WORDTHEQUE - Word by word multilingual library
                       Logos' Croatian eBooks


              Project Gutenberg Consortia Center
                    http://www.Gutenberg.us

                           and the 

                World eBook Library Collection
                  http://www.WorldLibrary.net

        Bringing the world's eBook Collection Together


    Project Gutenberg Consortia Center is a member of the 
    World eBook Library Consortia, http://WorldLibrary.net


    The mission of the Project Gutenberg Consortia Center
    is to provide a similar framework for the collection
    of eBook collections as does Project Gutenberg for
    single eBooks, operating under the practices,
    and general guidelines of Project Gutenberg.


    The major additional function of Project Gutenberg
    Consortia Center is to manage the addition of large
    collections of eBooks from other eBook creation and
    collection centers around the world.



    For great classic literature visit:

    Project Gutenberg Consortia Center Bringing the world's
    eBook Collection Together http://www.Gutenberg.us










Kazivanja Čeperku
Nije strah, Čeperko, nečemu se dobro pribli3/4ismo. Okrenem se, oko mene jake i visoke ograde, kako su samo iznikle - neću da se provlačim ... 
Postajem li šeprtljanac, mo3/4da me i umor sustigao? Kao da gluvim, noću zurim u Savu, crna reka. I šapnem: i u truloj voćki pro3/4ivi se neko vreme. 
Pređem preko svoje palube, zapalim duvan, zgu3/4vam cigaru, jauknem u noć. Jauk sopstveni ne mogu da dohvatim - lupi nad vodom, zakači se negde na drugoj obali, mo3/4da o vrbe. I tamo smalakše, u granju nekom. A ja buljim, bez cigare, u crnilo vode - kao da u njoj nešto mogu da pročitam. 
(r)estim se, krcka daščani kućerak, govorim: sve otklopiti, svakog i svaku rupicu! Sme li se - da ru3/4no ne pitam? ... 
Dositej mi govori: "Nikako! Stvarati zaštitni znak." 
Koji znak? 
Povelju zaštitnu - pa kad zatreba, zalepiti je. Tako se oduvek radilo, i u levo uvo mi spusti bubu: zahtev istorije. 
Cibnem se, cibne se i Dositej. Ćutimo, znamo se. Ko će koga izmerkati. A onda Dositej zakriči: 
- Svuda i na svakom mestu zaštitnu povelju, zlatnu, s kaligrafskim slovima, i svi da je potpišu. 
A mene, Čeperko, ubio inat, boli konja konjska glava za ljudske pucnjave. 
- A Goli otok? - pitam Dositeja. 
- Otok se raziđe, ne ostaje večito na obrazu. Gole obučeš i za dnevno postojanje sebi ka3/4eš: bilo, prošlo. 
- A šta je tamo bilo? 
- Nije tvoje. 
- A čije je? 
Obojica ćutimo, glođemo cigare po celu noć. Smrdljiku svaku hoćemo da savladamo, pa se gledamo, ne bečimo se jedan na drugog. 
Hiljadu devetsto četrdeset osma, opasna godina bila. U nas opet ušla PETA OFANZIVA, o opstanku se radi, tako sam osećao. Delićemo se, Sutjeska je brza i tanka reka. Svoju misao nikom ne kazujem. 
Rus je pred tobom, nije štiglic. Prva zemlja, za Staljina druga, i ko3/4u da oderu, malo je. Znaš, Čeperu, sad to pričam i sram me hvata zbog zablude što smo drugu otad3/4binu toliko voleli. Nešto je u nama bilo krivo usađeno. Nismo uvek umeli svoga iskona da se dr3/4imo ... 
Strašna alka, a hoću u pravu metu. Izmigoljavamo se, čist dan dodirnuti. I onako, kao malo zatrovane ribe, izlazimo na površ reke - prvi put se nešto čini: to mene i odredi. 
Ode skrama s očiju, uzesmo na zub NEPOGRE(c)IVOG. 
Drmalo je i kroz nas i kroz svet. Po ciči zimi stvara se Sneško Belić, pogrešiv, nepogrešiv, i zamke postavljaš, a ne znaš uvek gde su. Kad se noga spotakla, kad je u kolenu puklo ... 
Prolazilo vreme i smirena luka nikla. Nikog nisam tra3/4io, slučajno sam ih sretao. U početku su ćutali, svima na ustima brnjice nevidljive. Zaklopljen svet, samo te odmerava, i klate glavom kao 3/4ivotinje u kavezima. 
I, Čeperko, neki Toma, na njega prvo naiđem kod svog ratnog druga Avrama Mitrinovića. Onda je Avram bio odgovorni za glavnu novinu beogradsku. 
Sedeli smo u prizemnoj kući, Birčaninova ulica, ne znam koja je godina bila, lipu smo osećali, nikakvo kucanje nismo čuli, odjednom u sobu kao da je skliznuo čovek s detetom, ne starijim od pet godina. 
Nema šta, odmah se videlo: otac i kćerka. Iste kudrave kose, i crne oči, kupinice. Muškarac neobično preplanuo od sunca, usnica mu više modra, kao izujedana, prekrivena skvrčenim gromuljicama, širokim pegama, a pantalone se pri svakom pokretu vrte oko kukova. Podsećao je na radnika dignutog s puta gde je do malopre lomio šoder. I on i dete bili su u platnenoj obući. 
- Tomo! - kliknu moj drug Avram Mitrinovic. 
Čovek se ukopao nasred sobe, čvrsto je dr3/4ao detinju ruku, osmehivao se stisnutih usana, onda je lagano upitao: 
- Smem li da sednem? 
- Kako da ne, zašto da ne ... 
- Ti znaš odakle dolazim? 
Nije odmah pogodio moj ratni drug Avram Mitrinović. Lice mu se u trenu iskrivilo, prolazio ga napad stomačne kiseline, i rekao je: 
- Da, dobro, to se desilo. 
- Juče sam stigao - rekao je Toma. 
I moj ratni drug se setio, znoj mu izbio po vratu i čelu. 
- A, juče. Čitao sam u novinama vaše izjave. Dobre su. Kolektivne. 
Toma se više uspravi, po usnicama izbi ku3/4dra i kao pertla-zmijica kroz obraz se probi sve do levog uva. Ostade taj nabor u obrazu neki tren, da mu krivi lice, pa nestade u crnilu ko3/4e. Izgubila se ponornica, Toma je opet bio onaj stari, stisnutih usana. 
- Dobre su, ostaće za istoriju. Nema tu zamerke. Va3/4no je biti čist. Čist - ponavljao je moj drug Avram Mitrinović. 
Ćutao sam, a onda sam, Čeperko, pomislio: zaštitna povelja, ne znaš često ni kad se pravi ni da li je uvek zaštitna. I odlučih da to ka3/4em Dositeju. 
- Smem li da sednem? - ponovi Toma. 
- Hoćeš li nešto da popiješ? 
- Mogu kafu - zverao je uokolo i, ne znam kada je zapalio, već je stiskao pikavac u uglu usana. 
- Mogu li da sednem? 
Moj drug Avram se ljutnu: 
- Sedi, i ne pitaj više takve stvari. 
- Naučio sam. 
- Oduči se. 
- Mogu li? 
- Sve se mo3/4e. Reci, kako je tamo bilo? 
- Pada kiša, a trava ne raste - gledao je u svoju kćer. 
Mirovali smo trenutak-dva, kao drvene figure na ploči pripremljene za igru. I Toma reče: 
- Bio sam u Australiji, na naknadno darovanom odsustvu. Trajalo je nešto du3/4e nego što sam mislio. I moja mala porasla, s njom mogu sada da razgovaram. Pričam joj, Australija je jedno veliko ostrvo puno kengura. I kengurica nosi kengurića; njen torbak treba da je siguran ... 
Posmatrao sam njegove ruke, nokti mali - crni dugmići usekli se u meso. Zubi se ne vide, usta su stalno stegnuta, ulegla. U kutu usana brzo dogoreva cigara; ne puši je, isisava je, pa mi se čini da mu je na nepcima crno glavče pijavice. Neupitan, ka3/4e: 
- Moraću da namestim vilicu. 
Moj drug Avram Mitrinović poče da trlja ruke, vrteo se, škripala je njegova ko3/4a, pun plod, samo što ne prsne, kliktao je: 
- Vodili ste debate. Sigurno su bile duge. Mogu da zamislim: 3/4estoke, i zanimljive. Vaša ubeđenja čvrsta, konzervativna. Boljševizujete se dokraja. A mi se preispitujemo. Stvara se prava kritika, mi nismo Andre (r)id. Oblik smo svoje revolucije, započinje samouprava ... Ne znam da li su Rusi ikada to pokušali. Ostali su na tome da radnička klasa uči školu komunizma. 
- Čim je škola, izvršen je i raspored: ko u đake, ko u učitelje - rekao sam. 
- A kod nas je započelo. Polako, sve znam, mo3/4e da se i obnevidi. Ali ne treba sada crno gledati. Ne zaboravite: mi smo u trenu kada opet govorimo celom svetu. Sla3/4em se, opreznost, da se balkanski ne pogubimo. 
Toma je, ne pomerajući se, gledao u nas, na obrazu se ponovo pojavi onaj zmijoliki nabor. Kćerku više pribi uza se. Osećalo se: postoji nerazumevanje između nas trojice. Nismo pronašli najbolje otvaranje za igru u kojoj smo beli i crni pioni. 
- Glatko ne postoji - rekao sam. 
Moj drug Avram me nije čuo. Zanet i crven, opet se obratio Tomi: 
- Spremao sam se, tra3/4io dozvolu da dođem na ostrvo. Prvo su obećali, ništa prostije. Onda zastade, zahtev ne ponovih. Goli otok se zaključa, i ne stigoh da vidim i to proletersko iskustvo. 
Kroz crnilo ko3/4e izbi kreč, Toma pobele, postade više kao prosušen; pogled mu je lutao, i kao da se ispeo na neku ledenu kocku, na zaravljen šiljak - ne zna se kako je tamo dospeo, niti se nazire put kojim bi se mogao spustiti. Najgore: iz njega je izbijalo da nema nameru da silazi. Sedi provejan, strašilo za sebe. 
Gledao je preko nas, iako prisutan, nije nam uzimao ni gram kiseonika. U njegovoj kudravoj kosi rastao je znoj i cela glava mu postade mokra. Onaj zmijasti nabor zadr3/4ao se du3/4e nego ranije u obrazu. 
Od svega toga ništa nije primetio moj drug Avram Mitrinović, a ni Tomina devojčica. (r)vakala je crvenu bombonu, razvlačila je u ustima kao slatko i lepljivo testo. Moj ratni drug Avram opet je trljao ruke, zapalio lulu i upitao: 
- Pa, Tomo, ispričaj, kako je bilo u Australiji? 
- Sve je ljudsko iskustvo. I potrebno. 
Ispio je gutljaj kafe, u kutu usana 3/4i3/4ak: rnilovao je kćerku po glavi. 
- Nije te poznala. 
- Imala je samo dve godine. 
- Svuda s njom? 
- Svuda. 
Opušak je dogorevao, objasnio je razlog svoje posete: 3/4eli da se zaposli, razume se u opremu knjige, moli da ga Avram Mitrinović preporuči nekoj izdavačkoj kući; kod nas su knjige kao cigle. 
- U pravu si, učiniću sve da te prime - brzo reče moj drug Avram. 
- Hvala - odgovori Toma. 
- Mogli bismo da popijemo nešto 3/4estoko. To je povratak, iznova se počinje. 
I moj ratni drug izvuče iz ormana bocu kosovske lozovače i tri čašice. U sobi je počelo da tamni, sunce je zalazilo. 
- Zađe - reče Toma. 
I reč "zađe" izgovorio je s bolom kao da sunce zauvek zalazi; i opet, kao da nismo prisutni - popeo se na onu svoju ledenu kocku, zarubljenu, a sunce se stropoštalo, otišlo neznano kud. I tada sam prvi put čuo, meni je došapnuo: 
- Kad sunce postane crveni patuljak, beri ko3/4u. 
I zmijoliki nabor je prošao kroz obraz, i kao crvić nestao pod uvom. 
Mnogo kasnije, Čeperko, razaznao sam neka značenja. 
Popili smo lozovaču stojeći, dete je tra3/4ilo da se upali svetlo, Toma je naglo rekao: 
- Moramo da idemo. 
- Ostani još, devojčici da damo "Ne ljuti se čoveče". 
- Ne ljuti se, čoveče - ponovih, pogledah u Tomu. 
Promuljao je praznim ustima, ostao je nem i najzad sam uhvatio tren kad je pikavcem zapalio novu cigaru. 
Po zastrtom stolu devojčica je bacala crnu kockicu. Moj drug Avram je uzeo 3/4ute figurice, i popio je još jednu lozovaču. Mala se radovala, u prvom bacanju izvukla je šesticu, započela je igru. 
- Nisam te pitao, a tvoja 3/4ena? 
- Saša je sad kod mene. 
- A gde je bila? 
- U Beogradu. Postalo je lakše kada se razvela. 
- To nisam znao. 
- Tra3/4ili su to kao malu neophodnost. Sudski, na prvom ročištu se donosila presuda. 
- To nisam znao - tiho ponovi moj drug Avram Mitrinović. 
- Mnogo se ne zna. 
- Ipak se obelodani. 
- Nikada sve. Pre ćemo postati beli patuljci - i mesto mog druga Avrama bacim crnu kockicu, ispade šestica. 
- Slonovi prolaze - reče Avram. 
- I stignu do svog slonovskog groblja - utvrdi Toma. 
U ćutnji popismo još po jednu lozovaču. I Toma postade siguran, njegova preplanula glava nali se krvlju i zao smeh se useli u nju. Učini mi se - samo glava na kocu. Govorio je polako: 
- Greška u stradanju. Nismo Mathauzen, ni iz sibirskog logora. I tu se ne mo3/4e ništa popraviti. 
Slo3/4ismo se, i Toma naglo ode od nas. Prosto je skliznuo, bućnuo nekud iz kuće. 
A moj drug Avram Mitrinović zabacio je ruke na leđa, prišao prozoru i zagledao se u mrak. 
Čeperko, pitao sam ga o Tomi, nije se odmicao od prozora. Najzad je procedio: 
- Drugi put. 
...I, drugi put. Drugi put. Čeperko, mnogo puta sam bio kod svog druga Avrama i o Tomi ovo sklopio. 
Njih dvojica, Avram i Toma, upoznali se u Parizu, u zimu, januara 1936. Toma je tada bio zadu3/4en za Crvenu pomoć, a moj drug Avram na proputovanju za (c)paniju. Toma je bio veza, i poslednja tri dana neprekidno su bili zajedno. 
Nosili su kockaste košulje od pamuka, široke kačkete i pušili crn francuski duvan. U govoru kratki, zakopčani. Neki nosonja, s crnim naočarima, u Pragu je dao mom drugu Avramu češki pasoš na ime Jana Jedličke i vezu s Tomom u Parizu. Nije progovorio više od tri rečenice. 
A Toma je bio drugačiji: sav od čelika, zdernut u mišiće, brzog pogleda - lasica. Odmerio je mog druga Avrama i odmah ga pitao: 
- Prvi put si u Parizu? 
- Prvi put. 
- I šta bi voleo da vidiš? 
- Sve. 
- (c)ta je to sve? 
- Ono što mo3/4eš da mi poka3/4eš. 
- Sutra počinjemo. 
I Toma ga je odveo u "Jardin des Plantes", tamo su bile dve gorile, 3/4enka i mu3/4jak. 
Na ulazu je moj drug Avram primetio da ga ne zanimaju ni biljke ni 3/4ivotinje. Toma ništa nije odgovorio, pogledao ga je zgnječenim očima, crnim kao kupine, među usnama goreo mu je opušak. Pred rešetkama su dugo stajali, gorile su jele banane, odsutno ih i zlo gledale. Toma je kazao: 
- Skoro kao ljudi. 
- Ali bez uma. Meni ih je 3/4ao - rekao je moj drug Avram Mitrinović. 
- Gorile ne podnose ropstvo. Ne pare se, i tako uginu. Osvete se ljudima. Oni ih ponovo love. A ovde se uspelo, gorila se oplodila, okotila crno mladunče, ka3/4u - jedino u Evropi. Dobra je vlada Leona Bluma ... 
Pili su kafu na zastakljenim terasama, posmatrali slab sneg i svetinu raznu, i utvrđivali snagu svetskog proletarijata: kada će komunisti uzeti vlast na celoj planeti? U dvehiljaditoj godini, okrugloj kao pun mesec, s maksimalnim nulama, biće svet naš! Svuda, svuda, kao ono iz Velikog Oktobra: svima! svima! 
- Hoće li stići u Afriku? 
- Treba i mora. 
- Tamo još nema proletarijata - rekao je moj drug Avram. 
- Stvoriće se. Ni u Rusiji ga nije bilo mnogo. 
S drugima koji su dolazili iz zemlje Toma je bio kratak; svaki je bio hrt pred trku, oči sjajne, dva upaljena kandila. Nije se imalo ni vremena ni para, i završavalo se brzo u nekom bistrou: vozna karta, javka, nešto para, i zdravo, za (c)paniju. 
A sada, s mojim drugom Avramom dešavalo se nešto drugo. Toma ga je vodio kroz Pariz s puno strpljenja i skrivene ne3/4nosti, 3/4eleo je da mu ostvari "nezaboravan dan". Odlazili su i u slikarska ateljea nepoznatih slikara, okupljao se tu mlad svet, raspravljalo o Evropi, (c)paniji, umetnosti, i o tome šta sve čoveku mašina donosi. U ateljeima se na roštilju pekla plava riba, jeo ljut kus-kus i obično se dočekivala zora. Upoznao je neke (c)veđane, Amerikance, Poljake, Fince, bilo ih je i iz Ju3/4ne Amerike. 
Toma je govorio: 
- Program je tu, ne pitaj, polazimo! Još jedan dan i za tebe će početi ... 
- Glavno - uzviknuo je moj drug Avram Mitrinović. 
- Potrajaće to tamo. Mo3/4da ćemo se i naći u (c)paniji. 
- Pobedićemo - uzviknuo je moj drug Avram. 
- Na kraju ćemo pobediti - odgovorio je Toma. 
Moj ratni drug je bio uporan, ponovio je: 
- Mislim, u (c)paniji. 
Toma se iskezio, zapravo je u kutu usana gnječio pikavac. Njegove oči-kupine zacrnele se još više, a pojavio se red sitnih belih zuba. Blesnulo je, usta puna sečiva. Oči i taj red zbijenih zuba - jedna ista snaga. Polako je kazao: 
- Dečko, u (c)paniji gubimo. Privremeno, ali sigurno gubimo. 
- Pa zašto onda idem, kog đavola tra3/4im? 
- Tra3/4i, pa ćeš i naći - odgovorio je Toma. 
Popodne na popodne, veče na veče, vašari po ulicama, jeli su kriške crnog hleba, i "soupe l'oignon". 
Avram je u sebi često ponavljao: "Dečko, u (c)paniji gubimo!" 
Svrdlala je Tomina tvrdnja; prosviralo, postao je smočav, i pod gušom se smestio koturić vlage; i ispod grudi nekakva guta, lučila je mučninu; stvorilo se dlakavo čvorište - pogan đavola; gutica na guticu, mno3/4ile se i produ3/4avale u lanac kao nevidljive bube, sve do poslednjeg pršljena; u potiljku je neprekidno zvrčalo: "Dečko, u (c)paniji gubimo". 
I sve što je dalje osmatrao: ulice, mostove, spomenike, zgrade - vraćalo ga je na Tominu tvrdnju. 
A Toma je slutio, pa je objasnio: to je samo njegovo mišljenje, i nikom ga ne treba kazivati. I na to se Avram privikavao, na svog prvog trovača koji uvek otvara oči; pogledom su se sašaptavali: da ne skrnave GENERALNU LINIJU. 
- Pobede donose i nepotrebne osvete. A poraz, tek tada nastaje posao za prave - objašnjavao je Toma. 
Pili su jabukovaču, a Avram je mislio: Toma je zloslutnica, negde je na njemu pročitao da će ostati u (c)paniji, pa mu "kolmuje dane"; ne3/4nost je u akciji nepotrebna, Toma stalno pravi greške. 
Čeperko, obojica su bili u vremenu Velike akcije, tako se onda govorilo. Koliko je njih prošlo kroz Pariz, Toma ih nije sve zapamtio. (c)to kraće - bolje, hotelska soba, vozna karta, javka za granicu, i "mnogo sreće u (c)paniji". A u slučaju mog druga Avrama Mitrinovića, Toma je popustio, ni sam nije znao ni gde ni kada. 
- Imaš li ti brata? - pitao ga je Avram. 
- Imao sam ga. Udavio se u Savi. 
- Nije znao da pliva? 
- Nije dovoljno dobro znao. 
- Kako to "dovoljno dobro"? 
