WORDTHEQUE - Word by word multilingual library
                       Logos' Croatian eBooks


              Project Gutenberg Consortia Center
                    http://www.Gutenberg.us

                           and the 

                World eBook Library Collection
                  http://www.WorldLibrary.net

        Bringing the world's eBook Collection Together


    Project Gutenberg Consortia Center is a member of the 
    World eBook Library Consortia, http://WorldLibrary.net


    The mission of the Project Gutenberg Consortia Center
    is to provide a similar framework for the collection
    of eBook collections as does Project Gutenberg for
    single eBooks, operating under the practices,
    and general guidelines of Project Gutenberg.


    The major additional function of Project Gutenberg
    Consortia Center is to manage the addition of large
    collections of eBooks from other eBook creation and
    collection centers around the world.



    For great classic literature visit:

    Project Gutenberg Consortia Center Bringing the world's
    eBook Collection Together http://www.Gutenberg.us










MIŠKINSKE POVESTI -- povodom Novih dela Bore Ćosića 
(Priredio P. Brebanović)
.
Bora Ćosić 
Nepronađeno vreme
. 
NEDAVNO JE JEDAN MOJ POZNANIK, pisac iz Južne Amerike, ispričao povest devojke, nađene u ledu, u Andima. Bila je mrtva već nekoliko stoleća a ipak sve je na njoj bilo neokrnjeno, osim rane od ritualnog ubojstva. Obavljenog tada, davno, po regulama drevnih Inka. Sećam se sada te epizode dok obilazim svoj nekadašnji grad, posle šest godina, kao da onamo posle šest vekova dolazim. Tamo je takođe mrtva jedna devojka, moja domovina, ubijena je ona na način savremenog rituala neke brahijalne sile, samo, usled mlakog vremena, ove naše sulude mediteranske jugovine, njeno drago telo nije se održalo, pa se sada raspada i vonja neprijatno. Ja nisam nikakav grobar te lepe kćeri Evrope, niti sam došao da nad njenom sudbinom naričem, pa ipak čini mi se da o ovom slučaju moram ispostaviti izveštaj kako ta stvar zaslužuje. Hodam, prema tome, ovim grobljem što bila je moja zemlja, a da je to zaista neko grobište, govore mi lica prolaznika kakva se samo na mestima ukopa i pokopa mogu sresti. Zabrađene žene, sive fizionomije i oni zavežljaji koji se uvek nađu kod ljudi kad odlaze na parastos, balkanski, gde se male bočice rakije i komadići kruha ostavljaju na upotrebu mrtvima. Krećem se po samom beogradskom centru, tamo gde je prošao najvažniji komad moga vremena, samo što to više nisu uobičajeni putevi moje svakodnevne šetačke prakse, nego staze između parcela, gde leže moji mrtvi prijatelji i moj mrtvi negdanji život. Možda treba zaboraviti ovu grobljansku sliku moga grada, koji čak više liči na neko postrojenje u kome se produkuje povijest u čistom stanju. Samo što svaka tvornica istovremeno zagađuje život ljudi i izluđuje radnike koji onde rade. Sada mi se čini da je u blizini podignuta opasna tvornica, pa otud dolaze teška isparenja a posvuda neprimetno taloži se nekakav tamni prah i kapljice mazuta koje se lepe za lica, odeću ljudi i građevine. Kako inače da se objasni ovo sivilo, koje vlada na lepom danu moje šetnje kroz mrtve i žive, i kroz povijest. Ovamo se dakle produkuje prošlost u svom opasnom vidu, tu se ono negdanje pakira kao najprobitačnija roba, a kupci -- to je taj moj narod koji ne zna ni za šta drugo. 
Posmatram nekakvog čoveka na prozoru kuće u bivšoj ulici kneza Pavla. To je onaj isti subjekt koga sam zapazio na jednom balkonu u Istočnom Berlinu, i koji postao je moja mitska osoba. Ovaj se tamo, na tom svom prokletom balkonu našao, a da pravi razlog za tako nešto uopšte ne postoji. To je taj moj junak bez razloga i bez ikakvih emocija; koji samo stoji onde i posmatra u prazno. Na uglu ulice koja se nekada zvala Knez-Pavlovom. Knez je bio regent uz maloletnog kralja, a tokom svog regentstva sakupljao je slike italijanske renesanse i mnoge druge umjetnine. Biti regent, uz maloletnog kralja na Balkanu, a istovremeno kupovati Caravaggia i Poussina, to je značilo biti dekadentom i ljubiteljem, kakav samo bio je Swann, u romanu Prousta. Sada u dvorima ovog princa živi diktator današnje Jugoslavije i onde prima akreditive stranih dužnosnika stojeći raskrečenih nogu. Posmatram u svom obilasku moje negdanje istorije to svakodnevno akreditiranje raznoraznih Kineza i Šveda, pa računam ima li još igde u Evropi slične slike: da državnik prima manju ili veću gospodu svetsku, u svojim dvorima, raskrečenih nogu. Pitam se da li ovaj uvek namršteni čovek ne pati od gubitka ravnoteže, što bi bio izgovor dostojan uvažavanja. Ili je to samo jedna replika, teatarska, na stav italijanskog vođe, od pre sedamdeset godina. To se dakle odigrava u dvorima kneza koji je bio možda naš beogradski Swann, a čija dekadencija bila je utvrđena tako što običan narod onog kneza nije mario. Kao ni njegovu ženu, kneginju Olgu, jednu vrlo distingviranu osobu. I vrlo lepu. Ponekad, u vreme moga detinjstva, ona je skupljala izabranike među nama, školarcima Beograda, i priređivala im čaj. Naše matere takođe nisu simpatisale ovu divu srpskih dvora, kojima je smetalo što je Frau Olga bila delimično strankinja. Mislim o ovom dok po negdanjoj ulici kneza Pavla hodam, ispitujući razloge, verovatno nepostojeće, zbog kojih onaj čovek stoji na prozoru. Kao da gleda nigde i u prazno. To je najvažnija osoba moga boravka u Beogradu, i njegov glavni junak. O njemu već sam ispripovedao dosta svojim prijateljima i rekao ponešto novinarima koje interesuje šta u svome gradu zapažam. Uvek najpre navodim tog čoveka koji stoji na svom prozoru u bivšoj ulici kneza Pavla, i gleda u prazno. Iako za to nema nikakvog razloga. Jer vani, na ulici, samo je nekakav šut preko puta, musavo pročelje jedne zgrade neopranih prozora i ljudi koji u nejasnoj žurbi idu tamo-amo. Kada bih ga upoznao, imao bih štošta da mu predložim. Jer kada se već tamo našao, trebalo bi da se iz svoje učmalosti pokrene i nešto sa svojim životom učini. Trebalo bi da zatvori svoj prozor i da se okrene unutrašnjosti vlastite sobe. Govorim ovo u nadi da unutra ima knjiga, možda nekakve muzike, jedno pseto umiljatih očiju i jedna devojka puna razumevanja. Jer uz tako očajnog čoveka, koji se jalovo nada da će bilo šta pronaći na onoj ulici bez radosti, uz tog ubitog gubitnika treba da bude neko krotko stvorenje, vrlo strpljivo. Tada zaista više ne bi morao da otvara prozor ka ovoj ulici i prema ovom gradu, skoro pokojnom. 
Pri kraju velikog romana Proustovog, pisac se opet vraća u grad svoga života, Pariz. Veli kako je dugo bio u nekom sanatorijumu, koji mu naravno nije doneo nikakvo olakšanje. Nego je i posle ovog boravka bio zadihan preko mere. Tada ponovo hoda nekada znanim ulicama, sreće negdanje prolaznike i sa njima pokušava da razgovara. A onda se događa čudna stvar, ti ljudi više nisu oni koje je poznavao, nego su ovo glumci jednog teatra koji one nekadašnje ljude igraju. To su moje lične impresije, beogradske, kao prepisane iz Proustove knjige. Jer i moji poznanici od ranije većinom su mrtvi, a njihove uloge u ovoj drami igraju drugi. Kao da su napuderisali glave, unakarađeni su sedom bradom, a na nogama imaju obuću s olovnim potplatima, tako da jedva hodaju. Proust smatra da su to lutke iz neke marionetske predstave, upriličene u naučne svrhe. 
Jer i ja sam onamo, u stari grad otišao delimično iz razloga znanstvenih, kao što ljudi odlaze u tehnički muzej Berlina. Gde u vrlo smešnim položajima osmatraju pojave u drugoj sobi kroz jedan prorez na zidu. Proustov roman jedna je, između ostalog, naučna studija koja proučava starenje ljudske jedinke i pojave koje tokom ovog starenja dolaze tom starcu u glavu. Koji najpre i ne vidi da je sam ostario, nego da je ostario svet oko njega. Sve u nekom tonu koji manje pripada periodu secesije, kada je pisan, a više dobu manirizma. Te tako u svojim negdanjim prijateljima autor prepoznaje jednu majstoriju lutkara iz sedamnaestog veka, koji u potpuno neočekivano telo ubacuju nečiji veoma prepoznatljiv glas. 
