ne veruješ da ćeš dugo izdr3/4ati. Međutim, publika ne voli ni one sigurne, one za koje zna da nikada neće pasti. Profesionalac se, tako, bori i protiv publike i protiv sebe. U tome je lepota tog zanata, a u isto vreme i njegova tragika. Jednostavno, to je trka koju još niko nije dobio, ali je mnogi bar gube časno. Biti profesionalac u našoj sredini prepunoj amatera, to, na kraju, znači umreti od infarkta u četrdeset i nekoj, dobiti nekrolog tipa "vrstan naučnik, kolega, stručnjak i otac..." sa fotografijom od deset cicera, ako si u milosti, ili bez nje, ako nisi! Uostalom. ne treba misliti o tome... 
- Zašto? 
- Ne sećam se više tačno na kom mestu, ali mislim da postoji jedna divna epizoda u jednoj knjizi, koja odgovara na tvoje pitanje. Jedan od trojice odva3/4nih prznica, inače čovek od akcije koji nikada nije imao vremena da se zamisli nad sobom i drugima, treba da ubaci u podrum neke palate onu primitivnu, crnu bombu, znaš, onu okruglu sa kratkim fitiljem, i da, naravno, pobegne, pre nego što ona eksplodira. Zapali, dakle, fitilj, ubaci bombu kroz prozor i počne da be3/4i. I baš u tom trenutku do3/4ivljava ono što budisti nazivaju "prosvetljenjem"; iznenada, on se zamisli nad činjenicom da mu noge rade same od sebe, potpuno odvojeno od glave, bez ikakve pomoći njegove volje: on im, naime, ništa ne naređuje - leva se jednostavno pru3/4a ispred desne, a desna ispred leve! I tada, baš kad je prvi put u 3/4ivotu počeo da misli, on se, naravno, sapliće, bomba eksplodira i kuća se ruši na njega. Zašto? Zato što je najzad počeo da misli! Hoću da ka3/4em, čovek koji suviše misli u akciji - okleva! Mo3/4e mu se lako dogoditi da se saplete i da mu se čitavo njegovo delo sruši na glavu! Jedna vrsta intelektualaca je veoma sklona tome... 
- (c)ta, po tebi, znači biti intelektualac? 
- To znači završiti veterinarski ili šumarski fakultet. Ili neki drugi. I obratno. 
- Tvoje knjige? 
- Oh, moje knjige! Podsećaju na glečere; samo jedna trećina onoga što znam je u njima. Ostatak je pod vodom. "Titanik" je to prevideo i zato je potonuo. 
- Prebacuju ti da ne znaš engleski, ali da te to nije sprečilo da napišeš knjigu o Americi, pod naslovom Markiz de S.A.D. 
- Zaboravlja se da je Kolumbo otkrio Ameriku a da nije znao ni reči engleskog! 
- Zanima me tvoje mišljenje o talentu? (c)ta je to? 
- Zaista ne znam, ali talenat je danas, verovatno poslednja stvar sa kojom se ne mo3/4e manipulisati. Imaš ga ili ga nemaš! Sve ostalo je manje va3/4no; sve drugo mo3/4e da se kupi, nauči, dobije, da se izmoli, dodeli dekretom, ukrade... Ova teorija o talentu danas je proglašena zastarelom i konzervativnom; oni koji vladaju javnim mnenjem ne vole da ih neko podseća da postoji nešto na šta nemaju ama baš nikakvog uticaja. Oni, naime, mogu da organizuju sve, osim da proizvedu makar i mrvicu talenta! 
- Opet provokacija! 
- Ponekad je provokacija potrebna da bi se iz ravnodušnog sagovornika izmamilo bilo kakvo pravo osećanje - makar ljutnja u kojoj će zaboraviti na svoju pablik-relejšn opnu, da bi ispod javne maske izašao čovek kakvog 3/4eliš da vidiš - pravi, nepatvoren! Javnost onda mo3/4e da ti prebaci kako si bio nepristojan i grub prema svom protivniku, ali moj zanat mi dozvoljava da pokatkad budem i to, ako usput ubodem zrno istine. 