- Nije znao, i gotovo. Za naš posao mora se morati, i moći umeti. 
Avram je oćutao. Naglo je iznikla Bagdala, brdo više Kruševca - zrela trava do kolena, i neko je među kruševačke skojevce doneo proverenu vest: kineski revolucionari su pred klasnim protivnikom (policijom, sudom) mogli snagom volje da zaustave sopstveno disanje; i tako su u sebi stvarali vir iz koga više nisu izašli. Umirali su ne odavši nijednu tajnu o sebi i svojim drugovima. I kruševački skojevci su se besomučno ve3/4bali, hteli su da dokuče kinesku veštinu, i nesvestica ih je obarala u zrelu travu do kolena. 
Avram je naglo pitao: 
- Vi ste se ve3/4bali? 
- Da. 
- I ti si kriv? 
- Nije znao dovoljno dobro. 
- Razumem te, ti si hteo da zna odlično. 
- Da, dečko, puni smo malog ludila. 
- Crvenog? 
- Nije obojeno. 
- A sad? 
- Mo3/4da smo više prosvetljeni. 
- Rekao si da ćemo u (c)paniji izgubiti. I mirno me šalješ. Mene, i druge. Trebalo bi i ti da pođeš tamo gde se gubi. 
- Kod nas se direktive slušaju. Neopozivo. 
- Znam. 
Popili su ostatak jabukovače, zapalili nove goloaze, Toma je gledao u mog druga Avrama, i rekao: 
- Ti imaš razdeljak ... 
- Terao si ga još, još malo da izdr3/4i. 
- Izvlačio je ruke ... 
- Sve sporije. 
- Jasno, sve sporije. 
- Sava je brza, zanosi. 
- Bila je mnogo mutna. 
- Pošao si za njim? 
- Jesam. 
- Ali si odocnio. Hteo si još. Terao si ga na još! 
- Da, prokleto još! 
- I to je naše. I kad si pošao za njim ... 
- Bilo je ušasno mutno. 
Prekinuli su razgovor. Tomi su bile u3/4arene oči, gnjecavo crnilo, više nisu pili jabukovaču. 
I sutradan, poslednji dan u Parizu za moga druga Avrama. Petak, januar, i sve je bilo uređeno: vozna karta, javka, da se na špansko-francusku granicu stigne u nedelju, kad se vrši malogranični prelaz. 
Imali su zakazan ručak "Kod dva orla". Toma je rekao da će ga upoznati s devojkom Anne-Marie, ručaće s njima. 
Ilegala, nisam se raspitivao za nju, pričao mi je moj drug Avram. A lepo se osećao: ulazio je u askezu borbe, najzad prave. Nosio je iskustvo od godinu dana rada u ćeliji KP Beogradskog univerziteta i dve demonstracije. Samo u borbi da potraje što du3/4e, da se zabele3/4i. Ni revolucionar u najvećoj askezi neće odmah kuglu u čelo. 
Anne-Marie nije dolazila, Toma je pogledao u sat, a moj drug Avram je pitao: 
- Da joj se nešto nije desilo? 
- Nemoguće - odsečno je odgovorio. 
- Moglo se desiti. 
- Ipak ... 
- Ne. Devojke su lude. 
Čekali su čitav sat, najzad je Anne-Marie stigla: okruglo lice i mali nos. Brzo se opravdala, prosula je gomilu rečenica, i nešto od toga je moj drug Avram razumeo. Cigarete je pušila dopola, pepeljara se pred njom brzo punila. 
Za ručak je Toma poručio pevca u crnom vinu. Sedeli su na zastakljenoj terasi, pred njima četvrtast trg, prazan, bez spomenika. Sneg nje padao, i Toma se nije trudio da povede neki razgovor. Savladali su raskovanog pevca, prešlo se na sireve. 
Zapalili su crne cigare i onda su počeli da govore o Čaplinovim filmovima, o smehu kao očišćenju, o instituciji Glupog Avgusta. Toma je rekao: "Nema dr3/4ave bez poglavara ni cirkusa bez Glupog Avgusta." I pitao se: da li je neko doktorirao na Glupom Avgustu? Usahla je tema, pomenula se knjiga Na Zapadu ništa novo, i zaključilo: iz španskog građanskog rata nići će drugačiji roman, biće to određeno klasna knjiga. Na Zapadu ništa novo zrači nekakvu mlitavost. I odmah je bila izbačena parola: "Umirati - ne mlitavo!" 
Moj drug Avram Mitrinović je shvatio da Anne-Marie nije samo punkt Crvene pomoći, jer su se pominjali i pasoši, vozne karte, sigurna prenoćišta. Razabrao je da je njen otac Hercegovac a majka Francuskinja, i da je nju to poluporeklo dovelo do Tome. 
Dok su ručali, Toma je bio suzdr3/4an i oprezan kao da u rukama dr3/4i dizgine ljutoj kobili. 
Popili su kafu, mnogi su gosti ručali, plaćali svoje račune i odlazili, a drugi sa ulica nisu pristizali, bio je to deo dana kada su kafane najpraznije. I Toma je onda iz čista mira pljunuo na mali poslu3/4avnik na kome su bile donete kafe. Uledio se, ukoštunio, tamni d3/4emper na njemu postao je komotan, gledao je u 3/4ućkastobelu sluz; razvlačila se od metalne posudice pune šećera u kockama. Toma je procedio: 
- Leche! 
Moj drug Avram Mitrinović nije najbolje razumeo taj glagol. Ali je posumnjao gledajući Anne-Marie. Ona je briznula u rumen, njene plave oči postale su modre. I nozdrve su pupile, planuo je jarkocrven somot. Kočila se glava s punđicom, kao glavica crnog luka, i svaki njen pršljen je bubrio - netremice je gledala u Tomu. 
Toma se pretvarao u gospodara zemlje, pred njim je brazilska latifundija, sedeo je zavaljen u pletenoj stolici. Njegove crne oči, zgnječena kupina, rez belih zuba, u kutu usana 3/4i3/4ak cigare. Ponovio je: 
- Leche! 
I onda se prenuo kao iza sna, daleke i mlake omamljenosti, po obrazima su prsnule blede pege. Na licu nije bilo pohote. 
Za nju, Anne-Marie, Avram nije postojao: uperena je bila u Tomu, u suvu ko3/4u lica, zapravo, gledala je u pikavac cigare, kao da će je to čudance probušiti. 
I moj ratni drug je zaključio: 3/4aba se ne brani od zmije, počinje voljno pokoravanje, usnice se razmiču, mali lepet, kao da moli, njeno grlo - bistrik vode, u toploj jamici se pokreće jezik. 
Napolju promiče sneg. Hvata se za staklo, nema prolaznika, lukovi zgrada dr3/4e prvi mrak. 
Za Tomu je Avram prisutan. Godi mu, i koštunjko raste u pletenoj stolici. Proširila se i pukla pred njim brazilska latifundija unedogled; sve je tu: do pola čela natučen trščani šešir s velikim obodom, prćasti mulat dr3/4i palmovu granu - i beli, sitni zubi ste3/4u kubanski tompus. 
I moj drug Avram Mitrinović ne podnosi Tomu, mrzi ga, i muči se kako da pokrlja ceo taj sistem: Anne-Marie, Toma i on. 
Opet Toma tiho naređuje: 
- Leche! 
Sva je rumenilo sparno, 3/4enka se oslobađa, primiče: njen je, i sve njegovo je njeno. I postoji sa čulima i otvorima: da bi ga u sebe utisnula. 
Toma je smiren, u igri je čelika: brata je terao da prepliva Savu. 
Devojka se izdu3/4ila, sad je crven prut; i paperje oko ušiju se kostreši; ovla3/4ile se crvenkaste malje na vratu, ispod slepog oka udara plava 3/4ilica. 
Iako je izgledalo da se Toma zagledao u svodove zgrada prekoputa kockastog trga, neprekidno je odmeravao i mog druga Avrama. A ko3/4a se na Tominom licu stalno menjala i najzad se pretvorila u crnu rukavicu s rubovima. Čudno iskrpljeni obrazi, i flekavi, a oči opasne. 
Moj drug Avram se pitao: otkud takvo oko koje ne gleda, pre te bode; savršeno okruglo, i stalno u vlazi, sjaktavo; neko oko iz blata? I najzad se prisetio: oči gorile. 
Staklena terasa je kavez, Čeperko, i šta je u njemu bio moj drug Avram? 
Govorio je neprekidno, mada je teško otklapao vilice, kao da mu je glava le3/4ala u ilovači; punio se masnom zemljom, tutkalio se. Moj drug Avram je i ubledeo, pro3/4dirao je sopstvenu krv i polako se pretvarao u zaokrugljenog stvora. Gubile se uši, nos i ruke. Stopio se u trup, zadr3/4ao se samo jedan otvor - ustašca kao u vodene 3/4ivotinje; neprekidno su pljuvale reči koje sam pamtio. 
Pomenuo je i ribe, zastakljene pijačne tezge; lenje, skoro mrtve, priljubljene uz staklo, prodavac ih meredovom vadi i spretno ubacuje u rešetkastu korpu, u kojoj 3/4ivnu, repom praćnu, i u mekanim škrgama osete bol od vazduha - na kantaru mere; i onda spasonosni udarac drvenog čekića u potiljak; iskaču, nabubre oči riblje; crvene, 3/4ute i modre - postanu staklaste kao u malih medvedića u izlogu Lafajet. 
U rukama je veliki no3/4, za riblji stomak; najpre leti krljušt, mora se postati goleat, riba se na hladno ošuri, poslednji uvređeni damari nestaju, onda rez i, kao inat ubistvu, niz drvenu ploču klizi tamna linija krvi - 3/4iva glista; ispadaju creva, jetra, 3/4uč, ikra i beli mleč mu3/4jakov; od utrobe se stvaraju dve gomilice: korisna i nekorisna; nekorisnu prodavac šakom skuplja sa tezge i baca je u kantu, koja stoji između njegovih debelih nogu, zapravo, gumenih čizama. 
I kupac dobija čistu ribu, i korisnu gomilicu za čorbu. 
Kakva je gomilica na poslu3/4avniku za Anne-Marie? Nabubrila je sluz, pa se šljonula kao punoglavac u travi; odatle 3/4aba nikada iskočiti neće; sunce će sve pretvoriti u prah, u jalov polen. 
U zastakljenoj terasi je dim, i spolja se čini: konobari i gosti sporo klate glavom, ne pomeraju udove, sve je kao ulovljeno. 
A ko dr3/4i meredov? Ko će se prvi praćnuti i biti bačen na kantar-merač? Tek posle toga sledi drveni čekić u potiljak; tup, nikako zvonak. 
Čeperko, i Avram se vraćao sebi, izmuljio se odnekud. I ponovo je utvrdio: za devojku ne postoji, a za Tomu bitno postoji. 
Onda je ustao i pošao u sporedne prostorije kafane. 
Čeperko, tako je Avram prekinuo stvorenu zamku, zapravo, izišao iz kaveza. Ni po koju cenu nije hteo da se vrati za njihov sto. Video je da su i on i ona ostali nepomereni; neka se razreše. 
Toma ga je zvao rukom, onda i glavom. Prekinuo je svoj tren, tra3/4io je prisustvo drugog. Toma se ljutio, moj drug se nije obazirao i bez zbogom je izišao na kockasti trg. 
Hladno, i odnekud je mirisala lipa. Otkud u ovoj zimi, bez snega, lipa? Vetar je sa trga podizao pesak. Udahnuo je, opet miris 3/4utog lipovog cveta ... 
Avram Mitrinović se vratio pešice u hotel. Naglo je pao zimski sumrak, očekivao je poruku od Tome. U drvenoj pregradi ničega nije bilo, samo ključ od njegove sobe. 
Popeo se u sobu i spakovao. U d3/4epu je zveknulo nekoliko franaka, nije hteo da ih broji. Preslišao se: nije gladan, ima plaćen hotel za poslednju noć, a nema voznu kartu, ni javku. Nije izišao iz kaveza. Prekoračao je hotelsku sobu i, u odelu, ne izuvajući cipele, celom du3/4inom se ispru3/4io na krevet. Gledao je u belu tavanicu i tamo otkrio muvu, okruglu mrlju - crno zrno pasulja. Iako je to jedna mušica, koliko dugo spava i miruje tako? Kada se zavila u zimski san, i kako se prikačila za tavanicu? Za tu santu leda. Za Arktik. Sovjetski Arktik. 
Onda je za3/4murio i opet ponovio: Sovjetski Arktik. Kad je otvorio oči, na tavanici više nije bilo muve. 
Kreće se, šapnuo je. I počeo je da je tra3/4i po tavanici. Nije mogao da je pronađe, uspela je da se skloni, umela je da napusti santu. Istezao se na krevetu sve dok cipelom nije dodirnuo gvozdenu ogradicu. Onda je izbrojao, u d3/4epu je bilo jedanaest franaka. 
I muva se pojavila, otkrio je iznad ormana. Siroti drug: la mouche qui rode. Trebalo je da se odavno pripremi i umota za zimu. Soba ju je prevarila - la3/4na jesen. Napolju bi je zima isisala, kao pauk kada je zgrabi u svoju mre3/4u i pretvori u parčence skorele hartije. Ne ka3/4e se zabadava: "ginu kao mušice". La mouche qui rode - tigar sa tavanice. I Avram je šapnuo: izvreban ne vreba. 
Protrljao je oči, za revolucionara ne postoji strah, 11 franaka je isto što i 11.000. Neće biti mušica - umeće da siđe sa Arktika. 
Zazvonio je telefon, javio se Toma. 
- Ne spavaš? - pitao je. 
- Spremam se. 
- Nećeš da spavaš? 
- Neću. 
- Onda ću doći. Iziđi, za pola sata sam pred hotelom. 
Ulica je bila prazna, Toma je stigao na vreme. Ušli su odmah u prvi bistro. I moj drug Avram je očekivao, Toma će otpočeti neku priču. 
Pronašli su sto blizu peći. Toma u somotskoj košulji zakopčanoj do grla, pitao je: 
- U pet sati imaš voz. Spreman si? Moj drug Avram je potvrdio glavom, i onda mu je Toma dao voznu kartu za Perpinjan i objasnio javku. Gledao ga je netremice i rekao: 
- Dečko, u našem poslu svašta, ni DJer3/4inski nije imao nameru da bude osnivač Čeke. 
- A kakvu je nameru imao? 
- Kao ti, kao ja, menjati svet. Vidiš, naša posla nisu dečiji obruč. Onaj s trobojkom. A postoji knjiga Dečija bolest levičarstva. Zapamti, volimo da levičarimo. 
- Znam. 
- U redu. Od večeras se više ne poznajemo, ništa nije postojalo niti se išta desilo, ničega se ne sećamo. 
- Razumem. 
Popili su čaj pa su poručili drugi; tra3/4ili su više limuna. Toma se nakašljao i rekao: 
- Naš posao zahteva pokornost. I na vreme da se da. Pazi, pokornost na vreme. 
- (r)rtva? - pitao je moj drug Avram. 
- Razume se, i 3/4rtva. Ali o tome sada ne govorimo. Reč je o drugom, utuvi: pokornost dati na vreme. Pitaš se: kome? Prosto: starijem. Imaš li neko pitanje? 
Moj drug Avram je neko vreme ćutao, izvrteo je u glavi: kockasti trg, ručak, poslu3/4avnik, "Jardin des Plantes". Otpio je dobar gutljaj čaja i odgovorio: 
- Nemam. 
- Baš ništa? 
- Ništa. 
- Sve je jasno? 
- Sve. 
- Iako si na početku, momak si i po - kazao je Toma, a oči, kao da su sagnjile, bile su manje sjajne. 
Nisu više pili čaj, moj drug Avram je oprezno pitao: 
- Kad se završi rat u (c)paniji, ako ostanem 3/4iv, voleo bih da odem u Moskvu. 
- Ostaješ. Ne grešim nikad u tome. Javi se meni. Za svakog ja predosetim. To me i uništava. Tako, kao crno krilo preko obraza, pod bradom sečivo, sekira, kost na čelu, iskopano oko, otkrijem i ranu na licu - sve znak do znaka. Vidim, a ljudi su čitavi, ja kao d3/4elat ostajem ovde, a oni u (c)paniju. I svi se 3/4ure, posle samo jave: kod Teruela granata odlomila glavu ili, prosto, "hrabro poginuo". I nikad se ne prevarim. Mo3/4da samo u dva slučaja, ali su obojica ostali bez noge do kuka. Ti ostaješ, tvoje lice je čisto. 
Moj drug Avram je mislio: oči su mu umočene u topljenu smolu. 
- Voleo bih da odem u Moskvu - ponovio je. 
- Ostaješ, i otići ćeš. Tamo sam bio dve godine. 
- I kako je? 
Toma nije odmah odgovorio, počeo je da navija sat. Navijao ga je dugo i sporo, gledao u gole zidove bistroa, onda u Avrama, rekao je: 
- Razdeljak. Takav je imao moj brat. Prav razdeljak. 
- Kako je tamo? 
- Ničemu nemoj da se čudiš, odmah nauči sve da razumeš. Rusija, ti pojma nemaš koliko je bila zaostala. A tamo je najpre pukao štap. 
- Do dvehiljadite godine ceo svet će biti naš - viknuo je moj drug Avram Mitrinović. 
Toma je zapalio novu cigaru, opet je prelazio pogledom po golim zidovima kafane. 
- Uništićemo bur3/4oaziju. 
- Svako ugnjetavanje, dečko, treba zbrisati. 
- I nacije, šta će nam. 
- Mogu i nacije. Ipak, ne treba 3/4uriti - rekao je Toma. 
- (c)ta si ti? 
- Srbin. 
- Nije va3/4no. 
- Pa i nije - odgovorio je Toma. 
- Ničega se ne bojim. Neprekidno i savršeno razmišljam o smrti. U meni je sat paklene mašine. 
- A ne, sat nikako. Pre smo monasi. 
Zbunio se moj drug Avram, brzo je rekao: 
- Popovština. 
- Monah je drugo. Askeza. Sam si rekao: razmišljam o smrti. Ni monah u crnoj rizi ne plaši se smrti. Celog 3/4ivota se sprema za nju. I u zanosu je, tra3/4i prosvetljenje. I da bi ga dosegao, podvizuje se. Podvi3/4nik si. Ideš u (c)paniju. 
Moj drug Avram Mitrinović je mislio: neprekidno se razjašnjavati, tako smo sazdani. A na kockastom trgu, nekakva Tomina utrobica na poslu3/4avniku. Opet se ve3/4bao. 
- Pazi, smrt ne sme da te iznenadi. Baba Roga često s leđa probuši. 
- Znači, najpre stvoriti delo. 
- Mo3/4e i tako. 
- Ako te prestignu: otvore rupu, ne čekaju, stucaju te u prašinu? 
- Ja te pamtim. I ti već mtiš moga brata. 
- Od mene ljuspa, šta ima da se pamti? Negde će se prekinuti. Večni lanac ne postoji. 
- Ali ga uvek iznova pravimo. 
- Samo, ja - tu već nisam ja. Drugi sti3/4u iz ništavila. 
- Jasno, ne postoji skok za svaku igru - utvrdi Toma. 
- Znaš, u zemlji postoje mnogi kao ja, otišli bi u (c)paniju. Ovako curka po jedan, dvojica. Ne ide se u revoluciju s voznom kartom. Trebalo bi nešto ozbiljnije, preko mora, brodom. 
- (c)ta, o tome se govori, u zemlji si čuo? 
- Nešto se čulo. Pominje se crnogorsko primorje. Istina, samo u krugu naših simpatizera. 
- To ne valja - rekao je Toma i usnom stegao pikavac. Onda je opet ponovio: 
- To ne valja. 
Popili su po jabukovaču, Toma se stresao i kazao: 
- Savršeno dobro. Mi to kao pojedinci ninmo. 
- Savršeno dobro, to je onda Partija. 
- Ne onda, nego jeste - utvrdio je Toma, pogledao u sat i rekao: 
- Za monaha je savršeno dobro - Bog. 
- (c)ta ti ... 
- Ništa! Tek onako. 
- Savršeno dobro, ima li ga negde još? 
- Ima, to su njeni vođi. 
- Svi? 
- Ne. Jedan. Uvek jedan, tu mora sve da se sadr3/4i. 
- Počinjem da te razumem. 
- Dečko moj, Veliki Crkveni Oci su rekli "kroz ljubav do Boga". 
- Mi suprotno tome, kroz praksu. 
- Da. I ovo znaj: u početku nauči da tra3/4iš grešku. 
- Koju? 
- Grešku u sebi. Budi spreman da je tra3/4iš, i naći ćeš je. 
- Ali, kad je tra3/4iti? 
- To ti ne umem reći. Odjednom rupi, mečka zaigra. I tada budi u moći da je pronađeš, i da je priznaš sa svojim dokazima. Leche! Budi lozica. Moraš imati paperjaste prste i njuh za prvu kvr3/4icu. 