Narod je moj beogradski nepovratno ostario, pa je umesto mladosti, izgubljene, ostalo nešto gorčine koju zrelost uvek produkuje. Jer bilo bi nepravedno da stari ljudi nemaju više čak ni to, ovu pozitivnu skepsu, čiji nedostatak najpogubnije je svojstvo mladosti. Sada više i ne patim toliko za onim gradom, veoma mladim, koji ostao je negde u nepovratu, kad znam da u nekoliko duhova koji su mi bliski stoji to poimanje sveta, ostalima nedostupno. Tako za ovih nekoliko nedelja drugujem opet sa Swannom naše beogradske duhovnosti, samo što za bogatstvo njegova duha niko ne zna. U Prousta bilo je mnogo čuđenja kada se nakon više godina provedenih u sanatoriju pojavio opet u starom pariskom kraju. Jer je onde zatekao ne samo oronule starce koji su u pozorištu vremena igrali njegove negdanje poznanike, nego je sa zaprepašćenjem primetio da je i onaj osnovni duh Pariza neosetno ostario. Pa su ljudi, tada živući, zaboravili na Swanovu duhovitost, njegova znanja i njegovo gospodstvo. Oni zaboraviše da je ovaj subjekt drugovao s princom od Wallesa, da je bio duša mnogih razgovora, a uza sve bio je fragilan, nesiguran u ličnim odnosima, uznemiren i preplašen celom tom lavom koju život u profanom svom proticanju gura ispred sebe. Nego su zavladali oni koji nikada ne drhte i ničega se ne boje, a trebalo bi. Moj antiswannovski narod koji sada vlada nad samim sobom ne straši se ni zlodela koje je sam počinio, i u toj svojoj samosvesti ne drhti nimalo. Čudim se, dok hodam svojim pokojnim gradom, ukopanim u mlako proleće -- umesto da stoji u ledu, posred Anda -- čudim se kako, u toj okolini posutoj mazutom povijesti, ljudi sa zavežljajima u rukama, čak i kada su veoma pogruženi u licu, nimalo ne drhte od događaja koje su, dobrim delom, izazvali sami. Tamo, u tom gradu, uopšte veoma se misli da su za sve kriva gospoda koja su mnogo putovala po svetu, pa su odatle, iz tog sveta prokrijumčarila po koju maniru, onde nepotrebnu. Swannove manire mome narodu ne trebaju, ali nisu ih trebali ni ljudi Pariza, odmah posle onog rata, Proustovog. Nego su se stvari izmenile, pa su o Swannu počeli da misle kao o nekakvom fićfiriću i skoro protuvi intelektualnoj, dok su "oni" krvarili na Verdunu i drugde. Svaki narod misli da je najvažnije da se popne na neko brdo i onde iskrvari za vlastitu domovinu, iako domovina, koja je jedno obično polje i nešto drveća, o tome ništa ne zna. Nijedna domovina ne zna ništa o žrtvama koje se za nju polažu, jer je domovina uvek to isto, jedno polje, zemlja, crnica i ilovača, i grob za svaku ljudsku dušu. Onde je, vele rodoljubni mrtvaci, lepše večno snivati nego da svoje kosti ostaviš u tuđini. Ta je floskula meni potpuno nejasna. Ali meni su nejasne skoro sve floskule, kako mog naroda, tako i bilo kog drugog, jer smatram da bi svaki narod bio mnogo srećniji bez ikakvih floskula u glavi. Te bi onda ta glava mogla početi da misli i produkuje sopstvenu materiju mišljenja, neopterećena bilo čim, prethodnim. Tako se ja izjašnjavam protiv tradicije kao nekakvog fatuma svakog naroda, zalažući se za tradiciju koju svaki subjekt mora utanačiti sam sa sobom, od prvog dana rada vlastita mozga. Te tako, nakon nešto decenija, stvoriće se tradicija dovoljno moćna da brod ovog pojedinca dovede do kraja njegove plovidbe. O svemu ovom razmišljam dok hodam po toj varoši moga života, kao utvara. Biće da sam onda i pre već takva jedna utvara bio, samo što ovo nisam primećivao. Ljudi žive kao utvare sebe samih, a ono što od njih, neutvarno svakodnevno izlazi na videlo, biće da je nešto vrlo sumnjivo. Jer samo utvara, praćena Vergilom, može pročitati svako slovo pakla po kome hodimo. Moj Vergil danas je Swann iz okruga beogradskog, koga kao Swanna i ne priznaju, jer ne znaju šta u toj knjizi Prousta uopšte stoji. Na nama je da dođemo do izgubljenog vremena koje pisac ove povesti, vrlo dugačke, pokušava da dohvati. Tako bi trebalo da i ja pronađem ovo vreme, što je postojalo jedno vreme, a kada mu je kao vremenu dojadilo da ikakvim vremenom svoju vremenost produkuje, ono je, naravna stvar, iščezlo. Tankoćuti književnik, koji je vrlo teško disao i mnogo čega se u životu klonio, proba onda da iz malih pojava i predmetića, nekada postojećih, rekonstruiše ono vreme u kome njegov život je prošao. Pogubljen u nekom ritualu, pa ukopan u led istorije. Jer svačiji život biva pogubljen, ne zato što mu prođe rok trajanja, nego zato što u nekom momentu shvatimo da je ovo bivstvo proteklo u besmislici. Naravno da svaki život tako prolazi, u besmislicama, samo što se ovaj pogubni rezultat oseti tek ako sredina te pošasti postane predmetom istorije. 
Nesreća moga naroda sastoji se u tome što je on postao predmetom istorije, a mogao je vrlo lepo i bez toga da otalja svoj vek. Moj narod, kao malo koji, položio je sve u sopstvenu istoriju umesto da bez tih zlatnih korica i tog raskošnog poveza pokuša da proživi. Ja sam, naravno, jedna sasvim neistorijska pojava i jedan subjekt anahron, pa zato i baratam ovim elementima vremena, prošlosti i zaborava, kao da su to književni i filosofski termini. Što zapravo i jesu. Istorija i ne zna da kao istorija postoji, nego ljudi, njom zaokupljeni, navaljuju na nju da istorijom postane. Istorija bi mogla proći kraj nas kao što i priroda kraj nas prolazi, ne hajući za našu pojavu, u njoj samoj, prirodi, nepredviđenu. Mi možda ni za povijest nismo predviđeni, iako bi se na ovo Sartre vrlo mnogo naljutio. Ali ja i postojim tako što ljutim žive i mrtve, žive možda još ponajviše. Jer smatram da bi svaki subjekt morao svoje bližnje da ljuti a ne da im povlađuje. Povlađivanje dovelo je do toga da čovek sebe smatra najpre delom prirode, a onda, što je još mnogo opasnije, delom istorije. Sve ovo rekao bih čoveku na prozoru u ulici koja se nekad zvala ulicom kneza Pavla. Takav čovek postoji u Berlinu, u Oranienburgerstrasse, i on, smatram, već godinama, od kada sam ga prvi put spazio, svejedno kroz taj prozor gleda. Pa onda svome Swannu, beogradskom, umornom od svega, o tome pripovedam. Ja sam u svoj negdanji grad otišao bez ikakvih misli, dobrih ili loših, a ipak, njegovo siromaštvo i njegov skoro pokopani život tera čak i mene, vrlo bešćutnog, da o tome razgovaram. 
Proust, koji bio je sam svoj junak, tokom čitavog života ove knjige nada se da će pronaći svoje izgubljeno vreme, kao nekakav kofer ostavljen u staničnoj garderobi, greškom. Tako on stalno u mislima vraća se onim mestima gde bi ovo vreme imalo biti, iako tamo, na mestu izgubljenog vremena -- nema ničega. On se seća koječega što je u tom koferu prošlosti nalazilo se, veoma uredno poređano. Pa tako onde trebalo bi da bude nekoliko kolačića iz detinjstva, toranj jedne seoske crkve i koješta, tome slično. U toj zabludi protiče ovaj roman, kao što svaki veliki roman protiče u nekoj gigantskoj zabludi. Da, kada se završi, ta zabluda dostigne svoj vrhunac. Ja to najbolje znam, jer se roman mog života sada privodi kraju, a onde, u toj završnoj sceni ima koječega, samo što vremena, u međuvremenu izgubljenog, nema. Jer prošavše trajanje jedan je prazan prostor bez ičega. Osobito kada život protekao nam je na pogrešnom mestu. Svačiji život protiče na pogrešnom mestu, samo poneki životi tu svoju pogrešnost vrlo potcrtavaju. Oni koji su protekli u zemljama ludih režima i neljudske istorije, kakva naša bila je. Ja sada dovršavam roman Prousta koji tragao je za izgubljenim prostorima svoga života, tvrdeći da on onde nije našao ništa, kao što ni ja u ovom svom lutanju po jednom mrtvom gradu, ništa ne pronalazim. Pa kada upućujem se da raskućim svoj dom, popakujem svoje knjige i bacim još jedan pogled na preostalo, zatičem tamo samo ladice ispunjene starim očalima, kutije sa satovima, pretince pune pisama i razglednica. Iznošene cipele, kaputi i neka neodređena stara krema kojekakvih negdanjih potrepština, to je već u kontejneru. Sada opet dolazi mi na um kako ljudski stvor decenijama skuplja koješta oko sebe, a kada te koještarije još jedanput pogleda, ispada da gleda onu kadaversku zbirku iz Auschwitza. Gde je sve uljudno poslagano: naočari, zubala, i kosa, samo što ljudi kojima je to pripadalo više nisu na životu. 
Tako možda ni ja sam više nisam živ, pa ovu seobu priprema jedan duh što se na mene seća. Trebalo bi da svako ponekad pomisli kako ono čime sebe samog smatra -- možda više ne postoji, a taj jadni telesni sustav drži se samo na sećanju. Kao što se i Proust, zatvoren u svoju ćeliju od plute samo na svom sećanju držao. Jer i mi svi, koji sada živimo, negde izvan svoje istorije, moguće da smo u nekoj vrlo raskošnoj plutenoj odaji, u kojoj trpimo vlastite zaduhe. Ionako smatram da je astma jedna psihogena pojava, čovek se uplaši NEČEGA i počne da se guši. Moj dom danas jedna je soba izuzeta iz istorije, u kojoj se njena buka ne čuje. Kao što ona soba Proustovog života i smrti u ulici Hamelin, gde je danas hotel, nije propuštala u sebe nikakav šum, osim onog koji iz duše njenog stanara tamo izlazi. Kad čovek dođe u Proustove godine, a osobito ako je te godine već prevršio, tada ima dovoljno zvuka u sebi samom, pa mu vanjska buka ne treba, čak ako na nju nije posebno osetljiv. 