- Neosporno je da veoma utičeš... pa dobro, recimo, na 3/4ivotne poglede svojih studenata? - Kamo sreće! Ali ne! To je nemoguće. Apsolutno nemoguće! Ponekad me uhvati muka što ne mogu da im doviknem da ne idu putem kojim su krenuli, jer sam, čineći istu vrstu grešaka, potrošio uzalud mnogo dragocenog vremena. Ali niko nikom, izgleda, ne mo3/4e da pomogne svojim iskustvom. Ipak, mislim da ste mnogo srećnija generacija od moje; bili smo uglavnom mali sivi individualci koji su pokušavali da se izvuku iz provincijskog mraka bez uzora i bez pravih informacija, bauljajući prema nekom samo nama poznatom, zamišljenom svetu, za koji se kasnije ispostavilo da nije vredeo toliko muke. 
- Kakva je to generacija? 
- Generacija hladnog rata. Verovatno poslednji individualisti, koji uvek govore ja umesto mi. Mrze zastave i parade, masovnost i kolektivni duh. Svako je sam za sebe, za razliku od tvojih vršnjaka, koji ne umeju da 3/4ive drukčije nego u plemenu. Osim toga, oni deluju zastrašujuće sa svojim andergraund oznakama... Brade, bed3/4evi i ostalo! 
- Zašto? 
- Ja uopšte mislim da najčudniji ljudi izgledaju vrlo konvencionalno, vrlo standardno. Jer čovek koji je zaista čudan iznutra, onaj koji je u dubokom nesporazumu sa svetom koji ga ne prihvata i ne shvata, ne oseća nikakvu potrebu da se ukrašava spolja, da privlači ičiju pa3/4nju. Naprotiv! On 3/4eli da se sakrije. Ima li čudnijeg ljudskog stvorenja od Kafke, na primer, a on je gotovo čitavog 3/4ivota radio u jednom osiguravajućem društvu u Pragu, ne razlikujući se spolja od ostalih činovnika. 
- (c)ta je za tebe nauka? 
- Način kako da organizujem svoje prepodne u 3/4ivotu. 
- Slu3/4iš se predavanjima, dakle govorom, novinama, knjigama, televizijom... Koji ti medijum najviše odgovara? 
- Najsavršeniji medijum za mene je onaj kome uspevaju da se pribli3/4e samo retki ljudi, potpuno oslobođeni sujete, znači, oni koji su najdalje otišli; mudre, anonimne osobe što su za sebe izabrale ćutanje i da budu niko i ništa. 
- Mogao bi tako da 3/4iviš? 
- Još ne. Jednoga dana, mo3/4da, kad budem bolji. 
- (c)ta bi onda radio? Gde bi 3/4iveo? 
- Mislim na Čuburi, u jednoj od onih prizemnih kuća gde 3/4ivi skroman svet. Česma na sredini, golubarnik u dnu. Orah. Na konopcu se suši šareni veš. U jedinu sobu ulazi se pravo s dvorišta. Tamo ima astal prekriven mušemom, slanik, vekna hleba, krompir-čorba, flaša vina, veza mladog luka. Da, i "fijaker" - onaj stari, crni šporet od lima, sa progorenom rernom. Nema novina, nema radija, ni televizora. Nema ničega, osim visokog kreveta, ormara na kome su koferi i dve stolice. Zaboraviti ko si bio i šta je trebalo da budeš. Imati šupu sa drvima i sa pola tone uglja. Mo3/4da bi bilo lepo da ponekad dođeš tamo, na Čuburu, u moje dvorište, i da mi nešto skuvaš ili da doneseš voće, kad sam bolestan, ali to bi značilo očekivati od 3/4ivota više nego što je on u stanju da pru3/4i... 
- Ovo ne ulazi u intervju? 
- Kako hoćeš, meni je svejedno. 
- Da nastavimo: šta je za tebe anga3/4man? 