- Opet te ne razumem. 
- Skoro je nevidljiva, i naivna. Hoću reći, beznačajna. A od te kvrge počinje promena - GENERALNE LINIJE. 
- Kao da si mi jasan. 
- Odavno je i tajfun jasan: najpre oblačić, jedva vidljiv u plavoj kaci neba, i uspavljujuća tišina, zanese te, svaka se bubica čuje. A u naivku, u grumenu oblačka, čuči čelik-oko: rodiće tajfun. 
Moj drug Avram je trljao usne, Toma ga je pitao: 
- Reci svoj komunizam. 
- Zna se. 
Opet sjaktave oči gorile, i moj drug Avram je mislio: Toma me proverava, baca me kao loptu; mo3/4da me na nešto navodi? 
- Uništenje klasa, gladi ... 
- U Rusiji se već 1920. otvorio problem "vrhova" i "donjih slojeva" kroz razgovore o sindikatima. Znaš li šta o tome? 
- Ne znam ništa. 
- Za sada smo na vlasti samo u jednoj zemlji. Tamo se stvara iskustvo "vladanja", "ravnopravnosti". To je minus. Izvini, prekinuo sam te, teraj dalje! 
- Dalje, uništenje dr3/4ave. 
- Pogodio si, probušiti doboše. 
- Marširala, marširala! Obavezan vetar i zvuk pesme, dizanje obojene krpe, pod kojom se gine. 
- Dečko, naglo se ne mo3/4e, ispadamo anarhisti. 
- Iscepati uniforme ukrašene hrastovim grančicama. 
- Nisu od lipovih. 
- Dvoglavi orlovi. Beli, crni! 
- Obavezno dr3/4e zemlju, ceo globus. 
- Kand3/4ama. 
- Nema naivne ptice, dečko! 
- Onda svečani raporti, topovske salve. Znaš ono "stupio je na tle". Car, vladalac, s krunom, 3/4ezlom. S nekakvom palicom, s nebesa Gospod bog. 
- Sve je to nu3/4no. Nekim slučajem, planeta je Veliki Kavez - reče umorno Toma. 
- Da se sve to pokrlja, koliko je revolucija potrebno? 
- Za sada, verujemo samo u jednu. 
- (c)panija. 
- To je proba. 
- Ni to nije malo. 
- Nije. 
- Ne umem da ti objasnim, u (c)paniji ću postati nešto drugo. Odlazim u plava nebesa. Znaš, ništa ne znam o toj zemlji. Ali kad ka3/4em (c)panija, usta su mi puna. (r)udim za njom. La Pasionarija. 
- Blago tebi, dečko moj! 
Mokro se jutro prilepilo uz prozore bistroa. Vlasnik kioska je raspakivao pakete s novinama. Poručili su tople kroasane i kafu. I moj drug Avram je zahvalio Tomi, pomešali se dani i noći, pa mu se činilo da je dugo u Parizu. 
- Kavez je strašna stvarčica. 
- Da. 
- I treba stajati pred njim. Neće ti smetati? 
- Neće. 
- Kao ni kafana "Kod dva orla," - suvo je rekao Toma. 
- Nisam te pitao. 
- Ništa ne sme da se preskače. Ne smeš red da izgubiš. (c)panija je, sem ostalog, i vojska. Pevca koji se uvek prvi oglašava brzo kolju. Upamti i ovu sitnicu: moraš znati kome se pokoravaš. A to se menja. Nije lako, videćeš. 
- Marks se ne menja. 
- Postoje 3/4ivi, opasniji od Marksa. Znaš li ti ono, za sađenje kupusa naopako? 
- Ne znam. 
- Neki starac, duhovnik, zaboravio sam mu ime. To se desilo u davna vremena, u jednom manastiru. Eto, taj starac je imao dvojicu poslušnika, smerno su dolazili kod njega, vodio ih ka duhovnom savršenstvu. Između ostalih poslušanija koja im je davao, jednog lepog dana, ispitujući njihovu poslušnost, starac im naredi, dok su radili u vrtu, da kupus sade naopako - list u zemlju. 
Jedan će od njih dvojice reći: "Mora da je ava pogrešio čim nam je rekao da ovako radimo." I poče saditi kupus kako se inače sadi, dok je drugi ređao kako mu je bilo zapoveđeno. Kad je ava video rad, poslušnog je zadr3/4ao, dok je onog drugog koji je radio kako je mislio da je bolje otpustio kao nepodesnog. Tako se završio njihov podvig sađenja kupusa. 
- Razumeo sam te dobro 
- E, pa sad srećno za (c)paniju. Ponekad kupus treba saditi i naopako. 
Toma je od liski kifle pravio bombice i bacao ih po metalnom poslu3/4avniku. Opet je pogledao u sat, platio račun, digao se... 
Čeperko, za manje od pola sata bili su na 3/4elezničkoj stanici. I moj drug Avram je pričao: 
Toma ga je ćuškao, nameštao na neka jaja, uvlačio u drugo iskustvo. Rekao mu je: 
- Moj brat je i od tebe bio mlađi. 
Obojicu je zasipala para. 
- U oblaku si. 
- I ti, sebe ne vidiš - kazao je Toma. 
- Lice je lice. Izdr3/4aću - rekao je moj drug Avram. 
Toma je ćutao, para mu je izjela telo, samo crne oči gorile. I ovoga puta suze, voz je krenuo. 
... Čeperko, Sava je odnela Tominog brata. Reke i postoje zato da nose 3/4ivo i mrtvo. I onda su njih dvojica na kraju još utvrdili da je (c)panija jedno ve3/4balište. Čeperu, gde se sve nismo ve3/4bali. 
Dugo nisam video Tomu, a 3/4eleo sam u četiri oka da ga pripitam. I sretnem ga na ulici, opet je bio sa svojom devojčicom. 
- Svuda s njom? 
- Svuda. 
- Mo3/4da nije potrebno? 
Ćutao je, pikavac u ustima, nisam hteo ništa okolišno. 
- Kako je tamo bilo? 
Pogledao me je, ugašene oči zverke, i rekao: 
- Iskustvo preko svoje ko3/4e. 
- Zato bih hteo da se nađemo. 
- Našli smo se. 
Toma se zaklopio, sa sobom vuče ćerčicu, pronašao je svoju zaštitnu povelju. 
- Jesi li zaposlen? 
- Ne još, ne ide brzo. Pomoći će mi Avram. 
- A 3/4ena? 
- Razvod je poništen. Ona radi, i 3/4ivi se. Počinje da nam biva bolje. Znaš, malo sam se posvećivao porodici, došla i ona na red. 
I otišao je 3/4urno, njegova stegnuta leđa, i kudrava kosa, još crna. 
Ispao sam glup, nisam stigao da ga upitam gde stanuje, da mu uzmem broj telefona, saznam kafanu u koju navraća; nisam uhvatio nijednu začkoljicu koja ti u gradu poma3/4e da nađeš tra3/4enog. 
... Čeperko, da ti priznam, 3/4eleo sam da nađem Dositeja, takav je tren nailazio, da s njim promrsim. Iako smo po nečemu obrnuti, izrasli smo na istoj grani. 
Odem u "Moskvu", nedeljno popodne, malo sveta. Toplo leto, unutra hladovina, debeli su zidovi. Pregledam novine, u ćošku Dositej. Promenio se, pustio brkove. 
- Sna3/4niji si sa brcima - ka3/4em. 
Smeje se Dositej, vadi lulu i odgovara: 
- Ovo sam tebi doneo. 
- Pa ja cigaru pušim. 
- Ništa, pušićeš i na lulu. Kakav si ti to čamd3/4ija, bez lule. Mirišljav duvan pućkaš i komarci be3/4e. 
- Navikao sam na njihovu gu3/4vu više glave. Nisam u ikonostasu, a opet je neki venac, makar i od komaraca. 
- Ko3/4a ti se privikla. 
- Na ubode. 
- Razne? 
- Okvrgavio sam, Dositeju. 
Dositej se zamislio pa se onda pitao: 
- Mo3/4e li se uvek izdr3/4ati teror istorije? 
I saznajem, prekrstario je mnoge afričke zemlje. Ne pitam ga zbog čega je bio u Africi. 
- Pocrneo nisi, a iznutra? 
Ne odgovara mi Dositej; poručismo ledenu kafu. Onda me pita: 
- I? 
Priznajem, to sam voleo kod Dositeja, samo jedno slovo i razumemo se. 
- Sve je ljudsko iskustvo. I potrebno - odgovaram. 
- Zbog čega ih loviš? 
- Ne znam sasvim. 
- Znaš, znaš ti. Oni su prevarili - odlučno reče Dositej. 
- Ako ima prevarenih? 
- Opet se vraćamo na teror istorije - reče Dositej. 
- U stvari, pitaš mo3/4e li se izdr3/4ati. 
- Da. 
- Upoznaj ga dobro, i onda si teror istorije mo3/4da savladao. 
- Nisam siguran. 
- U Africi, ubio si lava? 
- Jesam. 
- Jednu si snagu uništio. 
- Ipak, golootočane ostavi, pusti ih drugima. Dolaze i posle nas. 
Rastali smo se, Dositej mi je tvrdio: uspokojiti se, i to je ponekad potrebno. 
U meni vrti: hoću da isteram crvenog jarca. Pre smrdljivog jarca 3/4ivodarca, "3/4iv klan - nedoklan", "3/4iv soljen - nedosoljen", "3/4iv pečen - nedopečen". 
Čeperko, kad se najmanje nadaš, svuče se samo od sebe, pukne breščić zemlje i krene... 
U vozu, zima gola, nigde snega, ispucala zemlja i vrzine se sparile. Vraćam se iz Zagreba, prazan kupe, jedino prekoputa mene, zavaljen, u grombi kaputu, ljudina spava. Duva zver, lice mu ne vidim, sakrio ga širok obod šešira, viri četvrtasta, jaka brada. 
Zaustavio se voz na otvorenoj pruzi, neka pištaljka, pa onda lokomotiva. I vetar poče, odnekud susne3/4ica, lepila se za prozore. Vagoni topli, naspram mene nepoznati mljacnu ustima. Onda se umiri, jedva sam mu disanje čuo. 
Ispod prozora, ogrnut bundom, prođe kondukter. Klatio je fenjerom, i dok sam se odlučivao da otvorim prozor da bih ga upitao zašto stojimo, 3/4elezničar mi zamače. 
U kupeu nestade svetla, neznanac se probudi, bi mi milo. Pade mu veliki šešir sa lica i, dok ga je podizao, upita: 
- Oprostite, u nekoj smo stanici? 
- Ne. Na otvorenoj pruzi. 
- Sudar? 
- Ne znam. Čitavi smo. 
Preturao je po d3/4epovima, najzad pronađe kutiju s cigaretama. U mraku smo jedan drugog naslućivali kao gomile. Pokretao je noge, istezao se, u njemu je kloparala mašinčina, iz guzice prasak. 
- Oprostite. To je zdravo. 
- U hodniku je zdravije. 
- Da, ali bi se nešto izgubilo. 
Oćutah, kada je pripaljivao cigaru, opazih guste brkove. Povuče dva-tri dima i, kao da me zagledao, bez "oprostite" i neuvredljivo, polako upita: 
- (c)ta radite u ovom 3/4ivotu? 
- Ništa. 
- Ratovao si? 
- Jesam. 
- Bio u revoluciji? 
- Tačno. 
- Na strani pobednika. 
- Na pravoj strani. 
- Ne seri, mi je ne određujemo. Imaš Spomenicu? 
- Imam. 
- Meni su je oduzeli. 
- Nemoguće. Ne oduzima se. Prvi put to čujem. (c)ta da ti oduzmu: ili si 1941. bio ili nisi. 
- Ne znaš ti, sve mo3/4e. I cifra postaneš. Podvuku te, pa ostatak ponekad bude dug. Treba godine od3/4iveti. Sve se meni izdešavalo. 
- I meni ponešto - rekoh. 
Huknu grdosija i raskopča svoj grombi kaput. 
Čeperko, napolju zavija gola zima. I urlik vuka, psa. Ne bismo ga ni mogli primetiti, sive su vrzine, kao i trščaci, i svele su barske trave. Stojimo pred nekom zaleđenom barom. U prozoru vagona, u nebu, jato čavki. I kao da su prikucane, ne lete. 
- Mračno je, ne vidim ti ruke. Ti nisi bio tamo? 
- Ti si bio? 
- Bio. 
- Goli ... 
- Bili smo goli. U crnim gaćicama, na nogama drvenjaci. Sada se nose nanule, klopoće po ulicama. Izdu3/4uju se devojke u raznobojnim drvenjacima. 
Susne3/4ica se pretvori u sneg. Na prozoru su se lepile pahulje i odmah nestajale. 
- Ne mogu more da smislim. Smrdi, zgadilo se. A kad počne da lupa u kamenu obalu, jekće, taj uzaludni tresak. Muči se voda, šljaputa, umiru mnoge 3/4ivotinje. I sad mi je u ušima talas vode. 
Umirio se vetar, susne3/4ica se odavno pretvorila u široku pahulju. Sve gušće pada, sla3/4e se, prozor ne sti3/4e da je otopi. Opet: 3/4elezničareva pištaljka. Koga doziva u tek nastaloj pustoj belini? Odavno više ne postoje čavke u nebu. Sve je sneg, i pištaljka neprekidno. 
Tiho ga pitam: 
- Reci, kako je tamo bilo? 
- Ne mo3/4e da se rekne. 
- Onda ispričaj. 
- (c)ta će ti to? 
- Onako. 
Vukao je dim cigare, slobodno krečio noge bez straha. 
- Pitao si već neke? 
- Jesam. 
- Pa? 
- Nađu razlog, i ne govore. 
- lma sto razloga. 
- Postoji jedan - ka3/4em. 
- Tačno. 
Prevlačio je jezikom po usni i coktao kao da je pojeo batak plovke. Onda je mirno kazao: 
-- Ustajanje ujutro u šest, gimnazija zatvorenog tipa. Zvrkne sobni, i gotovo. 
- Ko je sobni? 
- Onaj ko se istakao. Ovaj vek ima iskustvo logera. 
- To nije bio logor, menjali ste mišljenja. 
- Baćo, truba trubi. Mogu da te iscepaju sulundari pa postaneš nu3/4nik. Nikog nije zanimalo mišljenje. 
- Kako? 
- Nema kako nego tako. Bili smo u kratkim pantalonama, bez matroskih bluza. 
- Gde ste spavali? 
- To je sporedno, u kamenim paviljonima. Jedan sam i sazidao. Ostrvo je usidren brod, valjda postoji kapetanski dnevnik. 
- Do njega neću doći. 
- Dolaziš do nas. 
- Ljudi različito pamte. 
- I to je tačno. Podigli smo cisternu, lepu, stesan kamen. Kraj nje si uvek mogao da nađeš hlada. Voda se neprekidno štedela. 
...Doručak, obična popara; jedna duboka kašika, supena. Ne maze, a što i da maze. Posle doručka počinjalo je odvajanje. Stado si, nisu sve ovce iste. Onaj pod bojkotom dobija najte3/4i posao. Kljakavi matorci odlaze u kuhinju da čiste krompir, repu. Imali smo i bašte, odrede se plevari. Američki 3/4ut pasulj, pasuljari ga čiste. 
Glavni je zanat - tucati kamen. I nositi kamene blokove. Maca! Kratko. Nije ona maca od mačke, ili u proleće, od cveta, s drveta kad leti. Nego maca - gvozd najte3/4i, krivi kičmu i kuk. Di3/4i je na suncu, cepaj kamen i ko3/4u svoju, odvaljuje se plećka. Ništa neobično. Nula je oko tebe, sve sama nuIa. I ti si jedna nula. 
Pljuješ negde krv, znoj. Lučevinu neku. Odvaljuješ kamen nepotreban. Zanimacija je izmišljena, i nećeš sasvim izludeti. 
Sunce čelik, izvrtelo guzice. Mozak omekšao, klate se glave, i neprekidno zevaš. Zevak u kamenoj bašti. Vazduh - vruć pekmez. Kako da ga dišeš? 
I tucaš, razbijaš kamen, iza tebe raste sve veća gomila, tvoje grobište. A onda, ni to ti ne daju: gomila šodera se iz jednog kamenog ćoška pomera u drugi. Mo3/4e i u more da se sjuri, u bestragiju ... 
Radiš bez veze. Kucaš, kucaš - jalove radilice. Bele ruke, lice belo - mlinari bez vodenice. Kameno brašno udaviće pluća; sitno dišeš, ribica si na suvom. I biješ u kamen, po njegovoj 3/4ili, polutiš jezgro, umeš u časku da ga razbiješ. A onda počinješ oblik da praviš, čovek si, i zezaš se, mučiš se u kamenu, glavu neku isteraš, nosinu, novu 3/4ensku oblinu izvučeš, obilje očiju iskopaš - da samo nije rad uprazno. Unutra, u kamenu, šta nema, ceo svet i svi stvorovi. I samo otkidaj, pođi u njegovu nutrinu, naći ćeš donji oblik, sam će se izneti, rasklopiće se 3/4eljena školjka. I nebo mo3/4eš da isklešeš. Pa onda pipaš, tra3/4iš bilo, kamenovu kucavicu, i jednim udarcem sve zdrobiš. Tek stvoreni svet odlazi u šoder, u kamene gomile - nikom potrebne. 
Sunce i znoj iznutra te izjedaju, mrve, i od tebe prave kiselinu. Na svetu si jedinstven otrov - celo bi more opoganio. Sve ti zadebljalo, a 3/4drelo je crveno gvo3/4đe. Trebalo bi ga politi i zacvrčalo bi. Cvrče ljudi kao tek izvadeni čvarci. 
I to će biti - tucati kamen u dan jasan, uz neprekidan zvek hiljade čekića: sat se stvorio, vreme neko - stalno udaraju sekundare. 
I samo zamahivati: još jednom, i još jednom. Nikako ne zastajati, mirovanje je opasno. U nama kao da su federi-terači. Odvališ kamen beli, 3/4uti - i nađeš crnu 3/4ilu, senku smeđu, znak neki, slovo se skamenilo. Kao zapis, poruka iz davnine - u srcu kamena su tebi darovani. I tako, neprestano nekog boga otkrivaš ... 
Kucanj pa kucanj, a u 3/4drelu piljevina stene. Opeklina, plikovi, izdrano meso, sav si usoljen - kapku vode stvoriti. (c)um morski udara u ostrvo, drobi mu kamenu vilicu -ne čujem čekićare. Plavu reku vidiš, udaviti se, što pre postati utopljenik; krečan. naduven leš u reci. 
Pao sam na svoju gomilu kamenja, i odmah udarac u slabinu. 
Ne zabušavaj, bando! 
Koliko puta na dan čuješ ovu izreku. Nju kazuje čovek u crnim gaćama i drvenim nanulama. 
To je debata. 
Ponovo udaram. Kucam u kamen, pršti. Vraća se, čujem hiljade čekića, sekundare - crne igle busola zabadaju se u mali mozak. 
Pod suncem smo, svi goli i iskazani. Niko nijednu pegu ne ume da sakrije. U najdaljem krugu su islednici: stoje ukrug kao stubići, slabo se pomeraju pod suncobranima. 
Udariš i pukne recka u kamenu, u toj sredi nema kapljice. A nešto zatamni kao ulje i brzo nestane kap tvoga znoja. 
Veruješ: krv će se tvoja pretvoriti u crni liv - skameniće te zauvek. A 3/4eđ te rascopala, odavno ti popila mozak. Leske smo, strašila prosušena. Treba samo da nas uzmu i u njive pobodu. 
Spaziš, vodonoša je po strani, obično je sakat, i kao smrznut čuči pored drvenog čabrića, tu je voda. Odmara se, mršavko, i ponekad bulji u nas, u crnim je gaćama i drvenim nanulama. Popravljen je, i sve se više popravlja. Ka3/4em: 
- Dru3/4e, daj malo vode. 
Najpre te ne čuje, zeva. Strašno ponekad čovek zeva. 
- Hej, dru3/4e, malo vode - ponavljaš. 
Gleda u sat, a nema ga. Gola je ruka njegova, odavno smo svi golaći. A sunce, gospode bo3/4e, mo3/4e li veće da bude! Izraslo je u veliko ostrvo na nebu, utišalo se vreme, ispario je svaki vetar; pod sačem postajemo ljušture prazne. 
Otpušta stena miru, i nju jara skrozirala. Ko3/4a došla kamena, u ustima jezik odebljao - 3/4ar je u guši. Odlazi ti glava u neko goveče. Blekneš. 
- Hej, dru3/4e, malo vode, zar ne vidiš, nisam dvomotorac ... 
Čeperko, nepoznati u vozu mlatara rukama, iskašljava se, pali duvan i gasi ga, digne se pa sedne, raspukla se crna prilika, ni on ni ja ne znamo gde se nalazimo. Ćutim nepomičan, da ga ničim ne prekinem, skovitlao me zanos njegove muke. Oko nas je tiho kao da nema sveta u drugim vagonima. Mrzle pahulje zasipaju prozor, uhvatila se belina. 