Ja sam svoje prijatelje mahom izgubio, ili tako što su pomrli, ili što mene samog mrtvacem smatraju. A ono malo preživelih, koji i mene u preostale broje, stoje u mojoj svesti kao likovi na jednoj opštoj fotografiji, zaokruženi olovkom. Tako izgledaju fotografije davno izumrlog razreda opšte gimnazije, na kojoj istraživač zaokružio je budućeg genija crvenom olovkom. Jer moji preživeli prijatelji danas su ogledni odbir iz onog mrtvog razreda, Kantorovog, kao što svaki život i svako bivstvo narodno jedan je mrtvi razred. Pa tek poneki lik, zaokružen pisaljkom, tvrdi i pokazuje da i iz posve pokopanog društva strši nekakav subjekt, čija životna genijalnost uspela je da izbegne opštem rasulu. 
April 1998. 

Putovođa 
. 
Provešću svoj život izazivajući poverenje ludaka. To su do krajnosti pošteni ljudi čijoj bezazlenosti ravna je samo moja. 
Breton 
. 
U Musilovom notesu ispričana je povest, delimično Musilova, delimično moja sopstvena, ali tako da sâm Musil, tobože stanuje na tršćanskoj adresi, koja je zapravo Joyceova. "Musilov" kontakt sa psihijatrijom opisuje mojih vlastitih iskustava od pre dve decenije, a "njegov" otpor i ironični komentari, koji se tiču analitičke prakse, mogu zahvaliti mojim sopstvenim sličnim osećanjima iz pomenutog perioda. Bez obzira što je mnogo toga iz Freud-Lacanove nauke vidno u mom današnjem rukopisu. Tek kasnije, upoznao sam se sa detaljima kontakta između Junga i Joycea, mog dakle Quasi-Musila iz romana. Što je još čudnije, Joyceova satirična romansijerska primedba o doktoru Tra-la-la iz Beča, koga ne treba brkati sa doktorom Tra-la-la iz Züricha, sada bi se mogla odnositi na jednu epizodu iz Intervjua na ciriškom jezeru, koji isto tako nije bio u stanju proći bez scene sa analizom, veselom ali neuspešnom. Joyceov izvod pronašao sam u tekstu Thomasa Cowana o Fineganovom bdenju, romanu čija glavna ličnost, Anna Livia Plurabelle, modelovana je prema ženi Svevovoj. Svevo se uključuje u čitavu zbrku još i svojim "tršćanstvom", ali i tako što Musilov notes "prepričava" scenu "probe ludačke košulje", praktikovane na ocu junaka Zenove savesti. Zeno je "lud" koliko je to bio i Svevo (i koliko je to svaki književnik po vlastitom izboru da svojim opisima bude drugde nego što jeste), a lud je tim pre, "hereditarno", budući da lud bio je njegov otac, lečen "košuljom" na klinici triestinskoj. Joyce, "nelud" kako je to samo mogao biti u košmaru svojih mnogovrsnih vizija, ima maloumnu kćer, a ova maloumnost u porodici razlog je njegovih razgovora, "uvek neuspešnih", sa Jungom. Fineganska kćer Isobel, Ossy, Isolde, na taj način je Lucija, Joyceovo umobolno dijete, transponovano takvom "kvalifikovanošću" da Cowan veli kako svako koga interesuje međuodnos između narcizma i shizofrenije može naći koristi od proučavanja lika Isi. Sam Joyce, kaže se dalje, proživeo je krizu femme inspiratrice, a to bila je dijagnoza koju je doneo Jung. Iz svega ovog pomalja se jedan potpuno novi "roman", karakterističan po tome da je u njemu radnja koja ne zna i znanje koje se ne dešava, kako bi rekao Hillman. 
Joyceov brat zvao se Stanislaus, slavno ime iz prepiske, ali jedan Joyceov sin bio je Giorgio, te otud Giorgio brat je mog triesteniziranog Musila, smeštenog da živi 1912. u Triestu, kao što sâm smestio sam realnog sebe da 1988, u vreme pisanja romana, živim u Rovinju. Bezbratan, a da mi "brat" nije ni potreban, poželeo sam Musilu brata kao nekakvu pozitivnu smetnju, a kakva bi osoba on bio, dosetio sam se, kada sam prolazeći kroz Zagreb, u kući svojih prijatelja ugledao davnašnjeg poznanika kako stoji u ragastovu i tako, stojeći, jede supu. Ovakav čovek bio je neophodan musilovskoj disciplini da tu disciplinu raskrinkava, obelodanjuje i dovodi u pitanje. Sada sam, slobodno vladajući sudbinama, Ignatiusa Gallahera takođe pozajmio iz Ellmannove kolekcije Joyceovih pisama, gde sam pronašao i Moisea Canarutta i Emmu Cuzzi, dok neke druge javke, triestinske, potiču iz Praktischer Wegweiser durch Dalmatien iz 1911. Jedna moja knjiga u rukopisu nosi naziv Wegweiser (Putovođa). Tako ispada da se u Putovođu za Dalmaciju, izdatom 1911. u Beču, može smestiti deo Joyceove prepiske iz istog vremena, a da se iz ove, sedamdeset godina kasnije, pročita životopis nekog drugog pisca koji uopšte u Trstu nije ni živeo. Profesor Coprosich lečio je oca Svevovog junaka iz knjige o Zenu pa pretpostavljam da bi pristao da leči i neke druge osobe, za koje tvrdim da su tada takođe bili tamo, kao što smatram da jedan psihijatar može imati potomke koji će isto tako biti psihijatri, makar živeli i u nekoj drugoj zemlji. Nekoliko primera iz istorije govori da sam u pravu, a da ta druga zemlja može biti Švajcarska, "okolje psihijatrijsko", pokazao sam u Intervjuu na ciriškom jezeru. 
Osim psihijatrijom, Ciriško jezero bavi se svetskim književnim životom koji se sastoji u tome da se svetski književnici sakupe na nekom lepom svetskom mestu, te tamo počnu diskutovati o tome šta rade, kako rade i zbog čega rade to što rade. Pišući o ovim zgodnim boravcima i vrlo plodnim diskusijama tokom takvih boravaka, ja sam dobio poziv da odem u Graz na sastanak književnika koji bi razgovarali o svojim knjigama i o tome šta se u ovim knjigama nalazi. Odgovorio sam da u knjizi koju pišem stoji upravo to što mi oni predlažu da učinim, to jest da odem onamo i govorim o svojoj knjizi u kojoj se nalazi taj njihov sastanak i sve one lepe reči koje će ovim povodom tamo biti izrečene. Objasnio sam da to nikako ne ide skupa -- pisanje o onom sastanku i dolaženje na taj isti sastanak na kome bi, o ovoj knjizi, sa opisom njihovog sastanka, govorio. 
U Grazu, gde je jedan moj djed (i junak Tutora) studirao medicinu, izašao je inače nemački prevod Musilovog notesa, a o domjencima, književnim, napisao sam sotiju Jedan novi sastanak u Telgteu, idući putem Grassovim. U Telgteu, na reci Ems, aprila 1994. saznao sam od mesnog turističkog vodiča da ću svojim tekstom ući u njegov baedeker, a to je najviše čemu jedan ovakav autor može težiti. Baedekerski napisane su mnoge stranice iz Tutora, dok Ciriško jezero počinje rasprom između književnika koji piše samo "književnost" i onog koji se izražava tako što sastavlja "vodiče" za pojedine pokrajine. Doktor Coprosich iz Zenove savesti aludira na doktora Schlanga iz Intervjua na ciriškom jezeru, u kome prepričavaju se neke zgode one prve knjige, dakle Svevove. Svevova supruga svojim likom, temperamentom i karakterom služila je Joyceu kod oblikovanja Anne Livie Plurabelle, što se takođe vidi iz ove pripovesti sa ciriškog jezera, gde ima i drugih citata i prepričavanja, kako pripovesti (Senilitŕ), tako i filmova (Bronenosec Potemkin). Nema tog filma i te pripovesti koja ne bi mogla ući u drugu pripovest (i drugi film), a da čak i u tom, neizbežno "izmenjenom" obliku, ne doprinese onom bazičnom, početnom povodu i njegovoj nekakvoj "neizmenljivosti". Potpomažući prethodne modele, aktuelna pripovetka radi sebi samoj o glavi, menjajući svoj vlastiti telesni sustav dok se sama još nije ni otelotvorila. Nijedna pripovest nije svoja sopstvena, nego je samo nijansiranje onih ranijih, u kojem nijansiranju pronalazi neko vlastito zadovoljstvo i nekakav, kakav-takav cilj. Preteško je pronaći onu najprethodniju pripovest koja ne duguje nekoj, još prethodnijoj, te treba ponovo podsetiti na skromnost, u pitanjima originalnosti, Wittgensteinovu. 