- Postoji samo odgovornost prema snovima i kćerima! Kada neko napravi svinjariju, gadost, počini izdaju ili kad poka3/4e kukavičluk, ljudi obično ka3/4u: "(c)ta ćeš, nije mu lako; on ima decu!" Ili on sam ka3/4e: "Nisam mogao da protestujem, a hteo sam; nisam to potpisao jer imam dvoje dece!" Međutim, kada nas više ne bude, deca će nas ceniti isključivo prema onome šta smo činili; jesmo li ćutali ili smo pokušali bar nešto da uradimo! To zovem jedinim pravim anga3/4manom. Ukratko, kad rizikujem, činim to zbog unuka! 
- Kad si rizikovao? 
- Kada? Mnogo puta! Ne, nisu to bili neki veliki rizici o kojima bi trebalo da se govori; tek, pokazivao sam da ne 3/4elim da pristanem na ono u šta ne verujem. Jedanput mi je tako prišao urednik neke emisije pre 3/4ivog prenosa i pitao me šta mislim da zastupam u razgovoru. Kazao sam mu, ali on se nije slo3/4io sa mojim mišljenjem. Posle pola sata zamolili su me da napustim studio, navodno zbog tehničkih razloga ili nečeg sličnog... 
- Stvarno. televizija... Nju nismo ni spomenuli? 
- Televizija je veoma opasan medij za onoga ko se suviše često bavi njom. Ona stvara improvizatorske navike; čoveku postaju stvarni la3/4ni zidovi, la3/4na vrata, fotorikvandi umesto pravog pejza3/4a, la3/4no cveće umesto pravog; nauči se da deli la3/4ne osmehe i prosipa la3/4ne učtivosti, sve dok zaista ne postane la3/4an do sr3/4i, u tolikoj meri intoksiniran televizijskim la3/4ima da i ne primeti da je i sam kaširan od kartona. Opazio sam, takođe, da je ljudima koji su se samo jedanput pojavili na televiziji strašno stalo da se slikaju opet, kao da ih to svetlo publiciteta i javnosti, kojim su jedno vreme obasjani, zarazi i zauvek odvuče od jednostavnog i skromnog 3/4ivota. 
- Kako bi ti podneo gubitak svojih slušalaca? 
- Nisam razumeo pitanje. 
- Mislim, kako bi se osećao da ti uskrate predavanja i sve to? 
- Veruj mi, svejedno mi je da li govorim u amfiteatru ili na televiziji, da li svoje ideje štampam u novinama i časopisima ili ih pričam preko telefona, šapućem nekome u uho... Ja moram to nekome da ispričam! Ako me spreče na fakultetu, štampaću to u rubrici "Čitaoci pišu"! Ako mi ni to ne dozvole, pokušaću da objavim knjigu o svom trošku; ne bude li knjiga, pričaću po kafanama, po trolejbusima, javljaću se za reč na predavanjima, kad neko ka3/4e: "Ima li pitanja?" Na kraju, sačekivaću ljude na ulici i zaustavljati ih da im ka3/4em šta mislim. Ali kad jedanput zaćutim, biće gotovo sa mnom! Međutim, još nije fajront, još stolice nisu podignute na stolove, ostaje mi još vremena da ka3/4em neke, za mene va3/4ne stvari. Ipak, pouzdano znam da ću, kao i oni pre mene, platiti svoju cenu za sve što sam činio, i ona će biti tačno onolika koliko je vredno moje delo. To je neizbe3/4no. Ne, još nisam sasvim umoran. Mo3/4da samo malo pospan. Laku noć. 
(Pored intervjua, na traci broj devet snimljeni su zvukovi sa nekog aerodroma, vatrogasni duvački orkestar, neki amater koji peva i prati se uz gitaru, kucanje budilnika, zvonjenje telefona, kreštanje ptica, vođenje ljubavi, razgovor sa kelnerom koji unosi doručak u sobu; šumovi mora. Trajanje trake: devedeset minuta.) 