- Dvomotorac, to ti je povratnik. Brod te ponovo dovukao na ostrvo. Negde si lanuo, u nekom trenu pukla kesa u tebi: hteo si da se pronalaziš. 
I zato su sa ostrva pred tobom ćutali. Niko nije hteo natrag. A ja pričam, i čudiš se. Polako, više će se pričati. Prolazi vreme, a ti i ja smo sami u ovom mraku. Mogu da te udavim, nema potrebe, pio si i ti nesreću ... 
Čeperko, opet se ućutao, zatoptao je šakama i vilicama je škljocnuo čudno i ru3/4no. Nigde nikoga, ni lokomotiva se više nije čula. 
Probi me slaba jeza, opet zapalim i šibicu u trenu ugasim; okrenuo sam glavu, neka zna: lice me njegovo ne zanima. Samo reči, sudba njegova. 
Čeperko, moj čovek iz voza umeo je da govori. Mekan glas iz njega ogromnog, reč putuje, ništa hitro, u njemu je prevrelo. U leđima ceo metar, jaka brada, i malo isturena, šešir mu stalno prekriva pola lica. 
Kašlje, gasi cigaru, pa iz d3/4epa zimskog kaputa izvuče dve jabuke. Jednu meni, drugu sebi, i ka3/4e da su ko3/4are iz Slovenije. Grizem, brzo uništavaju nikotin. U nas uđe polje. 
- Dovukao te brodić, izbacio ponovo na ostrvo, i postaješ dvomotorac. To znači da si večito u bojkotu. Beri ko3/4u na šiljak. 
- Stani, to mi je neko rekao. 
- Taj ko ti je rekao bio je na ostrvu. Slušaj, večito u bojkotu. Večitaš, tome se nikad više ne veruje. Dvomotorac se tuče kamenom, letvom, čim stignu, u svako doba, i ko god hoće. On je običan d3/4ak s čovečijim udovima. Sav je u modricama i osakaćen. Izdr3/4ao je razne prelome od udaraca. Lice popločano, izušivano, nos, uši krpljeni. I tako bivstvuje na kamenu, u jari. 
Na dvomotorcu se svi popravljaju. On je ve3/4balište, zver zakonom nezaštićena. Obele3/4en je: ima crnu majicu i crvene lampase na crnim gaćama. Ako majicu skine, gaće ne mo3/4e ... 
Pojeli smo jabuke i, Čeperko, moj kazivač u vagonu opru3/4i noge, nastavi priču svoju: 
- Opet moliš vodonošu, izgore se. Disk sunca da nam prore3/4e guše. Najzad ti daje vode. Mora, da ne bi lipsao. U drvenom čanku, na dnu zaklokoće. Suneš u 3/4drelo, okvasilo. Kao da se mlak list u grlu zalepio. Popusti u tebi, u glavi se izbistri. 
Udaljeni nešto od nas, stoje islednici, ozbiljni su i mirni, oni ni u čemu ne učestvuju. 
Stalno lomi čekić u rudniku bez rude, jalovinu iskopavamo. Sunce pali, izdiše oko nas, opet gledam u vodonošu. Njemu je lakše, mnogo, ne mora da cepa kamen. I nije 3/4edan. Mršav je, bolesno pupav punoglavac. Stomak mu je pun vode. Kopile, uzima je kad hoće, čim malo o3/4edni. Puna mu je i voljka gušava. Toči polako, belasa se šipka vode, iskri u drvenom čanku. 
Pije, 3/4ivotinja, prepija se. Ako pretera, doći će na moje mesto. Za sve je stvorena zatezna mera. I vodonoša i ja znamo da smo u igrivoj igri. Kao i islednici, mada su zablenuti, ne znam u šta. (c)ta ću, opet ponavljam: 
- Dru3/4e, malo vode, pašću. 
- Samo ti radi, ne prekidaj. 
I dobiješ, 3/4drelo pobere mlaku tekućinu. Frkneš kao jarac na suncu. Uši se otpuše i oblike kamena bolje razaznaješ ... 
U podne nas poteraju na ručak. Često dobijamo pasulj. (r)uti, američki. I pola hleba. Neko dobija ceo. S celim se pravi "cika-caka" - pukotina među nama. Neko to mo3/4e brzo, i postaje "pročitano đubre". Osmatramo se: Pročitani i Nepročitani. Glavom o zid, ne mo3/4e se kroz zid. Drugi prođu pored zida - sve izdr3/4i čovečanstvo. Svakakav je potreban. 
Sebe smo obele3/4ili kao revolucionare, "naročiti kov". A oni koji su nas čuvali tu su odliku zadr3/4ali za sebe. I tako, izjednačeni: mi smo tucali "kamen nikom potreban", a oni su postali čuvari naši i "kamena nikom potrebnog". Između nas su postojale "vodonoše". I tada sam slutio: da ćemo mi propasti potpuno, kao i većina čuvara-islednika - a da "vodonoše" ostaju ... 
Čeperko, dugo 3/4vaćem ostatak jabuke. (c)ta je? Uzeo bi jednu jabuku? Nemam je. Mo3/4emo da popijemo. Nećeš. A vidiš, meni je potrebno malo prepečenke. Slušaš, 3/4ivino dobra! Onaj neznanac u vozu ćutao je kao mačor, brisao se velikom maramicom, šešir mu je prekrivao lice, a sneg je utrpavao voz. Sve se ukočilo i uveliko je bila noć. 
- Dugo stojimo, sigurno je sudar? - pitao me ne pomerajući veliku glavu sa naslona. 
- Mo3/4da i nije. 
- Kog đavola stojimo? 
- Crkne signal, pregori sijalica, voz mora da stane. 
- Dešava se. 
- Dešava se. 
- Kao da smo u zatvoru. Kupe je samica za dvojicu. Ti nisi islednik? 
- Nisam. 
- Nikad nisi bio? 
- Nikad. 
- Svejedno mi je. 
Promeškoljio se, zakopčao je dugme na zimskom kaputu. Napolju se stvorila bela pustolina. Kud se delo osoblje? Odavno se ne čuje nikakva pištaljka. Mo3/4da je voz napušten. Postao uklet, iz njega odavno iscurila svetina, ostala nas dva vuka. Voz je na otvorenoj pruzi - i sudar je iz oba pravca moguć. 
Kazivač je sam počeo da govori: 
- Kad sam bio tamo, dešavalo mi se: zaboravim zašto sam na ostrvu. Zarobljenici iz nekog levog rata. Onda se polako povezujem, propustim kroz sebe san, iako sam u javi. Izgubiš se ponekad i nešto drugo od sebe i okoline svoje stvoriš. Istrošen si u stotine komadića, u gomilu mozaika. Ko će te sastaviti da bi se raspoznao? Sve što si na kopnu ostavio, polako u zaborav. Druga pamet nastaje. Znam dobro, ponavljao sam kako se zovem i pitao se zašto je to tako, mogao sam i drugi znak da ponesem. 
A kog dana je to bilo, ne pamtiš ni ime čoveka, stajalo se u stroju pred ručak i jedan crni 3/4goljavko je kazao "svi smo sinovi Partije". 
Nastalo je uznemirenje, skinula se neka skrama; primetio sam, mnogi su prošaptali "svi smo mi sinovi Partije". 
Ranije nisam zapazio suvanjka. Nije pogledao šta mu je upalo u porciju niti je posmatrao ikog od nas. Ko zna kako ga je i kad sunce pomerilo, pa je odjednom izbacio svoju parolu. I kao psić se zavukao u senku, ceo je ručak pročučao. Između nogu je dr3/4ao porciju, kao sud za prošnju, a ni od koga nije mogao isprositi ni zrnce ploda. Gledao je preko nas u daljine, u čisto nebo, i kao da je tamo pronalazio slova s kojima se sporazumevao. Tršava kosa, u licu dva oka - crne maslinke. Sjajno, neko čudno oko ... 
Čeperko, prekinem kazivača u vozu, upitam ga: 
- Čekaj, taj se zvao Toma? 
- Jeste, Toma. Otkud znaš? 
- Pa znam, pre rata je bio u Parizu. U Moskvi. 
- Jeste. 
- Preko njega se odlazilo u (c)paniju, bio je zadu3/4en za Crvenu pomoć. 
- Tačno, sve je to radio. 
- Moj drug Avram Mitrinović ... 
- Za Avrama nisam čuo. Tomu si upoznao ranije? 
- Ne. Kada je pušten, kod mog druga Avrama ... 
- Koješta. Pobrkao si. Ranije si ti njega sreo. 
- Toma, suv i 3/4ilav, crne i sjajne oči kao u gorile. Imi ćerčicu. 
- Pobrkao si. Nemoguće. Toma je postojao pre Golog otoka, i još samo na Golom otoku. 
(c)kripe vagoni, zaleđeni odbojnici, voz kao da hoće da krene, popucava, trzaj u mestu, napon, i ostaje zalepljen za šine. Sve se utišava, i kao da čujem: vetar čisti prazne vagone, ulazi kroz otvorene prozore, vrata, zaista je svet izmileo. Čovek u vozu je opet započinjao: 
- Tomina parola nas je poremetila. U tome je i naša krivica. Pogledali smo u islednike, bili su, kao i uvek, nešto udaljeni od nas, zvrjali su nekud. 
Toga dana u3/4asna jara, i pod njom se sve prosvetlilo: kamen i more. A i mi, iako su nam ko3/4e crne, pretopili se u beli sjaj. 
Po naredbi, sobne su nas starešine stalno brojale. U stroju pred kazanom izvršeno je prebrojavanje, četvrto toga dana. Grubo su nas pomerali kao stoku pred utovar, s povicima "ne zevaj", "brojim, bando", "glavu di3/4i, ne ruku". 
Islednici, obično udaljeni, i sa strane, zamišljeni, ovoga puta su nam se pribli3/4ili i, nešto uznemireni, kao da su učestvovali u brojanju. 
Sve nas je ćutnja uhvatila, kao pokrovac. Dok jedemo, mnoštvo 3/4vaće, zveckaju kašike, i tada se obično izmenjaju oskudne vesti na ostrvu. Sve se tu iznosi kao na nekoj pijaci, sve što je ogromno logorsko telo pohvatalo svojim pipcima. "Glavna kapija se boji u plavo." "Od perionica je počela da se pravi severna staza." "Mita kuvar umro na spavanju." "Dobili smo četvoricu novih islednika." "Jedan je mali, i bez noge." "U ambulantu stigao aspirin." 
Ništa od svega toga, srkao se čorbast pasulj, razabirao sam: mnogi iz mnoštva ponavljaju Tominu parolu. 
Posmatrao sam tršavog 3/4goljavka. Bio je najpre kao junak, prosvetlio nas, skrozirao. A onda je svenuo, otkinuta biljka; ponašao se izgubljeno, kao osudenik. U crnim gaćama, oklembešenih ruku, naslonio se na kameni zid i zagledao u belu jaru. Znamo to gledanje u sunce, kad sebe oslepljuješ; skrnjuješ zenicu, sunce pali očno dno. Ne trebaju ti više oči, ne 3/4eliš da gledaš zemaljski šar. Obnevideo. 
Mnogi su pored njega prolazili, neki su mu i rukom mahali. Za njega niko nije postojao, i ko zna s kim se sve u svojoj glavi opraštao, sasušeni skakavac. 
Posle ručka nam je sledovao odmor, mogao si i knjigu da pročitaš, Maksima Gorkog, naprimer. Ali su nas ovoga puta bez objašnjenja vratili u kamenolom. Nešto se desilo? Ili se dešava? 
Nikakva promena nam ne promiče: kao slepe 3/4ivotinje gledamo celim telom. 
Jara nas je ubijala, nije bilo vodonoša. oni će doći kasnije, s drvenim bardacima. Ostrvske vlasti su nas ka3/4njavale. Ludilo 3/4eđi nas je cepalo, usta su nam belela, bili smo mutne pameti, sve se namestilo da nas odvuče u konačni greh... 
Čekići su odvaljivali, tucao se "kamen nikom potreban". Sunce je sukljalo, do mene je radio Stojan iz Kuršumlije, i pitao sam ga da li šta zna o onom sabratu koji je kod cisterne izbacio parolu. 
Od Stojana sam saznao da se zove Toma, da je bio u Parizu, Crvena pomoć, španski građanski rat. I, bio je u Moskvi. Zbog čega je dospeo na Kameno ostrvo, kakva greška - to nisam znao. 
Sobni starešina nas je odmah razdvojio. Na radu se nije smelo razgovarati. Poterao me na jedno uzvišenje, jedva sam ga nazirao od sunca; sve oko mene bilo je treptavobelo, kao i vazduh. 
Na kamenom ćuviku radila su trojica nepoznanih. Tukli su u kamen 3/4ustro, ne gledajući jedan u drugog, nisu ni primetili da sam došao. Odmah sam ih procenio: među njima se nako popravlja, kandiduje za vodonošu, sobnog starešinu. I tu nije bilo šale, nepoznat za njih, odmerili su me strogo i počeli još jače da zamahuju čekićima. 
Na čuviku je stena bila trošna, dizala se kamena prašina i uokolo se slabo razaznavalo. Ljudi su senke, više obličja sporih pokreta, kao da se kroz rastegljivo testo prolazi. 
Posle jednog sata rada, potpuno beli od kamene pleve, sluđeni od jare, udarali smo u kamenu masu s ubeđenjem: treba smanjiti vrh bre3/4uljka. 
(r)ega nas izgorela, znoj iz nas ne izbija. Sve što iziđe na ko3/4u - toplota u časku pokupi. Posno smo suvi, i smrdimo na ovnove. 
Neki su već le3/4ali onesvešćeni, kao izgubljene vreće na kamenim pločama, kada su stigle vodonoše. Dobio sam sledovanje vode, i za neki tren vratio se sebi. Obrisao kamenu prašinu sa usana, očnih kapaka, okrepio sam se. 
Kada sam popio vodu i ponovo došao na ćuvik, nađem samo dvojicu, trećeg nije bilo. Slabo su otkivali kamen, i odmah mi je postalo jasno ko je u trojici bela gnjida. 
Upeklo, pod suncem stotinu ogledala, odbleskuju i more i kamen. Nema kiše prokapljače. Upr3/4ava te, kao da si u tiganju. Dr3/4ao sam čekić između nogu, kad mi drug do mene došapnu da je malopre od jednog vodonoše saznao - Veliki Vat je pokušao bekstvo na dasci. 
Jasna su i razumljiva postala mnoga prebrojavanja, i što su nas odmah posle ručka bacili u kamenolom. 
Bio je to pokušaj da se savlada more, dođe do kopna. Veliki Vat - Lepoglava, Sremska Mitrovica, Beč, Pariz, (c)panija, Prag, Moskva, govorili su da je bio i na Uralu. Pričale se priče o njemu, boravio i u Aziji, pre rata je imao i neku krivicu pred Partijom, kakvu, ni to nikad nismo saznali. 
A video sam Velikog Vata. Visok, nos širok, crne obrve, oči sive, lice malo rošavo. Glas promukao. Nešto pognut, i lak u hodu. Prvi put sam ga sreo kod velike cisterne, pitao sam ga: 
- (c)ta je sve ovo? 
- Ništa, navikni se. 
I opet, drugi put, kod cisterne: 
- (c)ta je sve ovo? 
- Rekao sam ti već... 
Upamtio me, prvo pravilo ilegale: hiljadu lica zabele3/4iti, nositi u glavi. 
Bolje ga zagledah: u senci se sive oči pretaču u crnilo; ispod leve usne jedva vidljiv o3/4iljak. Tiho sam ga upitao: 
- Ko je u pravu? 
Zamislio se, i polako je odgovorio: 
- Nešto mi, nešto oni. Mora se verovati u preskok. 
- Ne u doskok? 
- Najpre moraš da se odlepiš. 
- Zar to nije isto? 
- Doskok mo3/4e da bude i u baru. 
- (c)ta je, onda, najopasnije? - pitao sam ga. 
- Ne preterivati, u vlasti naročito, jer i svoj pokret tako polako uvedeš u kavez. 
I brzo je otišao. Mislio sam tada: zna razna čuda, i gde sve nije bio, pa kakva ga to naivnost greške dovuče na Goli otok? 
I prvi put, kada smo polazili u kamenolom, usput sam ga pitao: 
- Bio si u Pragu? 
Potvrdno je klimnuo glavom. 
- U Lajpcigu? 
Opet je potvrdio glavom. 
- I kako je tamo? 
- Postoji biblioteka. 
- A kormilara Kominterne. jesi li ga ikad video? 
Opet je klimnuo glavom. 
- (c)ta još ima u Lajpcigu? 
Gledao me neko vreme pravo u oči, onda rekao: 
- Veliki zoološki vrt. 
- A ovde, kakav je ovo vrt? 
- Prvi ti je posao - navići se. Pa kidaj i zubima ako mo3/4eš. Opet, pazi, nikako nemoj da budeš sam. 
Zastao sam na ćuviku, nisam cepao kamen - na dasci je Veliki Vat i zubima kidao. Sam na dasci - zašto je opet počinio grešku? 
Sunce se snelo bli3/4e moru, i jara je postala gušća, da je grizeš. Razlikovao sam vodonoše, čuče, kuje, pored drvenih bardaka, njihovi mlohavi trbusi su puni vode. To me je dovodilo do besa, imao sam 3/4elju da im kao insektima počupam udove i pobacam u more. Samo trbusi da ostanu, i da se tako pretvore u burage. 
I dalje od vodonoša, pogdegde islednik, tvoj-moj. 
U tom danu stravične jare i kamene prašinčine hteo sam da pronađem Tomu koji je presudio: svi smo sinovi Partije. I njega sam 3/4eleo da raspitam o Velikom Vatu. 
Tad se začuo u3/4asan krik. Neko je udaren usred kamenoloma. Meni je potekla krv iz nosa, onda na usta. Polako postadoh bla3/4en, niko mi više ništa neće moći. Ama baš ništa, odoh u nebo. U meni se otklopila smrt, moja rođena, došla da me pokupi i uznese sa ovoga sveta. 
Na ćuviku su se ona moja dvojica mučila da odvale poveći kamen. Najzad su uspeli, i čuo sam kako govore: hoće suncem da nas ubiju. 
Lizao sam pa gutao svoju krv. Htedoh da upitam dvojicu do mene da li su i oni čuli krik - ili se samo u mom mozgu stvorio. 
Krik se opet rascepi. Nisam se varao, i ona dvojica su se trgla. Meni stade krv. Jara zgusnu, skori, začepi sve u meni, i moja usta. I smrt me odlo3/4i. 
Vodonoše su 3/4ustro mahale, smešno su se drmusali njihovi trbusi, pokazivali su da se spustimo dole. To nije bio njihov posao, znali smo, opet se nešto desilo. Ubrzo smo čuli glas sobnog starešine: 
- (c)ta čekate? Zvrjite u nebo, tri soma! S glavnom bandom ide obračun. 
Suljnusmo se niz kameni puteljak, onda potrčasmo, sunce nam udari pravo u oči. Nismo videli belog boga. 
- Trči, treba stići - podvikivali su sa strane. 
Čuo se huk, jeka mno3/4ine kao jalovi udarci talasa o obalu. Ljudi stenju, ne kucaju čekići, kamenice padaju na nekog jarca. I dah čoveka, i muk sladostrastan, i šapatom muklim "evo ti, evo ti ga, na". Sve 3/4ešće, blesavije, kamenice se u vazduhu sudaraju pre nego što padnu na tle. Grudve krcaju, pršte. 
Sjakti jara, znojavi ovnovi smrde. Topli kamen i njegova prašina pustili miru. I krv. U mojim ustima nabijena trulovina. Usirilo se. (c)to me sunce ne rascopa? 
Stigli smo u glavni i lučni deo kamenoloma. Naš stroj je u luk postavljen, presekla ga poprečna senka. Jara je treptava, u njoj iskre zrna kamena. Najzad videh: čovek sedi priljubljen uz glatku stenu, skoro je zatrpan kamenicama. I prepoznajem ga: Toma, njega su kamenovali. 
Raskine se u trenu, progledaš, stvorio se prozor u prašinčini: Tomina je glava čitava, oči otvorene, pogled kao zabezeknut, ne mnogo, lice je više mirno - nema osvete u njemu. Cela je leva ruka slobodna, i obe noge do kolena vire iz gomile kamenja. 
Neko pomenu krv. Iz usta bućnu u dva maha mrka tekućina. Lice smireno, oči otvorene. 
Padam na kolena, smradna je sukrvina u nozdrvama i u ustima mojim. (c)apćem Tominu parolu. 
Ne otklopi se meni smrt, prošla me. Ostavila me, nije htela da zave3/4e čvor. 
Još sam na kolenima, krcaju orasi. Teško je, ceo vagon je na Tomi. Zurim odozgo u njega, skrcan je. Kako kamenica glavu zaobilazi? 