General Stumm von Bordwehr iz Musilovog notesa skreće sa svog projektovanog puta u Linz, pa stiže u Triest, gde bulazni po kavanama i u uglednim društvima o buđenju naroda austrijskog, drži predavanja o tom problemu, a završava u ludačkoj košulji, onoj istoj, projektovanoj od Sveva. Naknadno saznajem iz Magrisove knjige da Linz ima znatan postotak živčano oboljelih među mladima, kao i da se onde ubio melanholični pisac Adalbert Stifter. U dunavske vale bacila se jedna njegova posvojena kćerka a on sam u krizi hipohondrije i fizičkih boli, (da je) ubrzao svoj kraj rezom britve. Tako piše u metafizičkom putopisu Dunav, Magrisa, koji je triestin. Sam Stifter, u Istoriji nemačke književnosti Martinija, pojavljuje se mnogo puta, ali tako da se kaže kako neko pisao je "kao Stifter", da se tu i tu nalazi to i to "kao i kod Stiftera", te da ovo je ovde isto kao i ono onde, Stifterovo. Njegova melanholija prema tome prekognicijski je znak da će njegovo ime biti pominjano kao odredba osobina drugih, a on sam da će za ove druge biti reper i putokaz. Magris dakle glasa za Linz (u kome snevao je da će živeti, "nakon svega", Hitler), kao za grad ludaka, a ja, i ne znajući, Magrisu u počast, ovo velim za Trst. Jer samo u gradu "ludačkom", mogla se roditi misao da otvore se vrata ludnice, kako je to učinio Basaglia. Na pruzi Beč-Linz, obavlja svoja putovanja (samo jedanput godišnje, da bi čestitala rođendan svojoj teti) moja "šeširdžijska familija" iz Intervjua na ciriškom jezeru. Oni su krivi što pripovedaju u vozu o nekakvom ruskom književniku, zatočenom u Sibiru, u prisustvu novinara koji čita knjigu u uglu kupea, pa posle, taj novinar smatra da u knjizi koju čitao je stoji storija o Rusu, književniku, sibirskom zatočeniku. Šeširdžija i njegova porodica putuje u Linz, gde se ubio Adalbert Stifter, gde je mladež dobrano luda, a gde se, nehotice, i general Stumm von Bordwehr mogao naći u ovom veselom društvu. Tako se sadržaji dveju mojih knjiga mogu korigovati sadržajem treće, tuđe, kao što sam donekle i opisao onim slučajem sa novinarom, njegovom putnom lektirom i tuđom fabulom, transplantiranom u tu istu lektiru. Najbolji događaji koji se tiču jedne knjige slede tek pošto je ova knjiga napisana, te se naknadno ispostavlja šta ono napisano onde, zahvaljujući nekoj novoj vizuri, znači. Ovo takođe možemo pročitati kod Magrisa. U pripovijesti Turhalim, jednom od Stifterovih remek-djela, gotovo poremećena djevojka, koja piše snažne stranice ali ne zna što piše, utjelovljuje nedokučivu tupavost što je crpi iz neke više inteligencije pojava. Ja sam ta tupava djevojka koja piše i ne znajući šta je napisala, a to je donekle i Magris, još jedna meni jako simpatična tupava djevojka "više" inteligencije, crpene ko zna odakle. Jer Dunav je imao biti pobočna, a ne glavna reka, pa je vredelo dospeti do Mirne, koja je Hisar, rukav Dunava kojim je u Jadransko more probrodio brod Arg, vraćajući se iz Kolhide. C. M. prepisao je ovo iz zadarske knjižice Guglielma Menisa, objavljene 1848. U Evropi bila je tada buna, a Guglielmo bavio se morem adriatskim i našom zemljom Histrijom, metafizičkim potkontinentom, u kome sedeći na rovinjskoj hridi 1988. ja lažem da sedeo sam 1912. u kavani triestinskoj i da sam se zvao Musil. Ja sam čak i trudio se da shvatim šta bi i kako bi jedan austrijski književnik, nervozan sam po sebi, ponašao se u melanholičnom gradu Triestu, o kome, međutim, sipljivi Proust govori kao o nekom prekrasnom kraju gdje je stanovništvo zamišljeno, gdje su sunčani zapadi pozlaćeni a zvonjava tužna. Očigledno da nijedan književnik ne živi tamo gde bi živeti želeo, nego živi onde gde ga život nervira i tera da misli na posve druge i tuđe krajeve. 
Inače, nemačka reč stumm, kako veli Benveniste, znači u pravom smislu "paralisana (jezika)" i vezana je za stammeln, stemmen, a nema ničeg zajedničkog sa rečju Stimme, koja, već u svom najstarijem obliku govori popa Teodro, iz Tutora. General Stumm, Musilov, koji u mojoj režiji putuje prema "ludačkom" Linzu, a skreće u pravcu triestinskom (gde se rodio Magris), te onda drži svoja idiotsko-patriotska predavanja, čini to "paralisana jezika", kako mu samo ime govori, a čiji "glas", čije stibna, neglas je, jer francuski gramatičar tako i tvrdi: sa glasom i glasanjem ovo nema veze. Generalov "govor", neglasan, paralisan, pretvara se na taj način u kontraglas i protivgovorenje, bez obzira na to što čovek (čak i general, čak i nacional-paranoik, čak i paralitik koga očekuje ludačka košulja), proizvodeći makar i svoj govorni idiotluk, nešto i nekome, a potom o nečemu -- govori. Tako ja glasam za idiotizam generalskog stumma, ispravno krštenog od Musila, a protiv neidiotske kontrastummske "ispravnosti" koja bi bila čisti glas, Stimme, stibna, Benvenistev. Držim dakle da u svakome od nas ima sjeme ludosti, koje se može, kad se probudi, gotovo beskonačno uvišestručiti. Ali ovo ne govori Freud, no Baldesar Castiglione 1528, u spisu Dvoranin, onaj isti Castiglione koga slikao je Raffaello i koji nas iz svoje brade posmatra u jednoj dvorani Louvrea. Stoga bih da večerašnju igru posvetimo raspravljanju o toj temi i da svatko rekne: budući da moram javno biti lud, od koje se vrste ludila smatra da sam poludio i u vezi s čim, predviđajući ishod prema iskricama ludila koje se svakodnevno vide kako iz mene izlaze. Dvoranin, ali ne urbinski i montefeltrovski, no onde, na dvoru bečke psihoanalize, Baldesar (koji bi u beogradskog slikara Šejke zvao se Baltazar, osoba vrhunskih znanja i demonijaštva istovremeno), sada govori kao Stumm von Bordwehr, u dvorani koju sam mu za tu svrhu priredio u Trstu. 
Krleža, ali ne onaj bard hrvatske knjige i najznačajniji pjesnik svoga jezika, no moj romansirani dr Krleža leži u agramskoj ratnoj ludnici, okružen svitom dvorjana zagrebačke intelektualne krune, te u svom hinjenom luđaštvu pokušavaju oni skupa pronaći mrvu erasumske pameti, kao što četiri stoleća ranije, na dvoru urbinskom, a u režiji Baldesara Castiglionea, igraju ovi plemići duha i tijela svoju intelektualnu igru. Po kojoj nije nam da svi o svemu govorimo isto, no naprotiv, zato što ćemo o svemu govoriti suprotno, kao što se nadamo, dakle ludo po regulama dvorskim i važećim, ergo, mudro i s pameću ljudskom. Žmireći ili ne, moj doktor Miroslav mni sasvim castiglioneovski da treba uvijek "govoriti suprotno", relativizujući i svoje znanje i svoj sud, koji ja neću suprotstavljati kao bolji od vašeg, ne samo zato što vi o nečemu možete misliti jedno, nego i stoga što i sam mogu misliti čas jedno a čas drugo. Ova ideja, posve "krležijanska", evo kako izvire iz usta drevnog dvorjanina i iz onih soba urbinskih, po kojima hodao je krivonosi Montefeltro, ali i Piero, slikar ove velelepne nakaze, te sveta, podeljenog na pametno i ludo, a sredstvom takođe poluludačkim, hoću reći slikarskim, dakle geometrijskim. Jer isto tako, ima još nekih izreka kad netko, poznat kao pametan, rekne nešto što se čini kao posljetkom gluposti. Slično je, međutim, i stanovito zajedljivo i oštroumno pretvaranje, kad netko, kao što sam rekao, mudar, hini da ne razumije ono što razumije. 
Već napisan, Doktor Krleža tako pronalazi svoje duhovno srodstvo u "ranijim" knjigama, bez obzira na to što čitane "kasnije", i same postaju napisane kasnije, posteriorno. Ležeći na svom ludničkom, stenjevačkom logu, doktor Miroslav sabrat je Ulricha Musilova, jer govori ono što Ulrich o smislu i položaju luđaštva već je rekao: Razlika između mentalno zdrava čovjeka i luđaka i jeste upravo u tome što zdrav čovjek boluje od svih duševnih bolesti, a umobolnik samo od jedne jedine. Doktor Krleža zapravo je "Krleža", kao što u Musila Ulrich na stvari je "Ulrich", s obzirom na to da govori ono što Musil sâm, kada bi sebe doveo u okolnosti ulrichovske, govorio bi. Kazujući "iz trbuha", ja krležiram jednu svoju varijantu "pravog" i nedoktorskog Miroslava Krleže, i to onu koja, i pored svih virtualnih mogućnosti, nikada Krležom izgovorena bila ne bi, jer upravo ovo što ja "u njegovo ime" govorim onaj je segment svega izgovorljivog do koga "on sam" nije mogao stići, kao što ni ja lično, u govorenju svojeg "svega" neću stići do najobičnije replike bilo kog drugog čitaoca mog ovdašnjeg teksta. 
Clarissa, Musilova, govori u Musilovom notesu ono što mogla je reći i u Čovjeku bez svojstava, a što tamo nije rekla "sve" samo je u tome što se "sve" nikada ne može reći, bilo u životu, bilo u knjizi. "Sve" samo je aproksimacija govorenja "svega", kojoj približava se svako govoreće lice, a to što ono nije u stanju da to "sve" ikada ispuni, razlog je i svrha njenog govorenja. Te prema tome, "moja" Clarissa govori posve "legitimno" ono što mogla je reći da je ostala Musilova, budući da u oba slučaja važi musilovski nalaz, koji je presudan: Ona se samo uzbuđenije izražava nego drugi. Moja privatna Clarissa, međutim, prijateljica koja mi je poslužila kao model, pojavila se u "životu" tako što je većinom svojih emotivnih, karakternih i socijalnih odlika preslikala Clarissu Musilovu, te je bilo logično da se iz života u novu knjigu o Musilu vrati, jer onde i pripada. U sklopu njih nekoliko, Clarisse Musilove, "moje" i one "prave", ja više ne razlikujem koja je koja, te se tako i ponašam, međutim, svaka od "njih" zadržava osnovno, time što je nervozna i što preterano puši. O pušenju napisao sam esej Svevova cigareta, iako o toj pojavi, moguće filosofskoj, pisali su i ranije. 
Pišem sada o Pušenju nakon Nepušenja od nekoliko dana, zbog toga tako jasno vidim sve ogavnosti ove pojave, ali ovo ne priznaje Zeno u toku svoje svevovske analize pušača koji je rešio da prestane pušiti (pa tako prestane biti ludim na način pušački), no jedan Poljak, Vitkjevič, koji bio je lud svojim pisanjem o pušenju i nepušenju, kao i koječemu drugom. To, dakle pušenje, ne pruža mi apsolutno ništa pozitivno, kao i većini pušača, osim čisto spoljašnje prijatnosti: podmirivanja mizernih apetita ukusa-njuha-dodira. Da ne pušim, ne mogu jer mi se "puši", a kada pušim, vidim da to pušenje uopšte nije ono nekakvo pušenje koje sam produkovao u vreme dok sam smatrao da činim nešto zabranjeno i nemoralno. 