Već treći put u novembru amfiteatar, u kome je profesor Babić dr3/4ao svoja predavanja, bio je, navodno, zauzet, pa su ga prebacili u teskobnu "sedmicu", koja nije mogla da primi više od pedesetak slušalaca. Na volšeban način, ponovo je iščezla i tema o kojoj je trebalo da govori, sa rasporeda časova okačenog ispred dekanata. Profesorova verna publika ipak je, kao po nekom tajnom dosluhu, pronašla zabačenu učionicu, ispunivši i hodnik ispred nje. Neko je predlo3/4io da se donesu mikrofon i zvučnici, kako bi i oni, napolju, mogli da čuju Babića, ali on je odbio pomoć tehnike. 
- Optu3/4uju vas da ste bezvoljna, letargična generacija - otpočeo je svoje predavanje, tra3/4eći pogledom Unu, koje ovaj put nije bilo među studentima - i to je prilično tačno, spolja gledano! Mnoge ljude (čak i veoma pametne) godine sprečavaju da prepoznaju neku drugu vrstu energije od one na čije su kodove navikli. Nikada do sada u istoriji čovečanstva nismo imali toliko sličnosti u generaciji mladih ljudi na različitim tačkama naše planete! Zahvaljujući elektronskoj civilizaciji i njenim mas-medijalnim sredstvima, koja obuhvataju čitavu kuglu mre3/4om svojih simbola, mnogo ste sličniji mladim Francuzima, Japancima, Amerikancima, svojim vršnjacima iz Italije, sa Dalekog istoka ili iz Finske - nego svojoj starijoj braći i očevima. Nosite isti d3/4ins, igrate na isti način po diskotekama, slu3/4ite se istim psiho-deličkim metaforama i oblicima, čitate iste stripove, gledate iste televizijske serije, 3/4vačete istu gumu, na zidovima vam vise slični posteri, u policama stoje iste knjige u različitim prevodima, pušite istu vrstu trave (ko puši), iste cigarete i pijete istu koka-kolu iz istih boca, vozite iste tipove motora, upotrebljavate ista kontraceptivna sredstva, iste mirise i iste šifre za iste pojmove... Zar ne govorite: "Sranje!", "Jebi ga!" ili "Super!"? Onaj ko ne shvati da se za poslednjih deset godina svet izmenio više nego za prethodno stoleće, osuđen je da zauvek ostane u azilu ideologija devetnaestog veka! To, naravno, ne znači da je svet danas bolji ili gori od onog jučerašnjeg! To znači samo da je drukčiji. Neko mo3/4e raseliti gradove, ukinuti novac kao sredstvo plaćanja, zatvoriti univerzitete i oterati sve stanovništvo na pirinčana polja i u srednji vek; neko drugi mo3/4e da zabrani stripove Walta Disneyja, hapsiti zbog slušanja d3/4eza i roka, anatemisati apstraktno slikarstvo, ometati strane radio i televizijske stanice, zabraniti uvoz tuđih novina i časopisa - ali to je samo privremeno rešenje: jednoga jutra, Paja Patak će se ipak provući kroz blokadu; neko će nekako prošvercovati prvu hemijsku olovku ili gramofonsku ploču koja je na indeksu... Da bi se sprečio šverc, negde gde dečaci čeznu za farmerkama, podići će se fabrika d3/4insa i za tren oka "Levis" nogavice ispuniće jedan novi standardni stil 3/4ivota protiv koga je nemoguće boriti se, jer i Paja Patak, i hemijska olovka, i koka-kola, i d3/4ins sadr3/4e u sebi ekstrakt mitologije globalnog sela u kome 3/4ivimo, obuhvaćeni elektronskom civilizacijom... 
Na izlasku iz "sedmice" profesoru je prišao neki mladić sa riđom bradom i predstavio se kao pomoćni knji3/4ar u "Misli", na Knez Mihajlovoj. Njegov šef mu je naredio, otkrio je Babiću, da izvadi profesorove knjige Masa i Diktatura šljama iz izloga i da ih skloni u magacin. Hteo je da obavesti profesora o tome, i moli ga da ne otkrije od koga je dobio taj podatak, jer će on ostati bez posla, a na taj način se izdr3/4ava dok studira, jer su mu roditelji siromašni. Profesor mu se zahvalio i prošetao od Kalemegdana do Slavije. U svim izlozima stajala je Diktatura šljama, ponegde čak i Masa. Nije ih bilo jedino u izlogu "Misli". Ušao je i potra3/4io šefa, koji se obradovao što ga vidi. 