Uokolo su vodonoše, naduveni bledo3/4uti trbusi, dr3/4e ispra3/4njene bardake, a iza njih islednici, vrlo retko postavljeni. Slabo se vide, i ništa se ne razaznaje, mada jara popušta. 
Ni mi se između sebe ne poznajemno, oblepljeni smo kamenom prašinom, jara nas obnevidila. Pod maskama smo svi, i mrzimo se. Svi smo jedom otrovani, u nama je nekadanji čovek. 
Tomina čista glava viri kao sa kamenog postamenta. Napravili smo spomenik, samo ga odneti u park. 
Neko do mene ka3/4e: 
- Ne zevaj, bacaj kamen! Mrtav je. 
Savijam se, hteo bih da povratim, smrdim na creva. 
- Lud si, štitiš bandu! 
Ustanem, iz kamena se oseća mrtvac. Sunce prešlo šiljak uzvišice i opet se ništa ne vidi. Pred nama je treptavi sjaj: i meni se čini, uvija se čovek pod kamenicama. 
- Mrtav je. 
- Nije - ka3/4em. 
- Bacaj! 
I bacam u treptavi sjaj, u postolje - jedan kamen, drugi, treći. 
Nekolicina započinje: o-ruk, o-ruk! (c)ljunak je u grlu. I ništa više ne smeta, svi su prihvatili uzvik: o-ruk! Kao da nosimo neki stub, razbićemo veliku ogradu pred sobom, neprobojni zid - na vreme se savijamo, stvorili smo određen razmak, podi3/4emo mrka tela. ječi kamenolom - krcaju kamenice. Neko se prodra "svi smo sinovi Partije". 
Islednici su odmah tra3/4ili da se taj pronađe. Nije bilo moguće, i nisu pomogle nikakve pretnje. Naša se gomila stegla, iz ruku nije leteo kamen. Postali smo jedan stvor - svemirska 3/4ivotinja pala u kamenolom. 
Sunce je zašlo, raširila se senka i svi smo se dobro videli. U trenu bez pokreta, nas je sledio đavo - opuštene ruke, skoro do zemlje, kao kod majmuna, i glave pognute pred tek stvorenim ćuvikom. Neko je mrmljao pesmu, kao da se čulo "to su ruku naših dela". I tra3/4io sam ga, ali su svima vilice bile sklopljene, a usne je prekrivao debeo sloj kamenog praha. 
Pa neko peva, ko to peva, opet se pravi parola. Ne, svi su beli, zatopljenih usta, i pitam druga pored sebe da li je čuo pesmu. Ka3/4e da jeste, ali ne vidi ko to peva. Rekao sam: pitaj dalje. Pitao je, i većina je čula pesmu, a vilice su svima bile zakovane... 
Islednici su pošli prema paviljonima. Za njima vodonoše, pa mi. Neko je u hodu zapitao: ko je prvi bacio kamen? U celoj koloni muk, klopara odabrano bratstvo, drvena obuća gazi po suvoj kosti. 
Mnogo kasnije hteo sam da saznam kako se desilo, kako je započelo. Neko je morao izdvojiti Tomu i baciti prvi kamen. I ljudi su započinjali, i nije da nisu hteli: pomućen od 3/4eđi, dobio je najzad čanak vode, pribli3/4io ga ustima, kada se čuo krik. Neko je ubio galeba. I kad je stigao, već je započelo. Matrozu Krpi upao kameni trun u oko, prevrnuo je očni kapak, sunce je usisivalo suzu i oko postalo suvo, okoštalo, kad je čuo krik mačke - prešao točak preko stvora, iskuljao vrek. Sobne starešine su se drale, izdavale se naredbe. A jara gusta, topila se, bilo je slabo vidno. Sve tako "ovamo i onamo", iz jedne svesti prebacivalo se u neku drugu svest. Osnovno, kamenovanje je već uveliko započelo. A prvinu, dno početka, ne otkrivaš. Ponekad pomišljam: prvina udara i ne postoji, samo stvara nesporazume - sve iz magline izlazi. Razumeti dato stanje - i početak ne tra3/4iti. 
Kod paviljona zateknemo Velikog Vata. Vezan i beo od morske soli, utopac, izvađen iz krečane. Nije znao da je izvršeno kamenovanje. I on je gledao preko naših glava, više u jaru, u sunce. Pomislio sam, da neće oslepeti kao Toma? Varao sam se, Veliki Vat nas je posmatrao, jednog po jednog. Njegov se pogled teško uočavao jer su veđe i trepavice bile pod debelom naslagom soli. Više ga nikad nisam video. U meni je ostao kao sne3/4ni čovek koji se dokotrljao do Arktika. 
Čuo sam da su ga odveli u centar 102. Ne znam šta se tamo dešavalo, nisam bio u centru. Ne znam, kao ni o groblju. Postojalo je usred ostrva. Ko ga je video, postao je grob. Niko nije umeo groblje da opiše. Opet, neki su tvrdili da postoje ploče s brojevima, drugi, opet, da pored brojeva stoji i po jedno latinično slovo, a mnogo kasnije se pričalo da ne postoji ništa, nego samo kamene ploče bez ikakvog obele3/4ja. I centar 102, zašto se tako zvao? Broj 101 postoji u tablanetu. Broj 101 je najveći broj godina robije u obrenovićevskoj Srbiji kojom je osuđenik mogao biti ka3/4njen. Ali, 102 nešto drugo kazuje. Mo3/4da je prva grupa zatvorenika toliko brojala? Ili je to visina kote? Mo3/4da... Ne znam šta mo3/4e biti. A za Velikog Vata se govorilo da je pušten na kopno... 
Čeperko, ućutao se kazivač iz voza. Brisao je suvu usnu, slabo se nakašljavao. Lokomotiva je jednako puštala paru, bilo nam je toplo. Nigde nikakvog zveka. Ponekad vetar zatrese vagone i nas; osetiš miris zime. 
I čovek poče da šmrče, dugo, čistio je levu pa desnu nozdrvu. Onda se iskašljavao, grmelo je u njemu, čačkao uši, pljuvao u novine, pa ih zgu3/4vao i veliki smotuljak bacio kroz prozor. Sneg je mirisao na stravičnu daljinu neba, i moj se kazivač nagnuo, navalio se na ram prozora, dopola je izišao napolje, pušila se glavurda, izgledao mi je kao bik. 
Tada sam, Čeperu, mislio: sebe ne 3/4ali, ni dve pare ne daje - drvo na utrini. Zevao je, otvarao čeljust hladnu noć, a njegov širok jezik je skupljao pahulje. I to mu je bilo malo, pa je skidao sneg sa prozora, jeo ga. 
Otro je ruke o grombi kaput i dreknuo: 
- Hladno pročisti! A i prošla priča. Dobro je, ne vidimo se. Ti si pop, umeš da ćutiš. 
Onda je seo na klupu, zapalio duvan i opet sam počeo: 
-- Znaš, ono pre rata, u našem pokretu, kad nekog bacimo u BOJKOT. Strašna reč. Osuši se čovek, do juče tvoji, drugari počnu da ti okreću glavu - pretvore te u mrvicu smrdljivog sira. Ti bi nekud, koprcaš se, ali prolaza nema, riba si u vrši, nailaziš na prut tvrd i gladak. Izbacili te, svi protiv jednog, gubavac si. Treba novu ulicu da nađeš, ali ne mo3/4eš. Ne daju ti ni da se dokazuješ, stub si srama. Okreću ti leđa, smradov si, i pljuju pored tebe, i tebe. Ni 3/4abi nije lako da promeni bunar. 
Na ostrvu, bojkot je bio nešto drugo. 
Usučeš se, bledilo probije tvoju crnu ko3/4u. Zalazi, more popije sunce. I dune prohladno, već ti je lakše, pučina savlada u3/4areni kotur. Kad voda zadavi jaru, dolazi povratak u paviljone ... 
A u bojkotu si, ima da prođeš kroz šibu. I svi smo je prolazili, i bili u šibi; primao si udarce, i zadavao ih. Svuda je va3/4io osnovni princip ostrva, u našem argou nazvan: Princip Toplog Zeca. 
Opipaš sebe odozdo, trska si u ritu, čitav si. Oba kolena, svi zglobovi su na mestu, zubi su u vilici, i oči u čeonim dupljama, i ko3/4a je čitava, čvrsta. A znaš: nešto će u šibi pući, otkinuti se. 
Neke je pred zalazak sunca obuzimao neobuzdan strah. Cvileli su bez svoje volje, niz jezik im se u bradu cedio sve3/4 jed. Tresla bi ih drhtavica i, pomereni sa svog dna, pogled bi zavlačili u miške. 
(c)iba je od nas stvarana; dvostruki red - po sto ljudi s jedne i s druge strane. A osuda je: proći kroz taj bednik pesnica i udaraca. Nema ljutnje: u šibi si, i van šibe si - Princip Topleg Zeca radi. A šibu smo ponekad među sobom nazivali i prolazak "kroz sanitet". 
Na vreme se mora i kleknuti, mo3/4eš se i usrati, ali kroz šibu se mora proći. To su bile iglene uši ostrvske koje se nisu mogle mimoići. A imao si i pravo, uvek Topli Zec - ja tebi - ti meni, da kroz šibu i protrčiš. (c)to br3/4e, to bolje. Budi umešan sa svojim telom, skoturi se, popločaj se kao kečiga, ako mo3/4eš. S čim, i to je opet tvoje pravo: šakama. Savij se u klube, na volju ti. U majčinu, ljudsko telo nije malo, ne mo3/4eš ga šakama oklopiti. A i šaka nije gvozdena, gadno je bez prstiju. 
Poruše te skroz, omame i oblesave. Ispumpaju udarcima, svaku košćicu odvoje. Posle šibe, u koraku škripiš. Biju i razvale, sve donjim udarcima: u gušu, u vrh brade, i vito rebro, slabinu, pronađu dalak, svale te na kamen pa udarcima usprave. 
Ljut si, doveden si do ivice, i svoju donju reku ne čuješ. Sme li da se šapne, vera mi je iskomadana. Ne znače mnogo ni suze, ni znoj, ni krv. Krug sabraće je zatvoren. A posle... 
...Posle si ti član šibe, gospodar. Svest je pomračena, ispunjen si poganom snagom, ne pucaš samo ti, stvoren je streljački stroj, iako 3/4rtva nema belu maramu; u majčinu - radi Princip Toplog Zeca. Isisavamo mozak jedan drugome. 
Znaš, na ostrvu je bilo raznih, s koca i konopca. I onih koji su postali komunisti u 1945-toj, izneli glavu iz okupacije, odmah u ulični miting uskočili, trudili se da postanu neophodni, obavezni za rejonski Narodni front, omladinski komitet, za mnoge uprave i redakcije - izvrdali Sremski front, kraj rata. 
Ali i njih je dohvatio Topli Zec. Kada rupi 1948, "ne biti uvek drugi", šuštalo im je u malom mozgu. Zaigrali su na prvaka i, ubeđeni da pritiskaju pravu pedalu, podr3/4aše Rezoluciju Informbiroa. 
Kad, ono, iziđe na kameni post! Pa su spomeničare i predratne komuniste, kao da smo za sve krivi, sa zadovoljstvom masatili. (c)panski borac je za njih bio posebna poslastica. I tako su nas novopečeni učili redu i pravom pravcu u komunizam. 
Udaralo se u glavu najviše. Čuvati oči i teme, ostalo na panj. Pusti neka deru i oderu, i odseku koliko god mogu. Uđeš u tunel stvoren od ljudskih tela, savijeni i već znojni, dašću, da te ubije smrad ovnova; zatvorili su vidik pred tobom i svaku pukotinu neba; u crevu si nekom, migoljiš se kao izmet, između bubotaka, pomera se pršljen - udarac sa strane iscepa uši, pa vise krvave krpe. Posle ih ušivaju u ambulanti. 
Skriti se u šibi, ma ni bubica se ne bi provukla. I leptira kupusara bi pogodili. Ostalo ti je da se saviješ, i zgrčiš, i juri koliko mo3/4eš br3/4e. 
Teturaš se, teturaju te, bilijarska lopta s mantinele na mantinelu, s pesnice na pesnicu, na guke, koštane izrasline, na sakate ruke stvorene u šibi, izrovan si, oljušten udarcima, i najzad si čist i do sopstvene bele srčike doveden. Nad glavom: bando, bando! I reči mogu da ubiju, bubna opna je načeta. 
Ne mo3/4eš opstati u ljušturi kao zrnce pirinča. Udarci, znoj muški, i slana krv - morska voda, pravoda, uzbibala se oko tebe i nad tobom, i 3/4ivinče si prokleto, i nikada se ne mogu zbrojati svi stiskovi koje si dobio. 
Izlaziš iz šibe izguran udarcima. Vreo i čudno odran, ponovo si rađan. 
Islednici stoje sa strana, navikli su, neki zevaju. 
Kroz šibu, taj sokak ljudi, 3/4uri i ništa ne pamti, ako mo3/4eš. A čim si u redu deo opasnog sokaka: udaraj, samilost je ka3/4njiva; ako promašiš koji put, odmah te prebacuju u sledeći bojkot - Topli Zec neprestano radi. Kako god da se okreneš, na kocu si. A ko3/4a nam je bila tamno3/4uta, zgnječena. U nama trule višnje, baćo! 
A kako te određuju? Sobni starešina saopštava: 
- Radojko, sutra si u bojkotu. 
- Razumem. 
- Nikola, i ti si određen. 
- Čuo sam. 
- Vukoje, određen si za sutra. 
- Ama zašto, čoče, starešino i dru3/4e, zbog čega? 
- Miljane, i ti si u bojkotu. 
- Da nije greška? 
Nema greške, mućkamo se u istoj bačvi. Sobni starešina odlazi, ostavlja te zabezeknutog, pa ako imaš volje, preturaj po sebi, ulovi kvr3/4icu-grešku u poslednjim danima. Nikada se ništa ne pronalazi - Topli Zec je izveden dokraja: svi su u bojkotu, i van bojkota. 
Posle, za neki dan, mo3/4eš da odeš i na RAPORT. Sam se javljaš, na tebe je red, javiti se. Tvoji drugari već odavno odlaze, krevet do tebe, i krevet iznad tebe, onaj pored koga tucaš kamen - svi su oni već bili. 
Grčiš ramena, na koju stranu da se uviješ, tvoj islednik - moj, njihov. Odaberi ispovedaonicu. 
Islednik je ljubazan, i čist, brada izbrijana, gleda u prozor, pronašao svoj bioskop, pa kasnije i kad te malo pogleda, iznad tvoje glave više posmatra beli zid. I tek onako pita: 
- Kako si? Privikao si se? (c)ta radiš? 
Odgovaraš: 
- Tucam kamen, šta drugo? 
Nisam dobro odgovorio, kratak trzaj na licu - islednik je mali ris. Ćutimo, neko vreme gleda u moje čelo, kao da mi broji bore na licu, sabira, oduzima, zuri u moje oči, u obrve, u uši, u ruke, celog me posmatra, zabadam se u njegovu ličnu matematiku, i onda polako, skoro blago ka3/4e: 
- Ovde se ne tuca samo kamen. 
Odgovaraš brzo: 
- Bio sam dva puta u bojkotu. Izgubio sam tri zuba, levi lakat mi je blokiran. 
Nisam potrefio, moj islednik je u trenu zgađen: usta su mu puna sirčeta, prsla pileća 3/4uč. 
Ponovo se stišava, neće da ga išta uzdrma, pun je strpljenja, polako govori: 
- Kada dođe vreme, namestićeš nove zube. Celu vilicu, ako zatreba. Jesi li se ikad kajao? 
- Nisam. 
- Kajan, nikad nisi bio? 
- Nikad. 
- Ima i takvih ljudi. Ovde je vremena napretek. Nećemo 3/4uriti. 
Islednik gleda u porube na svojim pantalonama, čupka ih, skida neko trunje, bled je i, kao smireni isposnik, polako pita: 
- Kako tvoji drugovi, šta pričaju? 
- Ćuti se. 
- Ne valja. Nikako ne valja. Vi ste ovde da pričate. 
- Preda mnom ćute. 
- Vidim, ti voliš da ostaneš dugo na ostrvu. Krivice su u glavi, to da znaš. Mo3/4eš da ideš. 
Čeperko, prekinem kazivača u vozu, upitam ga: 
- Bio je mali, taj tvoj islednik? 
- Mali. 
- Ispršen čovek? 
- Ispršen. 
- Na desnom ka3/4iprstu o3/4iljak od sečiva? 
- Tačno, video sam mu o3/4iljak. 
- Onako, uvek pun pouke? 
- Pun. 
- Polako te zaklapa, u svoj procep te stavlja? 
- U mengele. 
- Zvao se Dositej? 
- I to je tačno. Pod tim imenom smo ga znali. 
- A meni Dositej priča da je u Africi bio, a ono kod vas. 
- Slagao te. 
- Nije voleo da la3/4e. 
- Desi se. 
- Brz u hodu, ali spor u govoru? 
- Čekaj, kako brz u hodu? Dositej je bio bez jedne noge. 
- Kako bez noge? 
- Do kuka. 
- Onda to nije moj Dositej. 
- Dobro, moj Dositej je bio bez noge, tvoj ima obe. Ja pamtim mog, a ti svog. 
- Zanimljiva sličnost - rekao sam. 
- Onda je mene moj Dositej, sa jednom nogom, kod vrata zaustavio i rekao: 
- Evo ti komad hartije pa napiši. 
- (c)ta? - pitao sam. 
- Ne znaš? Baš ništa ne znaš? Od tvojih drugara ovde ništa nisi čuo? 
- Ne razumem vas. 
- Veseljak si. 
- (c)ta da napišem? 
- Voliš ti i sunce i kamen Ako imaš reumu, pronašao si najbolji lek. 
- (c)ta treba da napišem? - ponovio sam pitanje. 
- (c)ta hoćeš. Počni od svoje biografije. 
- Ne mogu svega da se setim. 
- Ne moraš. 
- Mogu da pogrešim, činjenice da pobrkam. 
- Ne mari. Ispraviće se. Postupak tek započinje. Ima da traje. 
Otišao je, za sobom je zalupio vratima, naivno sam hteo da verujem: gleda me kroz ključaonicu. Sporedna je meta u meni. Otišao je brzo, onako jednokrak, ko zna kud, mo3/4da 3/4eni da napiše pismo, i njima je ovaj kamenjak te3/4ak. 
Sedim pred čistom hartijom, i šapnem: na belini ostaje trag. Dositej mi je ostavio dve cigare i šibicu. 
Palim cigaru, sve mi se čini da je Dositej rekao "nisam crn ko što vele". I pre rata sam pušio isledničke i ostao nepomeren. Nisu mogli pre rata ništa od mene da iznude. Ni najmanje priznanje, moj zapisnik je uvek ostajao beo: ime i prezime, mesto i godina rođenja. I onda zaćutim, mastilo iz mene više ne teče. 
Dobijao sam u3/4asne batine, strugali mi cevanice, stezali glavu drvenim obručem, palili šibice ispod noktiju, zavlačili rajsnadle. Moja leđa i tabani osetili su volovske 3/4ile, a za mudnu kesu vezivali su cigle. Svašta sam preturio, u predratnom zatvoru. 
Kod mene se desila falinka mala, u nervnim završecima. Tupi su, oprljio ih neki đavo, i slabo su osetljivi, smanjuju mi bol na pola. Mogu u3/4ase da izdr3/4im. I kao dečak sam to primećivao - posečem se, krv lopće, a ruka mi samo malo bridi. Nabodem se na ekser, bagremov trn, 3/4icu - sve sam lako podnosio. Tako sam zbunjivao islednike: lipti krv iz mene - a ja ništa. Za tu moju malu falinku niko nije znao, i postao sam junak ILEGALE. 
Sad se ponavljalo: beli komad hartije i cigarete. Nema straha u tebi, to je ono što ne valja. Ne mogu me podmititi, ne mogu sebe da pocepam na dvoje: na sever i jug. Celo sam jaje, isledniče, zavisi samo kud sam se otkotrljao. 
Vraća se jednonogi Dositej, smeje se, široko lice i čelo malo znojno, primećuju se tri zlatne krunice u donjoj vilici. Osmotrio je moju belu hartiju, ka3/4e: 
- Nismo mi klasni protivnici. 
Ćutim, ne mogu da se pregonim. Izvukao je tabakeru, tešku i belu, mo3/4da je od srebra. Sve radi polako, i stabilno stoji na jednoj, čitavoj nozi. Izvukao je cigaru, tapka njome po poklopcu, onda je pali. Nije me ponudio, sve ima svoje, upro je pogled u moju čistu hartiju i opet ka3/4e: 
- Nismo mi klasni protivnici. Ti si u grešci, u zabludi. U velikoj grešci, upamti! 
- Upamtiću, nisam crn ko što vele - odgovaram. 