Živim u dve sobe sa sestrom udovicom, sa starijom rođakom, koja nam vodi domaćinstvo i sa dvadesetšestogodišnjim sestrićem koji je neka vrsta melanholika. Tako, pišući svojoj gospođi Romana, Bruno Schulz kao da prepisuje delove romana, Svevovog, Sanilitŕ. Osim što je Schulz sam melanholik, kao što je to u izvesnom smislu bio i "veseljak", Svevo. Bilo kako bilo, Schulz u godini 1936, pišući iz svog malenog Drohobiča, gde će ga kasnije, na ulici, ubiti nekakav esesovac, piše već ono što bi se danas smatralo pisanjem posve aktuelnim, današnjim, te što sam smatrao da sam i sâm, u izvesnoj varijaciji, napisao. Čita Schulz nekakvu knjigu, a čita je dobrim delom samo zato da bi o tom svom čitanju pisao pisma gospođi Romana, veoma me interesuje i uzbuđuje ovo čitanje, veli on, a to što ga uzbuđuje kod toga u najvećem stepenu jeste ovo: Iza te knjige vidim obrise druge knjige koju bih želeo da napišem sam. Zapravo ne znam da li čitam tu ili onu potencijalnu, neostvarenu knjigu, kao što ni ja sâm ne znam da li sam nešto slično napisao, ne znajući da tako nešto već mogao je napisati neko u Drohobiču godine 1936, kada bilo mi je četiri godine. Najbolje se čita kada između redova čitaš sebe, svoju vlastitu knjigu. Koju i ne moraš napisati, a da je ona, u tvom sopstvenom čitanju već napisana. Kao što ona, čitana, napisana zapravo i nije. Ona, to su samo skele po kojima se premećeš kao Buster Keaton, gradeći jednu sasvim drugu zgradu, mahom keatonski blesavu i ludu. 
Da li poznaješ u Varšavi dobrog neurologa koji bi me džabe lečio? Apsolutno sam bolestan -- nekakvo rastrojstvo, početak melanholije, očajanje, tuga, osećanje neizbežnog neuspeha, nenadoknadiv gubitak... Treba mi savet. Međutim, ne verujem lekarima. Sada se sadržaj Schulzovog pisma Romani nameće i konkuriše "psihotičnim" sadržajima Musilovog notesa, Intervjua na ciriškom jezeru, Rasula, gde takođe ljudi odlaze "neurologu", a da nijedna od tih osoba koje mu odlaze u ovaj odlazak i u ovu neurologiju ne veruje. Schulz postaje, posteriorno, moja ličnost, jer prethodno, u domaćim svojim pismima, prepisuje knjige napisane pola veka kasnije, s obzirom na to da iza te knjige vidim obrise druge knjige koju bih želeo da napišem sam. 
U ciriški intervju uneo sam jedan mali unutrašnji traktat o životu "mirnom" i "neuznemiravajućem" koji nije obavezno onde gde mesto života sâmo po sebi "mirno je", nego baš naprotiv, takva mesta mogu čoveka, po sebi nemirnog, još više uznemiriti i uzrujati, a onda sam pronašao pesmu Morgensternovu o Nervoznom čoveku na livadi kome bolje bi bilo da nije na njoj; zato neka vidi kako da (većinom bar) bez nje, preživi. Morgenstern iz neurotskog miljea secesijskog i južnonemačkog dolazi sada da mi potvrdi kako mir Zürich-seea nije nikakav naročiti mir, a travnjak -- ne baš obavezno prostirka umilna i olakšavajuća. Ako već u vlastitoj glavi zasejao je svet svoje uznemirenje i svoje freudističke samozamke, te Nervoznom čoveku na livadi bolje bi bilo da ustane i zato krene (recimo: dalje odatle) u neki drugi raj. Nervoza tako postala je osnovnom temom Musilovog notesa, bez obzira na to što sam ovu knjigu pisao bez ikakve nervoze i veoma veselo. Ispada da vesele knjige može pisati samo čovek nervozan, a one o nervozi neko ko te nervoze skoro da uopšte u sebi nema. Ja dakle i nisam bio onoliko nervozan koliko to u Musilovom notesu Musil jeste, kao što ni moja L. nije imala baš ono povišeno uznemirenje Marthino, ali sam povremeno pomišljao kako i mimo naše rovinjske ujutnosti u kojoj živimo (tako što ja sedim i pišem Musilov notes a L. obrađuje, dole, svoj vrt), mogla bi se jedna ovakva uznemirenost javiti već usled same i preterane neuznemirenosti koja nas okružuje. Na taj način je sama pomisao na moju potpuno nepostojeću nervozu dovela do Musilove nervoze u romanu, te do naše vesele nervoze za stolom, kada smo o tome raspravljali. Ja sam prema tome iskoristio svoj virtualni nemir koji bio je i jeste u meni skoro neprestano i u jednoj bezopasnoj dozi, a kako ću potom ovu svoju benignu formu metastazirati na vlastitom tekstu i u sopstvenoj rečenici to je već stvar moje svakodnevne i potpuno uhodane zabave. 
. 
(odlomci) 
. 
Schreibleft, n. 44, Herbst 1994, Essen 

Kratka pripovest o plivačkoj veštini, u vreme ratno 
. 
MOJ UJAK JE TVRDIO: "Ja sam u stanju da preplivam najopasniji vir, samo da u blizini bude čamac sa dva najodličnija plivača u njemu!" Mi smo se svi začudili a on je dodao: "Naravna stvar, i da imam pojas za spasavanje, za svaki slučaj!" Tetke su se odmah setila Džonija Vajsmilera koji je skakao u strašan Nijagarin vodopad bez ikakvog pojasa, ne misleći na smrt. Ja sam ispričao slučaj u kome se prekrasna filmska zvezda udavi u sopstvenoj kadi, samo zato što je malo zadremala. Mama je rekla: "Eto, je l' vidite!" Ujak je, takođe, imao knjigu: "Kako da plivaš, a da se ne udaviš", u deset lekcija i sa slikama. U knjizi bili su nacrtani položaji mnogih stilova, ali najlepši crtež bio je o plivanju sa glavom ispod vode, pa potom onaj drugi, kada plivač izroni i ispljune svu tu progutanu tečnost. Deda je pitao: "Ipak je tajna kako taj preživi, kad se toliko nalokao vodurine!" Mama se ubrzo setila tatine velike strasti prema alkoholu, pa nas je zamolila: "Samo nemojte pred njim govoriti o lokanju, da se ne bi uvredio!" Ujak je onda izjavio: "Ja sam najzad uspeo da upoznam velikog plivačkog šampiona Severina Bijelića, koji je u stanju da te nauči da plivaš za pet minuta!" Mama je odgovorila: "Hvala lepo!" Tetke su dodale: "Jeste li primetili kako se i najoznojeniji sportsmen kasnije istušira i jako lepo počešlja!" Ja sam isto tako ustanovio da se čak i najgrublji sportski prvak presvuče u najfinije odelo čim izađe iz bazena. 
Kada je došao kod nas, veliki plivački šampion je zaista odmah pokazao svoju sopstvenu otmenost u jednom odelu, sašivenom još pre rata. On je istog momenta zasukao rukave i predložio: "Mogu da vas naučim najrazličitije stilove i to izvan svake vode, u samoj sobi!" Mama je rekla: "Jedino da mi ne sruši japansku vazu, poklon mojih jadnih rođaka iz Amerike!" Tetke nikako nisu shvatale njegove pokrete, kako rad u ramenima, tako i onaj drugi, u pogledu nogu. Plivač se požalio: "Samo da imamo malo više prostora ili kada bi gospođice legle na pod!" To nikako nije bilo izvodljivo. Sve ovo bilo je sračunato na to da nikada ne naučim da plivam, što im je u potpunosti uspelo. 
Ja sam razumeo da plivanje, kupanje i uopšte razonoda na vodi pripadaju nekom posebnom načinu života, meni nedostupnom. To se najbolje videlo na čuvenoj dunavskoj plaži koja se zvala "Šangaj", prema udaljenom a nepoznatom kineskom gradu. Posle sam pitao: "Kako to da ti isti ljudi izgledaju normalno dok se voze tramvajem i prodaju cigarete po radnjama, a ovde se odmah čini kao da su iz prošlog veka!" Tetke su rekle: "To je onaj poseban duh koji dolazi iz života u prirodi, a naročito na vodi". Ja sam razumeo da mnogi ljudi voze bicikl, kupuju sladoled ili idu u bioskop kao sav ostali svet, a onda odjedanput odu na rečno kupatilo i tamo potpuno polude u smislu ponašanja. Mama je objasnila: "Oni se samo zanose, a život i dalje ostaje gorak i neizlečiv!" Ja sam i sam primetio da se mnoga filmska glumica slika na ivici jednog bazena u kome niko ne pliva osim nje same, i to vrlo retko! Meni je postalo jasno da plivanje kao radnja ima nekakve veze sa velikim bogatstvom, što se najbolje videlo iz moga sopstvenog života, neplivačkog. Mama me je ponovo utešila: "Najbolji plivači prvi se utope samo zato jer previše veruju u sebe!" 
Ovo je bila pripovest o plivanju kao ljudskoj profesiji, čak nekoj vrsti zanata, ali u njoj, kao što se događa, pojavljuju se i druge, sasvim obrnute stvari. Deda je to iskoristio da izjavi: "Šta čekaju ti glupi Rusi i Amerikanci, kad nam je voda do grla!" Deda je čitavu teoriju o plivanju preneo na polje istorije i rata koji se odigravao u Evropi. Ja sam se setio uzbudljivog izveštavanja sa plivačke olimpijade u Berlinu i opisa onih čuvenih događaja sa potapanjem brodova u kanalu La Manš, to je sve ličilo! 