- Hteo sam da vas zamolim - presekao ga je Babić - da obavestite i ostale knji3/4are da povuku moje knjige, jer su opasne. Nije pošteno da se samo vi izvučete, a da ostali, takođe, ne poka3/4u budnost! 
- O čemu govorite? - pobledio je šef "Misli", ali se profesor već udubio u prelistavanje nekog novog filozofskog časopisa, ne obraćajući pa3/4nju na njega. 
Sutradan je primetio da su knjige vraćene u izlog. Ipak, talog opasnosti ostao je u dnu stomaka. 
Beograd je postao isuviše tesan i opasan za Unu i profesora. Ništa tako ne umara ljubavnike kao dvostruki 3/4ivot. Uvek je, naime, postojala mogućnost da ih sretne neko od poznanika i provali njihovu bri3/4ljivo skrivanu vezu. Istina, na bregu iznad reka i ravnice, otvoren i nebu i vetrovima, Beograd često ume da bude klaustrofobičan onima koji moraju da se kriju od tuđih pogleda i radoznalosti. "Kako bih izdr3/4ao kao ilegalac, za vreme rata" - pitao je profesor Unu - "kad jedva uspevam da sakrijem našu vezu?" "Da, ali ilegalci nisu šarmirali prepune dvorane, niti se slikali na televiziji!" - odgovarala je ona. - "Bili su nepoznati..." 
Prvi put je po3/4eleo anonimnost. Tada čovek postaje nevidljiv i neranjiv. 
Pomalo im je već dosadila i njihova zen-soba. U njoj je, istina, bilo bezbedno i udobno, ali posle izvesnog vremena dani i noći se izmešaše u jedan isti dan i jednu istu noć. Kada bi se našli u postelji, više nisu mogli da razlikuju petak prošlog meseca od ponedeljka u aprilu. Njihova ljubav tra3/4ila je nove okvire; smetalo im je ponavljanje iste igre: čaša belog vina, svlačenje, kupanje, orgazam, san, ponovni orgazam, kupanje, nova čaša vina, razgovor, oblačenje, iskradanje iz sobe pod budnim pogledima radoznalih suseda iz solitera na Zvezdari, koji su se, očigledno, ubijali od dosade; taksi, 3/4urni poljubac pred rastanak... Po3/4eleše da svetu poka3/4u svoju ljubav; čeznuli su za svima dostupnim, slobodnim ulaskom u neki restoran, u kome neće morati da tra3/4e uvek najzabačeniji sto u uglu. Hteli su da se šetaju dunavskim kejom u nedelju u podne, kada na njemu ima najviše šetača. Profesor je sve češće zaboravljao na potrebne mere opreza, i posle se danima ljutio na sebe što postaje lakomislen. 
Odlučio je, stoga, da povede Unu na put. Putovali su odvojeno, kao zaverenici: on avionom, Una vozom, i nalazili se u hotelima gradova u kojima ih niko nije poznavao. Smejao se izreci svog starog prijatelja, fotografa - inače, ilegalnog ljubavnika koji je varanje svoje dosadne supruge smatrao "kućnim pokretom otpora". "Toliko sam oprezan u tome" - govorio je profesoru - "da se sastajem samo sa nepoznatom osobom, u vreme koje nije unapred dogovoreno, na nepoznatom mestu, s tim da ta nepoznata osoba dolazi na sastanak preko krovova, a ja kroz kanalizaciju! To je tajna moga dugog uspeha!" 