- Voliš ti sunce i kamen. Dugo ćeš ostati ovde! Nama neće dosaditi! 
Moj se Dositej dere, glava mu rujna, zreo dulek. I raširio je ruke, metalne štake naslonio na sto, ume dugo da stoji na jednoj nozi. I vidim mu otvorene šake i velike 3/4ute 3/4uljeve; one nose zdepasto telo, hromog, da me tim šakama išaketa, ne ja, i drvo bi uleglo. Dositej je i jednonog u naponu, ne ciba se. Izmleo je srd3/4bu u sebi, pa se oznojio i prebledeo, prihvatio se za ivicu stola i kratko rekao: 
- Mo3/4eš da ideš. 
Odlazim, škripi pero mog Dositeja, zapisuje ime i prezime moje, i tačan dan i sat kad sam se prijavio. 
Pred paviljonom sam zaustavljen. Sobni starešina mi saopštava: 
- Sutra ćeš proći kroz sanitet. 
- Razumem. 
(c)ta ima da pitam, sobnjak je već otišao, sigurno se 3/4uri da pronađe i ostale koji su sutra u bojkotu. 
Na radu odvaljuješ kamen, a misliš na sokak ljudi. Posmatraš ruke, šaku svoga druga, stegnuće se u stisak, u jaku pesnicu, strovaliće se brod na tebe. 
Moji nervni završeci su tupi, ne umeju bol kroz telo da pronesu. Ali ruka mo3/4e da se prebije, zglob rasklati, da mi ispadne puna šaka zuba. Gadno je kad se odrasli tuku. 
Ispija jara, dobro zbrljila glavu. I svašta sam u svinje pretvorio, u crne, bele i čupave - sem mora ogromnog, koje se bleska i pod suncem iznutra prevrće. Njega ne mogu ni u šta pretvoriti: ostaje more, debelo. 
Davno sam okoreo, i ispucao, barutana je u meni. Neka zađe prokletnik, mogu tri zuba da prilo3/4im za proletersku istinu. 
Završio si večeru i stojiš u određenoj grupi bojkotaša. Ima nas sedmorica. Posmatram: neki mali, 3/4ut čovek, razvrcane uši, krnjetak od nosa, bivao je u bojkotu, stalno uzima vazduh, olabavljuje ceo svoj mišićni sastav, pa ga u trenu ste3/4e i pretvara u mali oklep. Podseća na boksera u uglu ringa, iščekuje gong. Koja runda, mogu li se sve izbrojati? 
Vrtim se, jeza je oko ušiju, znam da su modrocrvene; ogroman sam, niko me ne mo3/4e promašiti. 
Opet gledam oko sebe: jedan mali i suv čovek, sušičav grudni koš, povijeno gudalo. Na njemu je sve preslabo, samo je crna dlaka bujna, malje po krivim nogama, na dolaktici i grudima, i brada mu je mnogo crna, i kosa uvijena, gusta 3/4ica - pravi moravski Ciganin: dubio je vrbe, pravio korita, grebena i drvene kašike. Sav se uvio u bol, preplašio, udar srca podi3/4e mu ljubičastu sisu; otpašće pljosnato dugmence s mršave ko3/4e; neprekidno šapuće, ne razumem nijednu reč, 3/4vače ih. 
Postrojila se šiba, crne gaćice, crna tela i ruke opuštene do kolena; na znak pištaljke, planuće i upašćeš u sečke. 
Iste3/4em se, brzo u stranu mokrim. Moji tupi nervi - sejem mir, bezobzirnu sigurnost oko sebe. 
Lagano se pomeramo, gurkamo, nas sedmorica. Svi isto i mislimo: na znak početka, vešto izbeći, ne biti prvi. Svi u šibi su odmorni, pa i 3/4eljni - tad su udarci najjači. 
Kao molitvu u sebi ponavljaš: ne dobiti pesnicu odozdo u gušu, najopasniji udarac šibe. Izgubiš dah, svale te, ostaješ u redu crnaca, i posle nekog vremena izvuku to kao vreću punu koščica i mesa: plavog i izobličenog. 
Promene nema, neće se desiti zemljotres da potopi ostrvo. Ne, sve je tu. Ne sti3/4e konjanik s naredhom: skinuti "podvez-maramu" sa očiju. Mi smo na ostrvu, i kod nas je sve sporo, i svaki je tren utvrđen. 
(c)iba je postrojena i čini ti se - nikad du3/4a. Primireni su, kao da su voskom zaliveni. 
Ne zna se ko je na Kamenom ostrvu izmislio šibu. Ko ju je uveo i od nje stvorio ritual. Ona je tu od pamtiveka, kao i kamen, kao i mi, i islednici naši, koji su uvek udaljeni kad se na ostrvu izvodi neki rad. 
Opet ponavljam: ne valja ni poslednji da prođeš kroz šibu. Islednici se tada pribli3/4e i na vidiku je svačiji rad u ljudskom sokaku. 
Uspevam: ulazim treći, za mnom se priprema (r)uti Čovek. (c)akama sam pokrio oči, uvlačim glavu u ramena, skupljam se u mravojeda. I jurnem. 
Zapahne te kiseo znoj, da te smuti vrelina; različite su koščate pesnice, a nijedna ne promaši. Prepoznaješ muku zadovoljstva, jekću muški, a mi kao da smo njihove 3/4enke. Besan sam, prolazim kroz prljavu storuku-stonogu. Upao sam u ambis - utrobu strašne 3/4ivotinje; 3/4ilave smrdljivi mišići, hoće da te iseckaju i u govno pretvore. Posrnem, pa opet potrčim, jebi se, čuvam slepo oko. 
Odjednom kresnu tri sitne zvezde u glavi, onda mnoge. Pukla zvezdana noć, u ustima krv, trzam se: da me zubi ne udave? Razvukla se arkada, na čelu izrastao 3/4ablji trbuh, i na jabučici desnog obraza. Pao sam i ničega se više ne plašim, u vrelom koritu sam ošuren i odran. Udarac neke noge me podigao. Gde sam, na pola šibe, ko zna? Probijam se napred, mogu, još mogu. Čuvam oči, a šta ima i da gledaju. 
Obliven balom i sukrvicom, izleteo sam iz šibe. Utrnuo, na leđima se vreo pleh uhvatio; nalepio se istucan ren, posuli ko3/4u paprikom; ne, usolili je, da večno na suncu ostane. Mrdam rukama i svim zglobovima. Imao sam sreću, pljujem usirenu krv i zube. Vidim, dobro vidim. Oficiri-islednici pribli3/4ili se šibi, jedan od njih puši na lulu i do nas dopire miris duvana kuvanog u medu. Po3/4udno ga udišem, lepo mi je. 
Trgao sam se, uši mi se otpušile; i tek tad čujem gromoglasno: bando, bando! Muva se neko kroz stomak našeg saniteta. Iza mene je bio (r)uti Čovek. Izlazi, lazi, onda se uspravlja, gazi u oklopu svojih mišića i, kao na posudici, na dlanu dr3/4i svoje oko. (r)uti Čovek, jednooki kiklop, svašta se iz šibe rađa. 
Gleda preostalim okom, počinje da se sapliće, ramena se grče, korača prema meni, šapće: "Učinih grešku, pade šaka leva, grč, stegao prokleti grč. Preve3/4bao sam mišić u ruci, nikako nisam mogao da je podignem. I neki udarac sa strane; znaš, meni je u glavi puklo kao dečiji balon". 
Lice mu je bilo sve krvavije, iz rupe je curkala 3/4ućkasta sluz. 
Opet je šaptao: "Vidi, vidi, ispalo oko." Dlan je dr3/4ao širom otvoren, onda se naglo zaustavio i, kao da se njegovo lice peklo, zgrčio se u suvu smokvu i daleko od sebe bacio sluzavi piljak. 
Kleknuo je, i kriknuo kao Toma u kamenolomu: počeo je glavom da udara o kamen. I za tren se šiba zaustavi. Sretnik u njoj brzo je protrča. Mo3/4da moravski Ciganin. 
I sve se vrati na svoje mesto: (r)utog su odveli u bolnicu, mene u ambulantu, da se povade ostali krljomci, a šiba završi svoj posao. 
Sutradan, lak u donjoj vilici, odlazim u kamenolom. Nisu me odredili da plevarim; svaka se milost na ostrvu zaslu3/4uje, kao i u 3/4ivotu, mislim, na kopnu - nema tu razlike. A ja nisam umeo da se zarađujem. 
Bezub, polako kusam čorbu. Navikavaš se na staračku vilicu. Prilazi mi sobni starešina i ka3/4e: 
- Mogao bi da odeš do svog islednika. 
- Mogao bih - odgovaram. 
- Ne gubi vreme. 
Pored cisterne izbrojim jedanaest bojkotaša. Danas ih je - ceo fudbalski tim. Nikog od njih ne poznajem, ni s kim nisam razgovarao. I odmah je lakše, moći ću da udaram. Neprestano cupkaju, stoje na 3/4eravici našeg 3/4rtvenika. Sunce je polako ulazilo u more, i bakarno nas osvetlilo. Mirišu more i trula morska trava, negde se prosula apoteka. 
Juče kroz šibu, danas u šibi - Topli Zec. Stajao sam u sredini šibe, leđima okrenut kamenoj strani paviljona. Ostajem svoj, promašujem 3/4rtvu, markiram udarac. 
Po završetku šibe sobnjak mi ka3/4e: 
- Sutra ne moraš kod islednika. 
- Zašto? 
- Odredilo. U bojkotu si. 
U drugom bojkotu iscepaju mi oba uva, i pukne čeona kost. Po leđima podlivi, plave jabuke. Le3/4im samo na trbuhu, sav kao odrani jarac. Zadr3/4e me tri dana, ušiju arkade i uši. 
U bolnici neprekidno spavaš. Dremovan, posrčem čorbu, njorim u uzglavlje, oko mene stenje prebijena stoka. I stalno si pomeren: u svetlim si belinama i u nekom si mraku. Naizmenično pada na tebe beli i crni kamen. 
Noću me obuhvati tvrd san, potonem u ponornicu. Ko zna u kom polju glava izviri. Poslednjeg dana u bolnici poćeh i da sanjam. Livada ravna, čista, bez krtičnjaka; razgledam bolje: to je porta, ograda niska, od cigle, a gore kovano gvo3/4đe, šiljci i hrastov list. Ulicom ljuljaju velika kola, kaldrma je, pa tandrču. Upregnuli su jaki konji, štajerci, trapavih i čupavih kopita. A na kolima ormani, stolovi i drvene klupe. Dugačke, velike klupe iz sudnica i kafana. Olinjali nasloni, sedala uglačana i pocrnela od upotrebe. Kola su natovarena drvenim kršom, cijuču ormani. Kočijaš je pod kišnom kabanicom, pa mu ne vidim lice, sanjam ga s leđa. A ja sam bos u travi i mir me uspokojio. Onda trčim, u kratkim sam pantalonama, a trava gusta kao planinska. I odjednom spazim: kočijaš je moj otac. 
Maše mi bićem da dođem. I kola je zaustavio, a ja u porti, ukipio se, ne mogu da se pomerim. Otac se ljuti, konji već polaze, ne mo3/4e da ih zaustavi, meni se tabani zalepili za travu. Grdi me i psuje otac, a kupio je od Čive kafed3/4ije kabezu. (c)ta vredi, ne mogu da se maknem iz porte, zarobljenik sam, a moj otac ne shvata, pomodreo je od ljutnje, na vrhu nosa mu izbila velika kaplja znoja. I lepo vidim flašicu kabeze, njome me vabi, a ja, prokleto pile, ne umem prolaz da nađem, nego se zabezeknuo i lipe prebrojavam rascvetane, u mom detinjstvu ih je bilo tri, a u snu ih je sedam. Mirišu, pod njima je mnogo mrtvih pčela. I bolje se zagledam, nisam u kratkim pantalonama, crne su to gaće na meni, i obuven sam u drvenu obuću. Ni dete više nisam, ni onog kočijaša-oca nema, samo špediter natovaren velikim kamenicama, i golemi štajerci, s noge na nogu, nekud odlaze ... 
Čujem bolničara: 
- Ispavao si se, sevaj u paviljon! Dođi za tri dana da skidamo kopče. 
I tako pretrajavaš, ako treba i kost iz nosa izvuku, u boksera se pravog pretvoriš. (c)ta je o3/4iljak, ostane mrtav pečat u ko3/4i. Sečen si i stezan, probao te svako - lubenica si na vašaru. Dok unutra ne pukne. 
Dr3/4im se, stojim na svojim nogama, a to najviše ljuti. Tra3/4i se od nas neki drugi hod, i prođe neki dan, sobnjak nad uvom zazuji: 
- Vreme ti je za islednika. 
I javljaš se sam, kuca u meni dobrovoljac - i tako se ispunjava Princip Toplog Zeca. Moj jednonogi Dositej je nepromenljiv: metalne štake, bela košulja, 3/4uta dugmad, tabakera i ista vrsta cigara, "opatija". Smireno me gleda i ćuti. I nikad više nije Dositej na mene digao glas. Pušio je cigaru dopola, pa je rekao: 
- Odavno te nema. Dobro je što si došao. 
Skupljam se u spu3/4vu - hobotnicu izbačenu iz mora na vreo kamen. Odgovaram: 
- Došao sam. 
Moj Dositej ume, ubedi te da si ga prevario, 3/4eli da ti tako olakša. A onda te hvata njegova štipaljka, pa se sad snalazi. 
Blago govori: 
- Odvajaš se. Ne valja. I vuk usamljenik brzo propada. Sve što je samo, nesposobno je. 
Opuštam se, i mislim: lepo je kod islednika, sedim, pušim i slobodno govorim. Nema doušnika, ne mo3/4e me niko doušiti. Zuji propeler, hladi me struja vazduha, pijem vodu s kockom leda; pravu vodu, ne kišnicu iz cisterne, polumasnu, s malim 3/4ućkastim okcima. 
Govori se, nagađa i tvrdi: puštaju 3/4uticu; pluta po vodama cisterne; crne nam se d3/4igerice skamenjuju, u crnu se pabušinu pretvaraju, i sve će nas u sredinu ostrva premestiti. 
Izgrizeni smo, mo3/4da lučimo i sopstvenu rđu, i bolest će doći da nam stomake naduje, i tako će sve svedoke 3/4utica utisnuti u sebe. 
- Kako to izgledaš? 
Trglo me pitanje, ne razumem Dositeja. 
- Pa?! - uporan je Dositej, čeka odgovor. 
- Od batina - odgovaram. 
- Izrikom tvrdim, niko od nas ovde ne tuče. 
- Ovde, na Golom otoku, isprebijan sam. Ovde sam izgubio zube ... 
- Tvrdiš da smo bur3/4oaske 3/4ace, pendreklije. 
- Prošao sam dva puta kroz šibu. 
- Nisi mi jasan. 
Moj Dositej je začuđen, a i ja se čudim; blenem u njega. 
- Objasni sebe. 
Islednik Dositej je stena, jedva pomera svoje štake, glas mu se promenio, piskav je kao u evnuha. 
I dalje ćutim, stoka sam grdna. 
- To su vaše samoinicijative. Vi ste ih stvorili. Imate punu slobodu ponašanja ovde na ostrvu. I one su vam samo obezbedene. 
Shvatam, Princip Toplog Zeca je izveden dokraja. 
Dositej šeta, odbrojava korake, nudi me novom cigarom. Istim zvukom nabija se štaka u pod, lako se prebacuje četvrtasto telo, ono je kao u nekoj praćki. 
Gledam u propeler, Dositej se zaustavio, blago govori: 
- Ponavljam, to su vaši obračuni. I samo vaši. Ja nisam klasni protivnik, upamti. Hoću da te izvučem, moraš da pru3/4iš ruku. Polako, razumem, dopusti da sve razumem. I stid me je malo, iskreno govorim. Ti znaš da nisam kriv što si ovde. Stariji si, i da te sad ja podučavam. Nezgodno, ali se namestilo. Ni ti ni ja ne mo3/4emo od toga pobeći. Prionimo onda. 
Napolju je sunce, ne čuje se nijedan galeb. Ni more, bonaca je. 
- Pre rata si bio u Moskvi? 
- Nisam. 
- Bio si negde u emigraciji? 
- Da. 
- Gde? 
- U Pragu, Beču i Parizu. 
- Jesi li u to vreme poznavao Velikog Vata? 
- Nisam. 
- Gde si ga upoznao? 
- Ovde, na ostrvu. 
- Tek ovde? 
- Slušao sam o njemu ranije. 
- Gde, i kad? 
- U Parizu, mo3/4da 1938. 
- Zašto mo3/4da? 
- Pamtim događaje, ali godine teško. 
- (c)ta znaš o Velikom Vatu? 
- Ne mnogo. 
- Pitam te, šta znaš? 
- Ne mnogo. 
Dositej me odmerava, uzima štake, odlazi do zida. Onda se vraća, odla3/4e metalne štake, seda, pije hladan čaj, briše usnu i ka3/4e: 
- Nismo se razumeli. 
Huknem, brišem vla3/4no čelo, Dositej ponavlja. 
- Nismo se razumeli. Hoću da te oslobodim, ovom si vremenu potreban. 
- Potreban? 
- Da, potreban. Samo, ti si na krivoj strani. (c)ta hoćeš, da budeš unutrašnji protivnik? Kome? 
Gledam ga, podigao je levu štaku na sto, valjda me ne vara, i ka3/4em: 
- Nismo mi više nikom potrebni. Nikom. Kao ni kamen koji se tuca, nikom potreban. 
Dositej je stroj, ume da samelje, mirno ka3/4e: 
- Nisi u pravu. Vratiću se na osnovno, na tvoje odgovore "ne znam", "ne sećam se". 
Ostajem nem, Dositej otpija hladan čaj, 3/4mirka. 
- Ćutiš, ja ću ti reći. Ti mene hoćeš u bur3/4oaskog islednika da pretvoriš. Nećeš u tome uspeti. Tvoj sam drug, izvući ću te odavde. Iako si mator, i zalupan. 
- Zalutali ovan - ka3/4em. 
- Nije smešno. Potrebno je da iskijaš dokraja. Ništa ne sakriti. Ni najmanju sitnicu. Zato ka3/4em, piši. Lakše ti je bez mene. Samo piši. 
- (c)ta? - pitam tiho. 
- (r)ivotopis svoj. Počni. 
I odlazi naglo. Ostavio je Dositej celu kutiju cigara. 
U meni odbrojavaju pepeljavi sati. (c)iba je, znači, naš sanitet - od početka pa do kraja, kao i kamenovanje. A oni stoje malo udaljeni, nepodmitljivi svedoci, na pravoj su strani. U trenu mi zvrknulo: da se tako i istorija ne pravi? 
Propeler hladi vrelu glavu. Sedim pred belom hartijom, inat je u meni. U nešto treba verovati, priznajem, mislim i na Velikog Vata. 
...Ne znam, mo3/4da sam i spavao, vratio se islednik, pogledao je moju neispisanu hartiju, opet je bio strpljiv. 
- Počni biografijom svojom, rođen od oca i matere ... 
- Biografija je moja. 
- Jeretik. Ništa nije "moje" "tvoje". Mi smo redovi i sve pripada ... 
Ćutim zaleđen, sve pripada - pod tim se mnogo petljalo i ispetljalo, neko je postao majstor-veštak, srećko istorije. 
Dositej ponavlja: 
- "Sve pripada"", to si učio mnogo pre mene. 
- To je ono što ne valja - odgovaram. 
- Dockan si se setio. 
- Dockan. 
- Vas moramo da savladamo, a onda izlazimo na drugi vrh - utvrđuje Dositej. 
- Ako slomite neki zub? 
- Nema druge. Vi ste nas stvorili - mi vas. Počni, piši! 
- Treba sebe izvrnuti. 
- Tu je greška, tvoj konzervativizam. 
Opet sam zanemeo. Mo3/4emo li pronaći gde smo se zavadili? Ne mogu još da napišem "rođen od oca i matere ... 1907". Da već obojica nismo van istorije koja dolazi? Vraćam se u paviljon, znam šta me čeka. 
Sutradan prođem i kroz treću šibu, izgubim skoro sve zube, slome mi pet rebara i napukne leva noga. U bolnici me zadr3/4e gotovo dve nedelje ... 
Čeperko, saputnik iz voza prekide priču, nisam mu smetao, neka se pribere. Nije palio cigaru, sedeo je nem i bez pokreta kao da ne postoji. Utihnulo, pada sneg. I voz je ukočen, mrzli premaz ga ukrutio. Slabo diše moj čovek, mo3/4da neće više ni reč prozboriti. I ja sam smiren, neka kucaju trenovi. 
Čovek raskopča zimski kaput, skide ga i spusti pored sebe. Dlanovima je trljao oči, kao da se prenuo iz teškog sna, rekao je: 
- (c)ta tebi sve ovo pričam. 