Mama je takođe u istom stilu izjavila: "Samo da ovaj put isplivamo, a posle ćemo lako!" Ona je uvek pomišljala da samo sada treba da se nekako izvučemo, a onaj drugi put da će sve biti neuporedivo bolje. 
Posle nekog vremena ujak je dotrčao sa ulice i upitao nas: "Sećate li se još onog velikog plivača koji je pokušao da nas nauči kraul!" Onda je rekao: "Čuo sam da ga je specijalna policija udavila u jednom lavoru vode jer nije hteo da prizna da li je za Nemce ili protiv!" Ja sam razumeo da čak i najveće znanje u plivanju ponekad nije dovoljno da čoveka spase od davljenja. U tome sam bio potpuno saglasan sa svojom mamom koja je potvrdila: "Šta sam vam govorila!" 
Kasnije, ja sam shvatio da čovek samo treba da ostari pa da odmah napiše pripovetku o bilo čemu. To se sada pokazalo i sa pričom o plivanju. Jedino je potrebno povezati mnoge besmislene primere na istu temu, koja, što je najgore, s tim primerima nema skoro nikakve veze. Ja sam ranije mislio da sve stvari moraju biti povezane nekakvom vezom, a tek kasnije ustanovio sam da se one mnogo lakše vezuju kada među sobom nemaju nikakve sličnosti. To se sada događa i sa pričom o plivanju. 
. 
1995-96, Berlin 
.
Naknadna beleška uz porodični ciklus 
. 
Mene su različiti ljudi pitali: "Otkud poznaješ moju mamu koju si opisao u svojoj priči?" Ja sam odgovarao: "Pojma nemam!" Drugi su rekli: "Onaj događaj sa žalosnim padom niz stepenice, kao i sa peglanjem u toku velike zubobolje -- to pripada mojoj mami a ne tvojoj!" Ja sam rekao: "Nek vam bude!" Ja sam isto tako mnogo puta primetio kako se u različitim knjigama pojavljuju potpuno iste osobe kao što je moj deda, moj ujak, a posebno moje tetke i njihov nekontrolisani govor. U mnogim knjigama ljudi govore nekontrolisano i to je ona najlepša strana tih istih knjiga, ali one gde se pojavljuju osobe slične mojim tetkama, u njima je ovo dovedeno do neizdržljivosti. Knjige, međutim, ljudi i pišu da bi u čitaocima izazvali tu njihovu neizdržljivost koja je mnogo manja dok oni nikakve knjige ne čitaju. 
1993. 

Neprtna frentica 
. 
BILA JEDNOM JEDNA FRENTA i imala sedam frentica. Šest frentica kvačilo je jedno na drugo kao i svaka panuta frentica, a sedma, najpaknija, nije kvačila na ostale svoje dajcne. Stara frenta štroncala je na svoje frentice otkud im tako neprtna dajcna, kao da su one same krive a ne njihova haba zbog toga što imaju takvu dajcnu. 
I druge daskalice, sovuni, mrmoše i klagne, koje su se plaćkale po hini, tandarirale su čim bi se pojavila frenta sa svojih šest tusnih frentica i sedmom koja je bila potpuno neprtna. Naročito je tandarirao i zbunčio habni sovun Žosip, koji se printao za bupalo od silnog tandariranja. Klagne, cajne klagne, zarnite pa svernite, kako neprtnu kuliku ima stara hinska fenta! Pa le, pa le, stvarno je grošno neprtna ta cilna, precilna frentica! Grošno, grošno, zbunčale su i mandolinčile druge pervašice, tako da je sva plaćkalna i dajna hina tandarirala od toga. 
Nigde nije bilo kraja dečnom zbuncanju. 
Prolazilo je pesto, jedan sardom, pa drugi, a kada je i treći sardom bio sasvim ozenban, frentice su već bile toliko zagrnule da su kvačile na svoju habu, staru i uškovljenu frentu. Samo se sedma, neprtna frentica, preozgrnula u nešto sasvim patrnaesto. Pljon joj je dobio zižnu berdu, sva je postala nekako prajsna i vitošna, i sada se sasvim pesno znabilo da to nije nikakva frenta i da frenta nikada neće ni biti. 
Jednog lolga kroz hinu je spilio gijni propijon, najgijniji na celom pestnom sputu. Klagne, pantinjače, sovuni, mesalice, kline, prigrše, svi zajedno lako ocvrdnuše da se ne radi ni o kakvoj neprtnoj frentici već o gijnom sfalbetu koji je tako propršio svoju zahabljenu habu. 
I neprtna frentica posta najpregijniji propijon. 
1964. 

Bora Ćosić 
Spor oko dracene još uvek je otvoren 
Razgovarala Branka Arsić 
. 
NEPOZNATE GOSTE neću da pozdravljam, nisam ih ja zvao. Pogled maloumnog započinje ovom Lukačevom uspomenom iz detinjstva. Da li je vaš "odlazak" iz Beograda jedan lukačevski gest kojim ste se uklonili iz sobe u koju su banuli gosti koje niste zvali i koje niste želeli da upoznate? 
. 
Dopada mi se što počinjemo od maloumlja. Jer, maloumlje je početak, to je za mene ab ovo. Kad dođemo do umlja već smo mnogo bezumniji. Što se tiče ove Lukačeve dosetke iz detinjstva, mislim da se ona može primeniti na svaku situaciju, kriznu, kakva je ova u kojoj se sad nalazimo. A kod Lukača još dodatno moramo uzeti u obzir to što je u pitanju detinjstvo. Svačije detinjstvo je nešto što se mora uzeti u obzir, a pogotovo detinjstvo jednog tako posebnog duha kakav je on bio, mada je, zapravo, svačije detinjstvo jedan krizni period. U tom smislu, detinjstvo je metafora jednog lošeg stanja ljudskog... 
. 
Ali, vi sami kažete, izvinite što vas prekidam, da ste uvek u detinjstvu? 
. 
Da, da, zato što sam, valjda, uvek u lošem. Ali, detinjstvo je, zaista, nešto u čemu je čovek, taj mali čovek, stalno ugrožen, i stalno ga nešto gnjavi, a dete u glavi već ima sve što mu je potrebno, i način da razvrstava pojave, i način da razvrstava ljude oko sebe. Svako dete je jako vispreno, to mi samo sumnjamo da nije tako, ali grešimo kad u to sumnjamo. Prema tome, ovo Lukačevo, "nisam vas ja zvao", zaista se odnosi i na ovaj svet koji nam je sad zaseo na leđa a koga mi nismo zvali. 
. 
Pretpostavljam da su tu moguća dva izbora. Jedan je -- pošto vas ja nisam zvao, onda molim, izvolite izađite iz moje sobe. Drugi je -- pošto vas ja nisam zvao i ne želim da vas gledam, ja ću izaći iz svoje sobe. Zašto ste izabrali ovo drugo rešenje? 
. 
Ovaj drugi način je za nijansu gospodskiji. Nije to nikakav heroizam, naprotiv. To je kao kad nećeš da se tučeš sa uljezom koji ti je ušao sa sekirom u stan i traži da jedan deo tvog stana postane takozvani zajednički ili opšti. E, onda mi lepo odemo i ostavimo mu sve tri sobe, ako mu je to neko zadovoljstvo. To je bio moj izbor. 
. 
Ako sobu shvatimo kao metaforu grada, da li to znači da se grad Beograd promenio? Da li Beograd uopšte doživljavate kao grad? 
. 
To je svakako grad, mada je to, u stvari, sada grad moje prošlosti i ne samo moje, nego grad prošlosti i čitavog jednog naraštaja, čitave jedne sredine, čitavog jednog života. A što se tiče nekih promena, ispričaću sada jednu scenu koju sam video ovde, u ulici Kneza Pavla, nekad se tako zvala ulica 29. novembra. Tu negde, u blizini one kafane koja se zvala Boem i koja se nalazila na uglu ulice što ide od Radija nadole, Cetinjske, jedan čovek stoji na prozoru i gleda napolje. To sam ja zapazio i u Berlinu na mnogim mestima, naročito u njegovom istočnom delu, na mnogo mesta po pohabanim kućama postoje neki ljudi koji, jer i tamo ima mnogo besposlenih i depresivnih i uopšte raznoraznih te vrste, otvore prozor i gledaju. E sad, mene veoma interesuje šta ti ljudi vide. Odnosno, čemu se oni nadaju. Šta se nadaju da će videti izvan tog svog prozora. Ja se veoma čudim ovom čoveku ovde, koji je otvorio prozor na jednu užasno prljavu ulicu, sa jednim strašnim saobraćajem i sa jednom pozadinom koja ne obećava ništa, sa nekom decom koja tu okolo jedu ove besmislene stvari iz pizzerie, sedeći po pločniku, sa nekim neodređenim osobama koje nose nekakve korpe, bošče i kese. Jednom rečju, mislim da taj čovek koji u tom duhovnom smislu napušta svoju sobu koja mu ostaje iza leđa, koji otvara prozor i gleda nekud van, precenjuje tu sredinu, nadajući se da će iz nje izvući deo nekakve svoje nade, nekakvog svog očekivanja. Međutim, soba je uvek supstrat mnogih važnih stvari za jednog subjekta. Ja se nadam da u toj sobi ima knjiga, da u toj sobi ima bar neke muzike, da ima bar neko biće koje mu je blisko. Prema tome, mnogo mu je, čini mi se, uputnije da se ponovo okrene svojoj sobi i da zaboravi ovu koja je toliko ružna. Dakle, to je jedan negativan, negativistički, minusni portret ovog grada, koji, naravno, ne mora biti jedini. 