Njihova putovanja trajala su dan-dva, ponekad čak i tri, i izgledala su im kao potpuni mali 3/4ivoti, pro3/4ivljeni od početka do kraja; kao mali brakovi, u kojima bi im se za nekoliko dana događalo sve ono što se ostalom svetu dešava za dvadeset i pet godina zajedničkog 3/4ivota. Pro3/4iveli bi, u stvari, sve; prvu bračnu noć u nepoznatoj hotelskoj sobi, ljubav do potpune zasićenosti i blage otupelosti, prvu svađu oko neke sitnice, umor, navike, razočarenja, rastanak... Prilikom ovih putovanja, profesor je gajio i tajnu nadu; pošto još uvek nije mogao da se oslobodi ljubavi prema svojoj mladoj prijateljici, nadao se da će zajednički 3/4ivot (ma koliko kratak) ipak otupeti oštricu tog, za njega opasnog osećanja. Ako ništa drugo, nekoliko dana provedenih od jutra do jutra oslobodiće Unu njene tajanstvenosti, koju joj je, kao posebnu privlačnost, poklanjala zabranjena veza. Trudio se stoga da je pa3/4ljivo posmatra i hvata u greškama, otkrivajući jedan po jedan nedostatak, i da se tako oslobodi zavisnosti u koju je zapao. Upoznao joj je navike, gledao je kako doručkuje, kako se budi, kako spava, kako pokazuje razma3/4enost i dosadu; postaje prgava i svadljiva, kako se duri, kupa ili raduje nekom izlasku, video je čak i kako sedi na klozetskoj šolji i posmatra ga sa osmehom, kao kakva beba. No, najviše su mu smetali njeni predugi boravci u kupatilu. Verovao je da joj mladost daruje lepotu čim otvori oči posle sna, ali ne, Una je trošila začudnu količinu dodatne energije da od svog lika šminkom i češljem istera neki, samo njoj poznati ideal. Po sobi su se na sve strane vukli komadići vate i flašice sa lakovima za nokte, boce acetona; saplitao se o gajtan fena za sušenje kose - iz čitavog tog haosa Una je izlazila savršeno doterana na svoj način, kao katedrala koja je upravo stresla sa sebe mre3/4u skela. Primetio je, takođe, da je sa sobom uvek vukla golemi neseser - pravi priručni kozmetičarski salon! Jedno je bilo - nalaziti se sa njom na nekoliko, uvek teško izborenih sati, skrivati se i hraniti vezu tom tajnom igrom, a sasvim drugo - pro3/4iveti do kraja te male trodnevne brakove, kada im nije pretila nikakva opasnost, a dosada i zasićenost vrebali iz vaze sa cvećem na stolu za kojim su ćutali, ne znajući više šta da ka3/4u jedno drugom. Vraćao se sa olakšanjem kući sa tih putovanja, ljubeći rasejano Unu na rastanku ("Javiću ti se ovih dana!"), ubeđen da se, najzad, zauvek oslobodio njene vlasti, ali već trećeg ili četvrtog dana njihova poslednja hotelska soba počinjala je da mu liči na izgubljeni raj, a on bi planirao novo bekstvo, nadajući se da mu je potrebno samo kao konačno oslobođenje od Une - opsesije. I sve bi počinjalo iz početka. 