Bio sam bubica, Čeperu, nisam umeo ništa da učinim, samo sam ćutao i čekao. Postupio sam najmudrije, čovek se sam odmotavao. 
- Tebi pričam, va3/4no je, ne znamo se. A zima jede sve, i priču će izgrickati. Padaju snegovi, belina zna biti i zdravlje. 
...U bolnici upoznam Nikodija, bo3/4iji bolničar. Svima je stavljao liske kiselog kupusa na leđa i govorio: 
- Lek sam nabavio za vašu ko3/4u. Istrulio kupus, ali je ponegde liska ostala zdrava. Ima snagu, kupusova kiselina izvlači vatru. 
A bio sam gnjecav i gnojav od batina. 
- Nema više gde da vas udare - govorio je Nikodije. 
Iza kuhinje se nalazila izbačena kaca kiselog kupusa, nikom potrebna. I Nikodije se motao oko kace, birkao zdravije liske i donosio punu kofu u bolnicu. 
Nikodije je govorio: 
- Moja planina Gradište, visoka 817 metara, nisam kriv. Nije htelo više da nabaca stena i zemlje, da se iznutra nabere pa da barem kao Bukulja bude. U Gradištu samo lipa. Osvoji miris i 3/4elja ti je da umreš na tom brdu. Poneki grab i, veruj, tri velika hrasta lu3/4nika iz Prvog srpskog ustanka. Dva su za zapis slu3/4ila. Lisica i po koji jazavac, zeca ne računam, bilo ga je i u polju. Slavuji, štiglic, pevačice razne. U hrastovima se legao i kobac. Dole, ispod Gradišta, reka Rača. Prava reka, a leti presuši. Povuče se, ponegde ostane neki vir kao bunar. Ima tu i ribe, lovimo je. Kotaricama. Budu kiše, riba dođe iz Morave. Riba sitna, i prosto je zovemo: riba. Stisneš je za stomak i očas je očistiš; uvaljaš je u projino brašno, onda je baciš na vreo zejtin. Rakiju u bunaru ohladiš i pod tremom večeraš. A sa Gradišta miri lipa, i tu se ispričamo. Znaš, iz mog je sela Karađorđe. 
Tako Nikodije priča i stavlja liske na rane i opekline. 
- Kakva reka Rača, to je potok - ka3/4e mu neko. 
- Nisam kriv. Jači izvor u Čumiću ne mogu da napravim. Ni Gradište za metar da popnem. Znam, to je moja planina, i reka moja. I tu se ne mo3/4e ništa promeniti. I u mapi je zapisano: reka Rača, leva pritoka Velike Morave. Ima svoj izvor i svoj utok, to je reka, nikakav potok bezimenaš. 
- A zašto si ti ovde, Nikodije? - pitali ga. 
Nije odmah odgovorio, stavljao je liske ispod moje leve lopatice. Kada je završio i upakovao tu moju levu stranu, huknuo je i rekao: 
- Ne znam, slučajno. Zaluta se. 
- Kako? 
- Seljaka treba svuda da bude. A ti batina mnogo dobijaš. Koske će ti se umekšati i iskriviti, a bez čvrstih se ne mo3/4e. 
- Kako se saviti? - pitao sam ga. 
- Ne mora. Dr3/4i rastojanje. 
I ode drugom da stavlja liske kupusa. Opet sam ga zapitao, a Nikodiju obrazi postadoše aleniji, rekao je: 
- Za sve razlog potra3/4i. Ne budi lenj, potrudi se. (c)to pre otkriješ, bićeš ranije bez skrame u vidu. A mnogo je va3/4no biti bez skramice. Tad ne mogu naskroz da te poklope. Polovina je ovde zbog toga. Ljudi veruju, idu u crkvu po potrebi svojoj, i iz prirode neke. Ako te skroz poklope, postaneš uvrnut. Kod nas je postojao Vesa bogomoljac, poznat u celom srezu. Uvek u crnoj satenskoj košulji, kao da mu je neko tih dana umro. U svakom je selu bio na litiji, stajao pred bogomoljama, pripaljivao tamjan i sveće, gologlav zimi i leti, a iz levog d3/4epa virio mu bosiljak, sve3/4 ili suv, zavisilo je od godišnjeg doba. Nikad nije bio bez sveća, tamjana i ulja za kandilo. Brinuo o zapisima, riljao oko njih i đubrio zemlju. Popravljao je bataljene grobljanske ograde i kapije na portama. Stalno je bio u molitvi i u crkvi i u polju. Vesa je na vosak i posan pasulj mirisao, i što se nije kaluđerio, razumno nama nije bilo. Satro se. U njegovoj avliji ni pevca. Ukorovila se njiva, vrata na kući nikad zaključana. (r)ena mu umrla, tada se, valjda, i ubogomoljio. Deca se ubrzo razišla, svako na svoju stranu. Zapustilo se dvorište, pa su i psi morali da odu kojekud. Komšije su učinile svoje. Upropastio je sve, tako se vladika ne postaje. I našli su ga jednog jutra, u jednom selu, nakraj sreza, pod zapisom, crnog, izgorelog ... 
Hoću još nešto Nikodija da pripitam, a on odmahuje rukom, šta da priča, nema se uvek vajde od razgovora, sklanja se, ne valja biti savetan. 
Nikodije mi sutradan opet nameštao liske kupusa, i pitao me: 
- Znao si Čabru? 
- Znao - odgovaram. 
- E pa ti sad vidi. 
Le3/4im potrbuške, nepomično, što du3/4e izdr3/4ati, da ne pokvarim poredak liski koje je Nikodije stavio. Od kupusovog lista je lakše, br3/4e se rane čiste, zaceljuju. A kad ih zatvore kraste, ako je preko njih kupusova liska, manje svrbe. 
Pomenuo je Čabru, kod Nikodija "d3/4abe" ne postoji. Svi su na ostrvu Čabru poznavali. I ne zna se kako se prezivao: Čabrić, Čabrilović, Čabrinović, mo3/4da i Čubrilović, neko ga je zvao i Čubra, uglavnom je ostalo Čabra, kratko, i da se upamti. 
Gotovo uvek je bio u bojkotu, popunjavao potreban broj kao talac-večitaš, i ne zna se kad su ga odmarali. Sigurno je za sva vremena pojeo najviše batina na Balkanu. I Čabra je postao koštunjak, strašilce ćopavo. Nakrenut na desnu stranu, sakat u levu ruku - i neprekidan smej na licu. 
Retka kosa, skoro ćelav, na glavi čvoruga do čvoruge, upleli se i razni drugi izraštaji; glava je tvrda ko3/4na lopta stvorena za špic-udarce, ne da misli. Nos prebijenog boksera, iskrpljeno lice, kopče i konci, u3/4iljak poklopio o3/4iljak, ispreturali se i zalepili po obrazima, pa se kao ro3/4nata i 3/4uta krljušt svuda po licu naslagali. Pločast, svud otvrdlo i izubijano meso. Nakrenut, gvirka u svakog ko prođe pored njega, i šalje smej. 
Nekad je smej glasan - mekeće jarac. Ali je uglavnom smej nem - trnu pete. 
Čabra je izborio i svoje pravo: lutao je po ostrvu i u kamenolom odlazio kad je hteo. Čopa Čabra, kuče napušteno; svi su ga tukli kad god su hteli, a on je trpeo, iz njega bolan pisak nije izlazio. Samo je svima slao svoj smej. Trnu pete, pa opet, svi su ga tukli. 
Jednom sam ga pitao: 
- Pa zašto, Čabro, dokle tako, nisi ti Veliki Vat? 
- Treba. Barem neko. Treba. 
I ostao je pri svome. Ne zna se koliko je puta kroz šibu prošao. Teško je govorio - i jezik mu je od batina bio izglodan. 
Smešni i strašni Čabra, malo je reći ru3/4an. Niko ga nije sa3/4aljevao - večiti smej nije popuštao. 
Skoro bez ušiju, oćelavio, glava obrijana udarcima, uglačala se, izgledao je kao zarubljen kolac. Blede pečurkice - ostaci ušne školjke, nalepljene u vencu na glavi, sasušene i ubuđale - i jedino na jari ne smrde. U vilici nije postojao nijedan kutnjak. Usnice spljoštene, na vreloj plotni pečene. Sve ispreturano, bez svog prirodnog reda - jedna obrva uvrh čela kao crn red zgnječenih muva, druga se skoturila pored korena nosa u crn i velik mlade3/4; pogana izraslina produ3/4ila oko. Sav je bio u gukama, krivinama nekim. Čudio sam se kako ide. U stvari je Čabra cupkao, skakutao, hod mu bio kao u ptice. 
S Čabrom je bio zabranjen svaki govor, pa su ga ljudi obilazili kao kugu. On je postao krajnji protivnik, kod njega je svaka dlaka bila u jeresi. Prođeš pored Čabre, zastaneš i već si sutradan u bojkotu. Ako ga udariš pred sigurnim svedocima, vodonošama i sobnim starešinama, tad si u plusu. 
Nosio sam jednom dve kante šargarepe, i sednem u skrivenu zavetrinu da predahnem, kad preda me bapnu Čabra. Spustio se s neba, nemi smej, gledao je u šargarepu. Ponudim mu dve mrkve, odbi. Upitam ga opet: 
- Čabro, čovek si neki, dokle? (c)iba se ne mo3/4e pobediti. 
Smej na licu, Čabra reče: 
- Svi smo mi mrtvi. Odavno mrtvaci. Kod nas ne postoji dokle. 
I odskakuta ptica sakata ... 
Opet sam ga jednom pitao: 
- Čabro, kako se prezivaš? 
- Zaboravio sam. 
- Ne verujem ti. 
A smej na licu, i ne odgovara. 
- Čabro, odakle si ti? - uporno ga pitam. 
- Odavde. 
- Nisi. Od Timoka si ti, znam te po naglasku. 
- Iz majčine neke jesam. Ali pre, odvajkada smo svi sa Kamenog ostrva. 
- Nismo odvajkada. 
- Razumećeš da smo odvajkada. 
I odlazio je Čabra sakatim skokom, malo povijen, vukao je malu i usukanu guzicu. 
Posle jedne večernje samokritike, Čabra se naglo promenio: oglasio je svoje popravljanje. Više nije bio u bojkotu, stao je u stroj šibe. 
Udarao je pesnicom, krivinom lakta i kolenom svojim, i glavom, skoro svim delovima tela. Kao rakljasti pauk, pre kao rak, makazario bi 3/4rtvu; isitnio bi čoveka. Pod njegovim su udarcem pucale lobanje, ispadale oči, izokretale se vilice, i lomio je svaki zglob. Mnogi su umirali. Čabra je postao najopasnija tačka u šibi; ko nju prođe, prešao je Golgotu. Otišao sav u 3/4ile i guke - a nemi smej se zauvek zabio u njegovo lice. 
Niko više nije smeo da ga udari, niti da mu priđe, niti ma šta da ga upita. I islednici su se udaljavali, klonili se Čabre. Kad bi nekog svojim zahvatom udario u prolazu, ostajao bi taj nesrećnik prostrt na suncu po ceo sat, i du3/4e. Čabra je udarao celim telom. U njegovom udarcu bila je slivena snaga celog kičmenog stuba. Udarac koji odvaljuje i rascopava 3/4rtvu. Njegova šaka, prsti nisu bili u običnom smislu, kako si navikao kod ljudi da vidiš. To su bile izrasline, veći i manji patrljci prstiju, ogrubele kand3/4e koje su se u stisku pretvarale u gvozdeno đule. Za Čabru se govorilo da šakom cepa drva. 
Obilazio sam Čabru i iz daljine ga krišom posmatrao, i nisam bio siguran da li me prepoznaje, ni da li se seća da je rekao "svi smo mi mrtvaci". 
Vreme, za nas na ostrvu, nije postojalo. Nema razlike između petka i petka, niko od nas nije vremenskom granicom osuđen, pa nemaš potrebe da brojiš dane. Nas popravljaju, a to traje. 
Čabra je znao sva skrovišta u stenama, stare i davne i tek započete staze na ostrvu: lunjao je slobodno, uspeo je da zadr3/4i to pravo. Ko3/4a mu je dobila sivo3/4ut sjaj, po grudima i vratu pojavile se široke i crne pege i za Čabru su govorili da ga boli crna d3/4igerica. 
Iz njegovog paviljona su pričali da Čabra noću često glasno jeca, skiči kao vezano zvere. Vućao se i raspinjao na le3/4aju. Sobne starešine su ga svlačile na kameni pod, polivali ga kofom vode, a Čabra je cikao kao da je ulovljen u mišolovku. Pljuvao je oko sebe, balio, i jednom probuđen, odlazio bi napolje i ostatak noći pročučao naslonjen na zid paviljona. Sačekivao je zoru, sunce - prosušio bi se i posle polako pojeo poparu. A onda bi odlazio, zavlačio se negde na ostrvu, a mi u kamenolom, na razbijanje kamena ... 
Čabra bi se pojavio pred veče, ispavan i nabijen snagom, i nemi smej, bronzani otisak u licu. Stao bi u red i primio večeru. Onda bi se povukao u stranu, nije voleo da ga gledaju dok jede. Kad završi večeru, odlazi i kru3/4i oko bojkotaša, zagleda ih, uglavnom lica njihova. Imao je jedno okruglo ogledalce koje je dr3/4ao u zadnjem d3/4epu crnih gaćica. Pokazivao bi ga, da se ogledaju, i vide poslednji put svoje lice. Kroz sanitet kad prođu, sve će im se promeniti. Neki su stajali pred tim Čabrinim ogledalom kao da se fotografišu. A drugi su pljuvali u ogledalce, i Čabra se nimalo nije ljutio, u njegovom je licu bio samo nemi smej. Onda se vraćao u stroj saniteta i zauzimao središnu tačku. Znali su svi to njegovo mesto, pa su se i pomerali. U šibi je savesno radio, kao tek podmazana mašina. 
I Čabra se sve više pretvarao u zamotuljak čovečiji sa stotinu grba, čvoruga, u sebi i na sebi. Ranije su se koščine i izrasline na njemu stvarale od batina, a sada što je on zadavao udarce. Pucala je kost pod njim, ali je i Čabrina pucala. Smej je ostao urezan u licu, i retko je bivao glasan. 
...Jednom se Čabra pred šibom nije pojavio. Digla se uzbuna, da nije skončao u nekoj svojoj rupi? 
Brzo je Čabra bio otkriven, na najvišem vrhu ostrva. Skinuo se go i okrenuo prema moru. Sunce se spuštalo i svetlost je Čabru obuhvatila celog. Slabo se mogao razaznati. 
Neki je islednik vikao da siđe sa stene, da nikog ne zanima blesava golotinja, i da mo3/4e da skače ako 3/4eli. 
Čabra je ostao nem, i sigurno mu je smej stezao lice. 
Niko se nije do tada popeo na taj vrh. Čudili smo se kako je njemu, sakatom, pošlo za rukom da se popne na vrh stene. Morao se lepiti pu3/4ući uz stenovit zid, a mo3/4da je znao i neki nemoguć, skriven put. 
Onda smo počeli da vičemo i da ga nagovaramo: 
Čabro, šta radiš gore? Bolje je i za tebe i za nas, siđi. 
Zadr3/4avaš nas, prekinuli smo večeru. 
Čabro, gotovo je! Određen si za sledeći bojkot. 
Vraćaš se na staro, bićeš neprekidno u bojkotu. 
Čabra je mumlao i njegova reč do mene nije dopirala. Mlatio je rukama, celim telom se naginjao prema moru, nama i suncu. Izvlačio je vrat, ponekad su se i nategnute 3/4ile videle; tabani su ostajali čvrsto zakovani za šiljak stene. Duvao je vetar i njegov je govor odlazio od nas. More trapavo, i mesnato, u odredenom je razmaku lupalo o stenu. 
Islednik je naređivao da siđe, ne mnogo glasno - ali smo naredbu svi čuli, i Čabra. 
Odjednom je prestao da mlati rukama, ukočio se, kao da je napregnuto osluškivao. I u trenu je nestao sa samog vrha: uhvatio ga snop sunca i ceo se Čabra produ3/4io u stenu. 
Opraštao se od nas i sigurno je nešto poručivao. No vetar je uništavao svaku njegovu reč, udaljavao je od nas. 
Kasnije su neki tvrdili da su čuli i razumeli, Čabra je izvikivao jednu jedinu reč: svinje, svinje. 
Očigledno je na vrhu stene nešto čekao. Za časak bi se primirio i sunce bi ga iskosa osvetlilo. Primireni, svi smo gledali u Čabru. U nekim trenovima nam je bio potpuno vidljiv. Raskrečio se onako sakat i ru3/4an, čovek-značka, pobodena u vrh stene. Čabra je pronašao i odigrao igrivu igru spomenika. Zato se, valjda, i skinuo; golcat i siv, produ3/4io se u šiljak kamenog brega. 
Sunce je tuklo i osvetljavalo svaku njegovu dlaku. I lepo se video Čabrin smej, ovoga puta nije bio nem. Nije meketao, nego je bio grlat, smej iz dubine slivao se sa vrha na nas i odozgu nas škropio. Ne zna se ko je prvi kleknuo. Ali su ubrzo svi klečali pred svojim spomenikom, sem islednika. I sobne starešine su klečale, kao i vodonoše bez bardaka vode. Sav ostrvski svet se pokrenuo i počeo da mrmlja, i da se nadvikuje. 
Čabro, ne čujemo te? 
Čabro, svu našu muku nosi. 
A kud da je nosi? 
Nekud. 
Budimo mirni, i pretvorimo se u ušesa. 
Da nam je antena. 
Nešto govori. 
Mir, mir, ljudi. 
Kome govori, šta vredi? 
Budi uho, pa će vredeti. 
Tišina, kad bismo imali alpinistički ekser. 
Jedan ekser. 
I konopce. Anapurna! Anapurna! 
Kilimand3/4aro, tamo je uvek sneg. 
Afrika! Afrika! 
Lupate, tra3/4ite sneg. 
Kako se Čabra popeo? 
Kroz brdo, znao je unutrašnji put. 
Opet Čabra govori, zašto vetar duva naopako? 
Reč njegovu nismo mogli da čujemo, umukli smo. Ali je dopirao smej, meketav i oštar kao u mladog jarca. Izbrojao sam: stajalo je pet islednika. Mog Dositeja nije bilo. Jednog od njih prvi put sam video: visok čovek grbava nosa i visokog umnog čela, crnih brkova, šiljci uvijeni išli su uvis, ka očima, pretio je Čabri da odmah siđe i ne izigrava ludo pašče. 
Neki je sobni starešina odmah počeo da viče Čabri da je određen za sedam uzastopnih bojkota. Nekolicina je to hukom i potvrdila. Ali je većina i dalje ostala nepomerena na kamenim pločama; klečali smo ispod vrha. 
A onda se Čabra okrenuo prema islednicima, zapravo, prema onom brkajliji, levom rukom je uhvatio celo svoje golcato plodište i, malo savijen, cimao ga prema islednicima, i video se nemi smej na Čabrinom licu. 
Bio je to nečuven postupak, skandal nad skandalima, svetogrđe. Islednici su se malo, za korak, udaljili, šakama su zaklanjali oči kao da im sunce smeta pa ništa ne vide. Čabra se sve više savijao i cimao plodište, drao se, a smej mu nije silazio s lica. (c)ta je islednicima govorio, nismo čuli. Vetar je kao na prokletoj vrtešci menjao pravac udarca i Čabrine su se reči nepovratno gubile. 
Da li je islednike psovao, proklinjao, nismo nikada saznali. Posmatrao sam ga odozdo, klečeći, čoveka koji je pojeo najviše batina na Balkanu. Spečenko na suncu, grbonja, i krnjavko ljudski - pretvorio se u naš znak. 
Neko je među nama viknuo da pada kiša. Bilo je vedro, sunce i mlaka jara. Iz neba bez oblaka kiša. A Čabra se sve više savijao, cimao, pa krutio, kao da nas je oplođavao. 
Opet je neko utvrdio da nas Čabra sve zapišava, naročito islednike. 
Osetili smo kapljice na obrazima i čelu. Mo3/4da je to more bilo, vetar je počeo u suprotnom pravcu da duva. Čabra je davno prestao da govori, stvarno nas je zapišavao. 
Još smo klečali, neki su se krišom i krstili; islednici su izdali oštru naredbu - da ga skinemo odozgo kako znamo i umemo. I kao da je trebalo neki juriš napraviti. 
I krenulo se bauljački; mnogi su ljubili u3/4areni kamen pod sobom: mnoštvo je pominjalo Čabru, a neki su kao teški bolesnici ostajali da le3/4e na kamenim pločama. Ipak, lanac ljudi se zaustavio. 
Spuštajući se ka moru, sunce je najzad rupilo u uvalu, uglavilo se u malu kamenu pla3/4u, ispunilo je bleskom i sjajnom jarom. Nastala je neka čudna svetlost, i Čabra je naglo skočio u taj beli bunar, u beskraj sjajne topljavine. U nebu nije bio više sakat, ispravio je ruke i noge, leteo je čovek. 