Nedavno sam govorio o tome kako sam doživeo Kalemegdan, park svoga detinjstva koji više nije isti, promenio se u nekom drugom smislu. Sada je verovatno uređeniji, lišen je nekakvog šiblja i nekakvih žbunova koji su meni, međutim, možda bili miliji jer su stvarali neku fantastiku, činili su jednu fantastičnu kulisu detinjstva. A sada je sve plošno i sve je providno, sve se vidi izdaleka. Kada je nekada, pre četrdeset godina, jedan momak čekao devojku, ili obrnuto, on je imao mnogo više pozitivnog strahovanja oko toga da li će ona uopšte doći ili ne, pošto se iza tog žbuna ne vidi da li ona dolazi. A sad se izdaleka vidi da ona ne dolazi, uopšte. Taj park se, u stvari, pretvorio u jednu fortifikaciju, u jednu tvrđavu, više to nije onaj melanž između nekog engleskog neuređenog vrta i francuskog malog pastiša, nekih tiljerija oko francuskog spomenika. Dakle, to se sve menja, i sve se to muti. A, inače, ovaj milje grada koji se baš oko podne u ovim ulicama oko Bajlonove pijace zapaža, vrlo je depresivan i vrlo je mučan, i tu čovek stvarno ne može da bude optimista, čak i ako je napisao Bel Tempo. 
. 
Porodica, porodičnost je nešto poput poetskog jezgra iz kojeg nastaje vaš tekst. U "Pogledu maloumnog" kažete da je porodica najbitnija zato što je ona jezgro otpora. 
. 
Da, zapravo, unutra se stvara otpor, unutar porodice se stvara otpor prema porodici. Prema tome, treba pre svega misliti na ovo malo stvorenje, na ovog malog Lukača, dete Lukača, na mene kao na dete, na mnoge druge naše poznanike i prijatelje, na sve nas koji smo deca jednog sistema koji je porodica. Dakle, to je ta opresivna opna porodična, koja nije samo, u onom Adornovom smislu, neka metafora zbrinutosti i zaštićenosti, nego je, istovremeno, jedna mašina za mlevenje kafe u kojoj se našlo to zrno, dete od kojeg hoće da naprave prah. A istovremeno, porodica se mora uzimati u obzir zaista stalno. Nekako alegorijski, stalno moramo da vodimo računa kad govorimo o porodici da mislimo na ono što sam nazvao razredom, jednom klasom, jednom policom na kojoj su poređani članovi porodice kao neke čašice, manje ili veće, ili kao neki predmeti, neki potpuno disparatni predmeti: jedan kamen, pa jedan kristal, pa ne znam šta još. U porodici uvek ima i ovoga i onoga, i to je zaista jedna kutija, polica i stalaža. Sve te stvari meni inače veoma gode kao slika onoga što se zapravo zove artikulacija. Dugo vremena mi je trebalo da shvatim da artikulisati nešto i u filozofskom, i u rečeničnom, i u jezičkom smislu, znači poređati, ne nužno na pravi način, ali na neki moj način. Ja ređam te reči na svoj način, i to je moja polica. Dakle, polica, kutija, i sve ostalo što je sastavni deo jedno mitologije u mojoj Mixed media, isto je jedna slika neke kuće u kojoj se, kao kod Hromog Dabe, digne krov i onda se vidi šta se u toj lutkinoj kući dešava. 
. 
Ako je porodica mesto otpora prema porodici, da li to znači da je ona i mesto otpora prema osećaju nacije kao porodice? 
. 
Naravno, to je sad onaj optimistički, beltempovski, superpozitivni pogled na stvari, pa i na porodicu. Kad se tako gleda na porodicu kao na dom, kao na kolevku, na iskon naše nacije, kad se govori o Kosovu, ili takvim nekim drugim miljeima kao o kolevci, to je onda pomisao na porodicu u kojoj nema konflikta. Samim tim, to je jedna lažna slika. Dakle, u toj porodici nema tate koji se napije pa prevrne sto, nema ujaka koji juri ženske po susedstvu i onda cela porodica zbog toga biva moralno prokazana, nema maminih zubobolja od kojih ne može da se živi, nema nervoze tog istog deteta koje od svega toga takođe mora malo da poludi, bar za momenat. Sve se odvija po jednom ludački pozitivnom redosledu iz čega proizlazi, zapravo, jedna slika fašističkog društva. To je onda, svakako, veoma pogodno za propagandu totalitarne mašinerije. Onda tu postoji i otac porodice koji je vođa nacije, postoje ta mala deca koja su bezobrazna ali će ipak da se povinuju onome što tata kaže, mama je jedna ugledna gospođa koja sve njih doji i uopšte ne pravi nikakve skandale, ne namiguje krojaču preko puta, sve je u najboljem redu, dakle, sve je kako ne valja. 
. 
Koliko stalnu temu porodičnosti dugujete uticaju nadrealizma? 
. 
U nadrealizmu problem porodice je fundamentalno rešen, upravo sa onih nekoliko paradigmatskih slučajeva kakav je Violeta Nozije, koju otac napastvuje, pa onda ona potruje celu familiju, iz čega je izašla jedna od mitologija Bretonovih i cele grupe. Ja sam o tome pisao vrlo podrobno kad sam pisao o Marku Ristiću, samo što sam preneo taj ugao gledanja i na samog Marka Ristića, pa sam dokazao da je i Marko jedno ugroženo dete, da je Marko celog veka patio od kompleksa oca, pre svega njegovog tata Lale, a onda i oca Andre Bretona, oca Josipa Broza, i svih mogućih drugih očeva koji su se nad njega nadvijali. To je, nažalost, u okviru te Markove porodice, tad već okrnjene, jer Marko je već bio mrtav, stvorilo jedan otpor prema meni. Meni veoma draga pokojna gospođa Ševa Ristić jako se naljutila na to moje korišćenje privatnih elemenata iz Markovog života, ali jedan autor, jedan veliki autor, nema privatnosti u tom smislu da sad nešto od toga mora da se cenzuriše, pogotovo što to nešto uopšte nije nimalo sramno. Naprotiv, to je pozitivna stavka u životu jednog pesnika da pati zbog toga što ga otac gnjavi, prirodni otac ili ovaj neki metaforični otac. Prema tome, sve su to stihovi jednog života, jedne pesme životne. I ja smatram da ta je ta moja knjiga o Marku, koja još uvek postoji samo kao tekst objavljen na dva mesta, jednom u Pogledu maloumnog, jedanput u Gordoganu, da je to jedna knjiga o svima nama koji smo imali očeve, a svi smo ih imali. Mislim na očeve u jednom dosta teškom smislu reči. Mi, do dana današnjeg, ne možemo do kraja da se oslobodimo očinstva kao jednog fatuma koji stoji iznad nas, čak iako smo prilično stari. 
. 
Imala sam utisak da ste upravo u tekstu o Marku Ristiću uspostavili neku distancu prema nadrealizmu. Tu ste o nadrealistima rekli da su muško bratstvo u kome žena služi samo kao muza dok svi oni, iz ovog bratstva, pate od, kako ste rekli, muške bolesti -- homoseksualizma. Učinilo mi se da ste tu, možda, napravili neki okret u svom odnosu prema nadrealistima. 
. 
Ne. Nadrealizam je bio i ostao jedan od stožera čitavog mog posla, svih mojih ideja, kombinovanja, moje stilistike, moje rečenice, moje želje da sve uhvatim u jednu celinu, da sve izmontiram, umontiram, itd. Ali, istovremeno, ja sam o nadrealizmu kao pojavi govorio apsolutno s punom kritičnošću, bez ikakve adoracije, i mislim da je to najviše što neko može o jednom predmetu svoga poštovanja da čini, dakle, da se prema njemu odnosi bez ikakvog ulagivanja. Naravno da niko ko je o nadrealizmu govorio sa negativnih pozicija, ko je o nadrealizmu govorio kao o jednoj nebulozi, o nadrealistima kao o nekakvim tipovima koji su iz obesti počeli da sastavljaju nekakve besmislene pripovesti, filozofske, kvazifilozofske i ne znam kakve sve druge tekstove, nisu o nadrealizmu mogli da govore objektivno. Ali i drugi koji su bili privrženi celom tom okolju koje je počinjalo od dadaizma, i, naravno, još i ranije, iz raznih korenova koje je sam Breton najbolje pokazao, jer on je pokazao odakle to sve ide i ko su sve njihovi zakoniti preci, odmah stvarajući i svoje potomke iz sveta filma, iz sveta ovih malih literatkinja kao što je ova Grkinja koja je tamo pisala male sastave, automatske, dakle, ni oni koji su bili privrženi nisu čitav taj sustav do sada sa ove, recimo, privrženičke strane prikazali po mom mišljenju, objektivno. Jer, sa svim ogromnim preimućstvima koje je taj pokret i taj potez mišljenja i pismenosti imao, neminovno je da se kaže da je to, u izvesnom smislu, bila jedna sektaška družina, da su oni u mnogo čemu, a naročito Breton kao jedan veoma čudan misaoni sklop, kao jedan subjekt sa jednim nečuveno pojedinačnim i iznenađujućim potezima u ponašanju i svemu drugom, da je i on imao jednu jako izraženu autoritarnu crtu i skoro da je cela ta nadrealistička bulumenta, bulumenta u najboljem smislu reči, reprodukovala istoriju jedne partije, jednog političkog pokreta, jedne sekte, jednog tajnog društva, i to sam ja rekao i to sam pokazao. Zatim, sa svim svojim pozitivnim nastojanjima, takozvanim naprednim, oni, kad se bolje pogleda i bolje zagrebe, otkrivaju taj svoj antiženski stav, odnosno jedan potpuno zastareli, starinski pogled na ženu kao na jednu pratilju koja je ili muza ili kurva, ili ovako nešto, ili je mati, a nije nikakva drugarica, nije nikakva prijateljica, nije nikakva saradnica. I to sam na čitavom nizu primera u toj mojoj knjizi pokazao. Dakle, stvar je bila samo u tome da sam ja nadrealizmu prišao bez ikakvih predrasuda, ali i bez ikakve želje da nešto prikrijem. Ja sam sa svim nadrealistima našeg kruga, ovim preživelim posle rata, osim sa Markom Ristićem, bio trajno blizak i gotovo u svakodnevnom kontaktu. Ja sam bio njihovo pravo dete i ja o tome onda imam prava da govorim i kažem kao član te porodice. A sa Markom, kao sa ocem te porodice nikada se nisam sreo, samo smo imali neke kontakte, vrlo duboke, pismene, i poruke su išle ovamo i onamo. Jedan jedini put kad je moglo da se dogodi da se sretnemo, onde gde smo u štampariji Politike, 1961. pravili prelom našeg lista Danas, on je ušao na jedna vrata a ja sam izašao na druga. To je bio jedan moj obol nekom strahopoštovanju koje sam prema njemu osećao. 