Sa četrdeset i četiri godine, profesor Babić je već znao da nije tako mlad kao što se često oseća. No, nikada to nije do3/4iveo na tako očigledan način kao one noći kada se, izvevši Unu u restoran hotela "Esplanade" u Zagrebu, iznenada setio Sanje. Rezervisao je iz sobe diskretan sto. Na ulazu u polutamni restoran, u kome su se kroz austro-ugarsku izmaglicu, obogaćenu interkontinentalnom higijenskom perfekcijom, iskrile čaše i srebrne posude za hlađenje belih vina, dočekao ih je šef sale i poveo prema postavljenom stolu za dvoje u dubini, ispod jedne palme. ("Zagreb," kazao je Uni, "to je jedna udobna stara fotelja sa pogledom na Evropu!") U3/4ivao je u svojim mekim crnim mokasinama koje su nečujno tonule u debeli sag, i u maloj promeni kostima koju je privremeno izveo obukavši blejzer i sive hlače od flanela, umesto uobičajenog d3/4insa; u3/4ivao je u sigurnosti sa kojom je primao zavidljive poglede svojih sredovečnih ispisnika, što su sa divljenjem odmeravali Unu koja je korakom klizačice pretvarala plesnivu "Esplanadu" u modnu pistu. U3/4ivao je u odabiranju jela, radujući se unapred ponovnom susretu nepca sa lagano-reskim "Laškim rizlingom". Uopšte, tu su bili gotovo svi razlozi za potpunu sreću; Una, polaskana i vidno uzbuđena njegovim pozivom da ga prati u Zagreb, gde je trebalo da odr3/4i dva predavanja u Studentskom kulturnom centru ICF-u i na tribini "Forum", pristala je da svoju namerno zarozanu odeću zameni za ovu priliku diskretnijom garderobom mlade dame (jednostavna svilena ljubičasta haljina i tamni sako, od pliša). Izvrsno spravljeni pu3/4evi na 3/4aru i teleći odrezak u limunovom soku, tiha muzika što svojim kalodontski otegnutim i bezličnim zvukom opušta napeta čula, dogovor da se oko ponoći dugo izle3/4avaju u kadi sa penom, sve to, pa ipak neki mutni nagoveštaj tuge kvario je ovaj isuviše izaran3/4irani provod sa sigurnim bludnim ishodom. Dok je Una blistala zbog poklonjene pa3/4nje, on je, tonući sve dublje u opojnu suštinu rizlinga, kopao po naslagama šezdesetih godina, sve dok ispod tresetišta vremena ne počeše da se pojavljuju obrisi ljubavne tvrđave koju su Sanja i on davno podizali i uspeli da podignu, i posle, da sruše; sa svim svedocima koji su prisustvovali toj pompeanskoj ljubavnoj gradnji, a koji su sada okamenjeni, zasuti lavom, zaustavljenih pokreta, onako kako ih je zatekla smrt; za stolom ili u postelji; jedan čak i sa podignutom rukom, kojom je pokušavao da se odbrani od nevidljivog vremena. Sanja sanja. Sanja sanja... 
Mislio je sada na nju: 3/4ivela je sa sestrom, negde pri vrhu Vo3/4dovca, u kuhinji i takozvanoj devojačkoj sobici od neke mizerne penzije svoga oca, koji je nestao, bio ubijen, pobegao iii zarobljen, 3/4iv ili mrtav", ko to zna (Sanja nije znala). Uglavnom, kada je jedna sestra izlazila da se nađe sa nekim mladićem, druga je morala da ostaje u kući te večeri, jer su imale samo jedan pristojan kaput i samo jedne pristojne cipele. Male Antigone. Svaki njihov izlazak bio je tako, na izvestan način, sudbonosno ulaganje u budućnost. (c)ta je mogla da očekuje od njega, kome nije padalo na pamet da se 3/4eni i da se bori da bi je izvukao iz one bedne kuhinje i odveo tamo gde zaista pripada rođenjem; da je okru3/4i dostojnim prostorom, skupocenim mirisima, krznom, probranom hranom, pa3/4njom, zaštitom, zanimljivim svetom? Ne, nikada nisu spavali zajedno! To ne bi mogao da zaboravi da se zaista dogodilo. Nije. Nije se dogodilo. Mučili su se satima dirajući jedno drugom tela, ali Sanja nije htela - njeno devičanstvo trebalo je da bude najva3/4niji ulog u lutriji, čiji je glavni zgoditak trebalo da je spasi one vla3/4ne kuhinje; nije, zaista nije mogla da mu ga pokloni tek tako, mada je 3/4elela i otimala se kao luda kada bi prišla opasnoj granici da izgubi glavu. Sada je to sve prilično smešno (ko je još imao nevinu devojku a da se dobro proveo?), ali u to vreme nevinost je još imala visoku cenu. Kako se svet brzo menja! A onda se pojavio taj diplomata, koji je sve ono što je Sanja pri3/4eljkivala u dugim zimskim noćima, pokrivena zimskim kaputom i prašnjavim tepihom - sirotinjski snovi - bacio jednim jedinim gestom na gomilu, nasred srede kuhinjskog stola, koji je u tom trenutku osvetljavala sijalica bez aba3/4ura: moć, uticaj, putovanja, bezbednost, Mercedes, 3/4ivot u inostranstvu, a kad je u zemlji, vilu na Neimaru, pa je Sanja poslednji put pokušala da čuje šta o tome misli on, Mišel Babić, a on joj je ostavio odrešene ruke u svakom pogledu: mislim da to treba prihvatiti, kazao je, takva prilika se ne pru3/4a svaki dan. Jedino što je strašno star... Koliko ima godina? 