Bez naredbe, kako je ko znao i umeo, zajedno sa islednicima, dokopali smo se kamene uvale. Na najvećoj ploči stene, kao da je gater stesao, i bila je bela od morske soli, le3/4ao je Čabra poleđuške, opet sakat, iz ušiju mu je isticala krv. I tada smo prvi put videli Čabrino lice bez smeja ... 
Moja leđa u rupama, na njih je Nikodije stavljao liske kupusa. Duvao je vetar s mora, u vazduhu gorčina i slano kao da udišeš mokre sise. Onda mi je Nikodije rekao: 
- Čabra nije umeo da dr3/4i rastojanje. Ni Vesa bogomoljac. A opet, bez takvih, 3/4ivot ti je sura dudinja. 
- A ti si, Nikodije, našao rastojanje? - pitao sam ga. 
- Trudim se. Zasvagda ne mo3/4e da se pronađe. Često dođe nova zamka, i rastojanje uvek iznova treba tra3/4iti. 
Tada sam sebi rekao: nisi Veliki Vat, ni Čabra. Ponovo se dobrovoljno javim na raport. 
- Nema te - tako me je dočekao Dositej. 
Sedeo je za stolom, nisam nigde video štake. Opet hladan čaj, propeler, cigarom je tupkao o tabakeru, gledao me. Meso sam na panju, koliki komad da se odseče. 
- Tu sam, na ostrvu - opet sam stao na 3/4ulj. 
- Znam gde si. Ovo nije London - Dositej je bio miran, dao mi je cigaru. 
Vučem dim, punim svaki mehur u plućima, brljavi me nikotin. 
- (c)ta govore tvoji drugovi, šta ti misliš? - naglo me upita Dositej. 
Gutam 3/4abu, hladna krpica je u grlu, komadić leda se zalepio ispod rese. Odebljao je i jezik, ubola ga pčela. 
- (c)ta govore? - ponavlja Dositej. 
Sve što se ka3/4e i desi na ostrvu, znaju. Moj Dositej nešto drugo tra3/4i od mene. 
- (c)ta misliš? - opet me pita. 
- Da sam kriv. Pogrešio sam. 
Praćnula se riba u meni, idem dalje, ka3/4em: 
- Kajem se. 
Islednik je smiren, lice mu je bledo-glatko jaje. 
- Dobro je, dobro, ali je malo. Malo. Malo je to! 
Počeo je hitro da šeta, štake su zalupale, onda se naglo zaustavio. Opet se prema prozoru zagledao, pravio mi samoću. 
Ostajem na stolici nepomičan, gledam u svoje prste i prvi put na njima otkrivam bele dlake. Ne čujem zuj propelera - načet sam. Napuklo u meni, i sad naći "rastojanje" - upro sam leđima o naslon stolice. Ne bole, Nikodije ih je izlečio liskama kupusa. Tvrda su i zdrava, i o3/4iljci svrbe. 
- Malo priznanje za tvoj greh. Skoro ništa - odseče Dositej. 
Moj KONKRETNI GREH - gadno je to kad ga ne znaš. 
Dositej stoji, polako govori: 
- Dugo ćeš ostati ovde. Malo puštaš iz sebe. A treba se prućiti. Još si daleko od toga. Nepopravljiv si. Za tvoje dobro govorim: sve zabele3/4iti. Apsolutno sve, do sitnica. Tvoje nije da odabiraš: manje va3/4no, više va3/4no. Postojimo mi, odabraćemo. 
Islednik još govori, dugo namotava gvozdenu nit na kalem moje glave. Smanjuje mi zenicu i svest. Ravnodušan i škiljav glas potapa me u svoje kutije, dočekala čekalica raspuklinu moju. 
Dositej naglo prekinu svoj govor, mo3/4da u pola reči. Za njega sam mušica bez glave. Odlazi, ostavlja mi čistu hartiju i olovku. 
Olovka je strela, kao kolac je - njome ću nekog đavola probušiti; na njen grafitni vršak staće moj mozak. Uzimam je, gledam u njene zareze, polako je okrećem, olovku-gujicu, iz duga vremena šiljenu. Početi slovo o sebi. 
Nikog nema u sobi, goli zidovi, čist 3/4ut patos, i propeler šušti, neko je biće u mojoj samoći. Oglašavam u sebi: hajde, pronađi svoje rastojanje, svoj razmak, ako umeš, ako smeš ... 
Čeperko, zaćutao je. Beton mu u ustima. Tišina prokleta, bar lokomotiva da zazvi3/4di. Sve crklo, čujem - sneg sporo pada. A čovek je gledao netremice u beli prozor vagona. Nijedne mrlje na staklu. I ja mu, Čeperko, tiho šapnem: 
- (r)ica gore, 3/4ica dole, počeo si da pišeš. 
- Jasno. Napisao sam. Nemam od koga da se skrivam. Potkazao sam sebe najviše. A Dositej je opet drugo tra3/4io, drugačijeg. I oko toga smo se mnogo dana akali. Oni mene, ja njih, izdr3/4ah bojkote, i jednako mi je Nikodije bio u pameti: "tra3/4i rastojanje". 
Znaš, na ostrvu, sem bojkota, postojao je i čas Kritike i Samokritike. Nije to ono kao što je bilo u ratu, treća tačka dnevnog reda. Večito treća, jer, kao što znaš, ovim redom je išlo: 
1. Politička situacija (najčešće se pitalo: šta je s drugim frontom? (c)ta je s Turskom?); 
2. Organizaciono pitanje (kadrovi); 
3. Kritika i samokritika; 
4. Razno (eventualije). 
Bio je i ovakav dnevni red: 
1. Politička situacija (uvek je ta tačka bila na prvom mestu); 
2. Organizaciono pitanje (slučaj Marka Matića); 
3. Kritika i Samokritika; 
4. Agitacija i propaganda (proraditi četvrtu glavu Istorije SKP(b) i knjigu Lenjinov Imperijalizam); 
5. Razno. 
Ili, opet, ovako: 
1. Politička situacija (domaća politička situacija, Ugar i Pougarje, bolnica na Petrovom polju); 
2. Organizaciono pitanje (rad sa kandidatima za Partiju i sektor omladine i Skoja); 
3. Kritika i Samokritika; 
4. Agitacija i propaganda (spremiti bataljonske novine, i priredbu za Prvi maj; Joksim đak se zadu3/4uje da napiše skeč - ideološki ispravan, da vodi računa, seljane privući u NOB, a drugovi borci da se nasmeju: znači, u komadu šale obavezno da budu); 
5. Razno (eventualije). 
Peta tačka "razno", "eventualije". Ako je sekretar partijske organizacije bio radnik ili seljak, petu tačku je u svom notesu obele3/4avao kao "razno", a "eventualije" je stavljao u zagradu. Ako bi sekretar imao koji razred gimnazije, napisao bi obrnuto, davao bi prednost "eventualijama" ... 
Uvek je treća tačka Kritika i Samokritika. Javljamo se, ne preskoči se ni mesec dana. Otkrivamo se od sitnice do krupnice. 
Govori stolarski radnik Svrzić: "Pored vatre je bilo mesta za dvojicu. Raširio sam se, pravio lud, kiša mrzla je tukla po nama, neprekidno. Ispao sam nedrug ..." 
Pa Karanović: "Pre tri dana smo prošli kroz Brezovicu, crkva spaljena, u porti smo odr3/4ali četnu konferenciju. I tada oćutah: u tom selu molio sam jednu 3/4enu za čanak mleka. Nisam ga oteo, nisam. Niti se ona uplašila. Seljanka je dala dobar čanak, nije skidala kajmak. Popih ga bez vas." 
Onda Milan desetar: "Prilikom deobe municije, ne prijavih, sakrih sedamnaest metaka. Evo ih, ispravni su, neka ih komanda čete raspodeli. Priznajem svoju grešku." 
Lazar Glišić, snebiva se, počinje: "Pre devet dana napadali smo Gornji Vakuf. Ostao sam u zaklonu, ispod jedne obale. Zavukao sam se pod 3/4ile, ne znam šta mi je bilo. Znate me odavno, nijednu borbu ne izbegavam, ovog puta se desilo. Bio sam uveren da će metak naći moju glavu. Glupo, priznajem vam do kraja, čuo sam glas. Neki glas u levom uvu, prošaptao je: ne idi, noćas ti metak razbija glavu. I bolela me čeona kost. Morao sam da poštujem taj znak. I zabih glavu u obalu. Posle sam se pomešao s vama, nije primećeno moje odsustvo. Lakše mi je, iz naše čete niko nije poginuo, samo je Andrija ranjen u nogu. Krivicu svoju priznajem, pa vi sudite." 
I sve tako, samo digneš dva prsta i dobiješ reč. Javi se Trifun Mitrović iz Saranova: "Kada smo prešli Donje i Gornje Vukovsko, Zanogline, pa ispod Cincera zanoćili, stra3/4e prema Kupresu, suvo ustaško mesto, najedem se divljih malina i zaspim. Probudim se, tišina, puška pored mene, i ja 3/4iv. I odmah posle toga naiđe smena. Po propisu je zaustavim i predam svoje stra3/4arsko mesto. Sve ispade u redu, a u stvari nije bilo." 
"U selu Leskovici, smestio sam vod, kuća određena od komande čete, pri kraju sela, zgodno mesto, ispred praga veliki hrast. Ka3/4em, dobra kuća, zidana, ceo se vod smestio u glavnu sobu, imala je patos. I ja, vodnik Jovan Bezub, spustim se u podrum po kupus. Kad tamo, 3/4ena cepa drva. Više grane. Bilo je i panjeva, i vršna kaca kupusa. I ništa više, kuća čista, i 3/4ena bez čoveka. Nisam je pitao na kojoj je strani mu3/4, na našoj ili drugoj. I ka3/4em, zaobilazila je panjeve, 3/4enska ruka. Hteo sam da joj pomognem, da joj iscepam neko bolje drvo. I ona, mesto sekire, pru3/4i mi svoju ruku, golu do lakta. I desilo se sve tu, odmah, na granju. Posle smo zajedno izvukli glavice kiselog kupusa, dala je i komad slanine, sve to u zemljani lonac, a ceo vod je spavao. Nemam šta da dodam, učinjena greška, odre3/4ite kaznu." 
I redom, golaći, otklapamo se, treća tačka: Kritika i Samokritika. 
Kritičari su obično nastupali posle Samokritike - odmeravala se kazna. 
- Nije uvek tako bilo - rekoh. 
- Nije. I ti i ja dobro znamo, treći ne mora. Na ostrvu je bilo sasvim drugo. Obično uveče, posle večere i bojkota, pred spavanje, Kritika i Samokritika. 
Sobni starešina prozove: Petar Kostić. 
Izlučuje se iz nas, pognute glave, i stane ispod sijalice, nasred sobe. Mi ostali stvaramo krug oko njega, i neko iz kruga ka3/4e: 
- Hajde, počni, ne uste3/4i se. 
Petar Kostić se okrene oko sebe, zavrteo ga prvi udarac u leđa. 
- Hajde, ne gnjavi! 
- Nisi Jovan Zlatousti. 
Odvalila šamarčina obraz i, naočigled svih nas, nabubri; Petar Kostić pljuje, počinje: 
- Ja sam izdao. Bio sam opasan ... 
Ispravljaju ga i krive udarci. Petar Kostić je ko3/4ni d3/4ak u trening-sali. Povija se, kmeči. 
- Malo je! 
- Sve je malo. 
- Govori! 
- (c)pijun gadan. Prikriven, zamaskiran. I sada otkriven, to sam. 
Klepeću udarci, zatvoren je u oboru - oplata smo mi. Skupimo se, zgruvamo ga u ništicu, pa se rastvorimo u pro3/4drljivi cvet. Daje mu se vreme da izbljuje svoje reči, jer bez njih ne vredi, ne bi postojala Kritika i Samokritika. 
- Beleg sam za svakog ... 
- Budalo, gnjida si ti ... 
- Radio sam protivu našeg rukovodstva. 
- Jedinstvenog! 
I dobija strahovit udarac posred čela, među oči. Petar Kostić se jedva uspravlja, drhturi, u meduzu se pretvorio, iz čela curi krv, šapće: 
- Zaboravio sam, slučajno. 
- Ne postoji slučaj, bando! 
- Jedinstvenog - ponavlja. 
- (r)ivotinja, banda! 
- Priznaj, banda si - i svaki put udarac. 
Isparava toplota, gusto je u krugu, stvorila se izmaglica. Jedva se razaznajemo, svud crveni obrazi kao u3/4arene i poređane cigle, i sjajne oči, utrobice neke. 
Ne guram se, promašim Petra Kostića. Opet ga promašim. On se bolno okrete oko svoje ose, oči su mu umrljane znojem i krvlju. I u trenu, uhvatismo jedan drugom pogled; ubele3/4io je moj promašaj, poštuje ga; sitnicu u mnoštvu udaraca ... 
Znam, nije to udarac manje. Saglašavam se, Petra Kostića izbavljam iz krajnje samoće prokletog kruga Kritike i Samokritike. Opet sam ga promašio, zapravo, moja ruka je primila udarac namenjen njegovoj glavi. 
- Bando - kriči neko iz kruga. 
- Priznajem, banda sam poslednja ... 
- Bando - puklo uvo Petra Kostića. 
- Zato sam ovde. Kajem se ... 
- Svinjo! 
- Kajem se. Postaću sveti ... 
- Ruga se, banda! 
- Sveti ... 
- Sveti magarac! 
- La3/4e, ništa nije dovoljno! 
- Ruga se! 
- Bando, razbij mu nos, zube! ... 
- I oči, šta će bandi oči ... 
Ukočile se za časak ruke, prestali udarci, Petar Kostić se okreće oko svoje ose, govori pokvarena igračka: 
- Banda sam ... banda ... ekete-pekete banda svira, mene doktor vizitira, pa me pita šta mi fali, meni fali ... vama fali ... nama fali ... meni fali ... nama fali ... doktor mali ... ekser mali ... 
Petar Kostić poblesavio, pada ispod sijalice. 
Nad nama je jako svetlo, greje nam teme, i vidno je, svima igraju ko3/4ice oko očiju i nozdrva. Raspaljeni, pušimo se kao tek odrane svinje; nos u nos, oko u oko, u svom stvorenom krugu; šta sad, ko će se prvi pokrenuti; pored naših nogu je čovek-otpadnik; vreća i bunjište. 
Dohvatamo Petra Kostića - pod njim je bara; upišanog, prebacujemo ga na njegov le3/4aj. 
U vratima islednik zakopčava treće dugme na flanelskoj košulji, rukom pokazuje da ugasimo svetlo. 
Posle dva dana ja sam ispod sijalice. Petar Kostić je izjavio isledniku da sam ga namerno promašivao, da je meni zahvalan, lakše je podneo krug Kritike i Samokritike. I sada, očišćen, i u svojoj slatkoj pomućenosti - prijavljuje moj postupak. I uveren je da meni tako najbolje poma3/4e - isteruje načistac moju zabludu. 
I Petar Kostić je zaradio odlučujući bal - ušao je u red iskreno popravljenih. 
Tako sam svoju glavu mučio. Iako je va3/4io Princip Toplog Zeca, pokušavao sam da nadem "rastojanje". 
I, Čeperko, čovek se ugasi, zavuče se u zimski kaput, mo3/4da je u trenu i zaspao. 
Sneg je padao, utrpavao se u prozor. Ohladio se voz, trljao sam ruke, onda kolena. Nikakvog odjeka, lupe - voz je mrtav ... 
Mo3/4da sam i spavao; čovek prekoputa mene bio je budan, neprekidno je kašljao - mljackao, grickao pluća. 
Slučaj čudan, u Zagrebu nisam dobio avionsku kartu, preleteo bih ovaj voz, i čoveka u njemu. 
Ne, Čeperu, sve to nije ono pravo. Bitno - voz je stajao. Stajao, stajao - i nastala pustinja. Voz je greda na točkovima; dugačka, "o-ruk" "o-ruk" - stotinu ruku je dr3/4i, i svaka se kapija otvara. Izbljuvaće nas na nekoj stanici, i otići ćemo u svoje pustoline. 
Poče da pridolazi para, kupe se brzo grejao. 
- Krenućemo - rekoh. 
- Neka se i to desi. 
Odjednom pištaljka, voz cimnu, poče svoj hod. Sve se u kupeu proklati, mi i naše stvari. Dugo nismo progovorili, mo3/4da smo ponovo zaspali. 
Voz je počeo da usporava, probudio sam se. Čovek je stajao u zimskom kaputu, šešir mu je bio natučen preko čela, jednim okom je posmatrao. Pitao sam ga: 
- A s Velikim Vatom, šta se desilo? 
Samo je slegnuo ramenima, voz je još više usporio. Uzeo je svoju ko3/4nu torbu, zakopčao i poslednje dugme, podigao okovratnik grombi kaputa, šešir do očiju, nije hteo sa mnom da se rukuje. 
- A Veliki Vat? - bio sam uporan. 
- Ne znam. Ništa ne znam - nije se okretao, šakom je stezao mesečastu kvaku na uskim vratima kupea. 
Gledao sam u njegova leđa, široka dobar metar. Nešto savijen, i kroz zimski kaput se razaznavala jaka lopatica. 
Povremeno je upadala svetlost staničnih lampiona. Bio je spreda osvetljen, nisam mu video lice. 
Jektao je voz, usporavala masa. Otvorio je vrata, hodnik prazan, i leden. I ne okrećući se, rekao: 
- U Ulici 27. marta, broj 27, potra3/4i profesora. 
- Koga? 
- Profesora. 
Padao je sneg, odlazio je zimski kaput: velika leđa, crni šešir, crveni šal je više strčao preko debele kragne nego što je štitio vrat. Krupne pahulje slagale se po njemu. Odlazio je, prošao pored jednog pa drugog lampiona i ušao u svetinu. 
Neko vreme su trajali veliki tragovi stopala, pa ih je zasuo sneg. Voz je kretao, kupio uzvike i putnike. Ispod nastrešnice 3/4elezničke stanice opazih tri crna slova: (c)id. 
Dobro sam otvorio oči ne bih li ugledao veliki crni šešir. Nisam ga spazio, iako je voz mileo. Tako se izgubio moj (c)IDSKI ČOVEK ... 
Čeperko, nikad ga više nisam pronašao. Odlazio sam u (c)id, nije vredelo. Onoliki čovek, izgubio se ... 
I prošlo vreme, stalno prolazi, julski dan, Beograd se ispraznio, diše na škrge. Mnogi se spustili na Dunav i Savu. U autobusu čujem: "Ne mogu na more, idem u Badnjevac, u Lepenicu ću da se zavućem, pa ispod vrbe gledam u nebo i čavke." 
I tako se svet razbe3/4ao na odmor, ulice se rastopile, prosmrdela smola. Od vrućine, čini ti se, i trolejbusi su trapavi - sve se rasteglo u 3/4vaku. U tako jedno vreme, kad treba da sam ovde na Savi, odem u Beograd, obavljao sam neku letnju kupovinu, i svratim na pivo u "Moskvu". Sednem pred kafanu, prazna, onda je, tog leta, i počela rasprava: da li staru terazijsku česmu vratiti iz Topčidera na Terazije. 
Otpio sam pivo, naiđe Dositej. Dugo se nismo videli, jedan drugom smo drmusali ruke. Odmah me je pitao: 
- Za šta si ti, da česma bude ovde ili ostane u Topčideru? 
- Ja sam za Terazije. 
Dositej seda, poručuje pivo, ja ga sad pitam: 
- A ti? 
- Za šta je većina. Lepo je da bude i u Topčideru, mo3/4e i ovde. 
Shvataš prvo pravilo mog Dositeja: pratiti većinu. 
I ja mu ispričam sve što sam u vozu čuo od (c)idskog Čoveka. 
Dositej je ćutao, okrečilo ga. Gledao je u mene, nije me video. Pogled bez pogleda - kao da sam staklo, prozuklina neka, pre otvor bataljene bačve. Nisam mogao da pogodim šta smišlja, na koju se stranu sprema. Propitivao sam ga, nije vredelo. Pomislim: sledio mu se jezik. 
- (c)ta ka3/4eš? Ponovo sam ga pitao. 
- Ništa. 
- Kako ništa? 
- Pa ništa. Kroz mene je prošlo. 
I onda pomislih, otkrivam i njegovo drugo pravilo: prolazi kroz mene. 
Čeperu, to znači: neprobojan si. I zaista, Dositej je brzo postao onaj stari, smiren i crno3/4ut. I reče: 
- Nije trebalo nikoga da tra3/4iš. Otklopio si ... 
- To sam i hteo. 
- Sada zaklopi - odlučno reče Dositej. 
- A šta ćemo s onim drugim Dositejem? - pitao sam ga. 
- Neka poštoji, ti imaš svog. I ne moramo sebi uvek sve objasniti. 
T