- Trideset i osam... 
- Jezivo! - kazao je. - Ako dočekam tridesetu, sam ću se ubiti! 
- Stvarno, misliš da to treba prihvatiti? 
- Nisam posednik. 
- Stvarno, misliš? 
- Da. Mislim. Ne znam. Uradi kako hoćeš. 
Tri puta ga je pitala da li da se uda, i tri puta nije ni prstom mrdnuo da je zadr3/4i. I tako je diplomata sleteo u njihovu bedu, poput dr3/4avnog anđela sa sedam pečata. 
- Udaj se - kazao je - pa ćemo varati starog diplomatu! 
I udala se. Ali ga nisu varali. Ni tada, ni posle. Niti ikada kasnije. Jamais. Jedina konačna i nepopravljiva reč! 
- Molim? - upita Una, koja se zabavljala izvlačenjem pu3/4eva iz ljuštura dvokrakom viljuškom. 
- Volim reč: jamais? - rekao je. 
- Jamais? 
- Znači nikada, na francuskom. 
- Aha. 
Patio je kao ubogi skot. Zaspao bi sklupčan kao čovek sa spletenim crevima; dr3/4ao se sa obe ruke za stomak i stenjao od bola što je Sanja odvedena, što se smeje dok negde igra sa svojim diplomatom, što se svlači, što se budi u ru3/4ičastoj posteljini, što, mo3/4da, pokatkad misli na njega dok se tuca i gleda razrogačenih očiju u tavanicu, ako joj još, uopšte, pada na pamet. Abdomen. Zašto boli uvek tu? Zar ne boli srce ili nešto slično? Jedanput, mnogo vremena posle svega, kada je Sanja bila samo izgubljena sen, a on mislio da čvrsto dr3/4i svoj 3/4ivot u rukama (nikad ne reci nikad), pitao je neuropsihijatra Draškovića zašto ljubav boli baš tu, u abdomenu? Ne seća se više tačno njegovog odgovora, ali zna da je psihijatar pominjao to mesto kao predeo splanchnicusa, gde se granaju i ukrštaju nervni putevi koji u grču daju podsticaj nadbubre3/4noj 3/4lezdi da luči adrenalin i da stresom odbrani ugro3/4eni organizam. Tako nekako. Hteo je da zna. Mrzeo je tog diplomatu koji je imao trideset i osam godina i bio za njega, koji je tada imao dvadeset, pravi starac. Sagradio je čitavu strategiju mr3/4nje prema vršnjacima svoga suparnika, prema čitavom tom svetu koji mo3/4e da plati ono što 3/4eli i da to dobije, bez obzira što su izmišljene tolike bajke u kojima se dvoje, na kraju krajeva, uvek pronađu, i filmovi, oni filmovi sa srećnim završecima gde mlada be3/4i ispred oltara u poslednjem trenutku, ne mogavši da preko bledih usana prevali reč - da. Vetar luduje u nevestinskom velu dok trči preko ulice između automobila da se baci u zagrljaj onome koga odistinski voli, onome kome zaista pripada. Mrzim te starce od trideset i osam! Mrzim ih, mrzim ih... 










    For great classic literature visit:

    Project Gutenberg Consortia Center Bringing the world's
    eBook Collection Together http://www.Gutenberg.us