. 
Još ću se malo zadržati na problemu ženskog. U "Baroknom oku" ste se, čini mi se, negativno odredili prema ženskom pismu, praveći razliku između ženskog pisma i ženskog u pisanju, govoreći da u vašem pisanju možda ima više ženskog nego u pisanju nekih žena. Šta je žensko u vašem pisanju? 
. 
Pa, to je onaj deo koji se bori u svakom od nas između anime i animusa, i nije tu uopšte u pitanju da li je neko invertit, nego se radi o tome da rečenica svakog autora ima neminovno i taj ženski prizvuk, a da on to i ne zna. A reći ću odmah da o ženskom pismu mislim sve najgore samo zato što je to jedna segregacija ženskog pola prema samom sebi. Mislim da Slavenka /Drakulić/ ili Dubravka Ugrešić ne pišu uopšte nikakvo žensko pismo, nego jedno pravo pismo, i čitav niz drugih osoba ženskog pola koje su prosto autori, kao što je Margaret Jursenar, ona je bila čak i malo više muško nego što je trebalo, ali dobro. To je ono što mi smeta u toj stvari. Ja nisam protiv bilo kakvog ženskog udruženja koje mora da se pojavi u odbrani protiv muškog fašizma, to je meni jasno. Međutim, žensko pismo nema od čega da se brani ako je pravo pismo i to žensko, onda se ovo žensko pridodaje kao jedan suvišan atribut jednom nejakom pismu. A pošto muškarci još uvek pišu mnogo više, kod njih ima, takođe, toliko više nejakosti, pa prema tome i oni bi mogli na neki način da se ujedinjuju, samo što im to ne dozvoljava njihova prpošnost. A odvajati žensku stranku života u jedan poseban obor da bi ona opstojala na jedan poseban način, to mi je potpuno strano. Ja čak čujem da jedna naša prijateljica ovde u Beogradu ima jedan teatar u koji muškarci nemaju pristupa. To je sve, takođe, zanimljivo za jednog ljubitelja nadrealizma ili čak dadaizma, ali to ne vodi bogzna čemu. Dakle, ženske udruge su naravno potrebne tamo gde ih muškarci ugrožavaju u mnogo čemu, pre svega socijalno, ali žene pisci nemaju zbog čega da se udružuju da bi zajedno pisale, jer one koje umeju da pišu one prosto pišu kao i svi drugi, kao i deca, muškarci, starci. Kad bi psići mogli da pišu i to bi bilo nešto što bi se vrednovalo bez ikakvog ograničenja. 
. 
Problem identiteta i samoidentiteta ključan je u ovih vaših poslednjih šest knjiga koje su nam dostupne. Uvek iznova problematizujete opterećenost vlastitim imenom, kao imenom jednog identiteta, i sve vreme pokušavate da se selite, da se iskorenjujete i ukorenjujete nanovo. 
. 
Celog života sam se kretao prema severu, geografski, a sad se to i desilo, nekim čudom i nekim slučajem. Isto tako sam se kretao ka jednom jeziku koji najbolje izražava ovo kretanje, dakle, nemačkom. I davno pre nego što sam imao ikakvih kontakata sa nemačkom publikom, iako sam vrlo rano imao prvu knjigu objavljenu tamo, još pre trideset godina, imao sam ideju da će me otkriti nemački jezik. I to se sad događa. 
Svakako, na stvari je neko seljenje duša, ali na jedan takav način koji nije baš tako doslovan, u čemu će mi odmah pomoći jedna skaredna kombinatorika džojsovska, sve ono šta je on napravio od reči metempsihoza. Dakle, ja se zaista ubacujem u pojedine tekstove, u pojedine ličnosti, u pojedine sudbine, pokušavajući da iz njih izvučem nekakva značenja. Zato mi je bilo toliko važno da govorim kroz Popera o ovoj ovde sredini, smatrajući da je Poper rekao najvažnije stvari, kao da je danas pisao o ovom ovde neredu, neredu duhovnom i svakom drugom. Recimo, kada sam preuzimao i kada preuzimam pojedine teme i pojedine misaone, idejne i druge komplekse, uvek to činim bivajući siguran da to nije obično citiranje i da nije obično prisvajanje za običnu svrhu, nego da je to moja saradnja u tuđim životima, kao što i moj život učestvuje u nečijem životu. Evo, vratiću se na jednu opštu baroknu sredinu: ovaj sastanak u Telgteu, i čitava ta epizoda koja je počela od jednog poziva na jedan sastanak, posle se pretvorio u jedan esej, a sad se pretvara u jednu instituciju, jer upravo odavde idem u Telgte gde se održava jedan pravi sastanak kome sam ja inicijator. Dakle, sve je to veoma važno u kontekstu jedne druge ogromne pojave istorijske, a to je tridesetogodišnji rat. Taj sastanak u Telgteu, o kome prvo piše Gras u svojoj noveli, pa onda ja, parafrazirajući, pišem o njemu kroz dva eseja iz Baroknog oka, taj tridesetogodišnji rat je, takođe, naša sudbina, ne mislim samo sudbina naše zemlje, nego sudbina Evrope. I sad, iako se taj naš sastanak u Telgteu odigrava u okviru proslave tristapedesetgodišnjice Vestfalskog mira, tim, našim potpisom, mi dokazujemo da taj mir nije potpisan, da taj rat traje. Posle tog zaključenja Vestfalskog mira odigrano je stotine ratova, stotine ratova predstoji, jedan predstoji možda vrlo blizu i u našoj sredini. Dakle, rat kao sudbina, o čemu sam mnogo govorio povodom Jingera koji je rat takođe metaforično tretirao i čiju smrt sam ja takođe obeležio jednim tekstom u Ciriškim novinama. Rat je jedna, naravno, negativna aura, ali u okviru koje se istovremeno događaju razne druge stvari. Dakle, ne bi bilo Grimelshauzena bez rata, i ne bi bilo Gintera Grasa bez Drugog svetskog rata, i ne bi bilo ovih drugih tekstova mojih bez ovog rata. To su sve pozitivni odjeci na jednu negativnu stranu stvari, što takođe sve ulazi u ovaj barokni naš okvir. 
. 
Govorili ste o putovanju na sever kao o "seljenju duša". Mene, međutim, takođe zanima da li se osećate kao apatrid. Po jednoj tezi biti apatrid znači biti čovek bez "pasoškog" identiteta ili, u najmanju ruku, čovek koji zamenjuje svoj "pasoški" identitet. Po drugoj, biti apatrid znači biti u egzilu u "vlastitoj" sredini. 
. 
Da, to su sigurno te dve nijanse. Već smo mnogo puta ponovili da je intelektualac u socijalizmu ili uopšte u nekim totalitarnim situacijama u položaju unutrašnje emigracije. To je veoma vidno u celom sovjetskom istorijatu. Sad baš čitam Kaverinov Epilog gde se to pomno istražuje i gde se svedoči o tome šta se u Rusiji dešavalo od dvadesetih godina nadalje. Međutim, ja lično ne dvojim mnogo ta dva postulata, ovaj da se ostane ovde, kao što je recimo, ostao moj Radomir Konstantinović, ili ovaj moj, ova moja ideja da odem negde drugde. Čini mi se da i on i ja kombinujemo ta dva postulata, bez obzira na to što on ne ide mnogo van. Ali i ja, tamo sedeći, zapravo nisam otišao odavde, dakle, nisam se nikakvim svojim gestom, a pogotovo ne zvanično, odvojio od ovoga ovde niti sam se toga odrekao. Ove knjige su najbolji dokaz za to. S druge strane, i da sam ovde, bio bih tamo. Kao što Rade, smatram, dok piše svoju Dekartovu smrt nije samo ovde, njegova glava je u svetu. To je ono što čoveku donosi stav, moral, obrazovanje, iskustvo, sposobnost, mišljenje, to je ono što čoveka izdvaja iz sredine i postavlja ga na neka veoma udaljena mesta. Prosto rečeno, kad čovek prostre svoje knjige, pa čak i one koje nisu napisane, ili bar pisma, dovoljna su pisma koja odlaze negde drugde, onda nastaje to odlaženje, to je to rasipanje. Jedna izuzetna glava kao što je Radetova odlazi na sve strane, a još uvek je cela. Međutim, ljudi vole da se dele na one koji su ostali i na one koji su otišli, a ja mislim da to ne vodi ničemu. To je jedna mehanička podela. Mi nismo samo članovi iste ove naše porodice, nego smo zaista i članovi istog sistema mišljenja, bez obzira na to koliko bivali različiti i možda ponekad nesložni u nečemu. A ko u kojoj ulici stanuje i kojeg grada, to zaista nije ono što je najpresudnije. Ja sam, recimo, došao da živim ovde, u Beograd, u petoj godini, iz Zagreba u kome sam rođen po sili nekakvih okolnosti potpuno nevezanih za mene. Moj otac je dobio ovde posao pa je iz Zagreba prešao u Beograd i ovde sam živeo pedeset pet godina. Posle sam, opet po sili toga što sam dobio od ove vlasti posao da o njoj pišem negativno, otišao drugde. Možda bih taj posao i mogao ovde da radim, ali možda i ne bih. 
. 
Kako se osećate u Berlinu, da li osećate različitost, da li osećate izmeštenim? 
. 
Pa, jezik je, svakako, bio prilična promena, i, pogotovo u početku, prepreka. Ali, ne osećam se kao da sam izmešten. Berlin je jedna sudbinska činjenica. Kad smo pre trideset godina Lola i ja prvi put došli tamo, ja sam pomislio: evo, to je neki grad u kome bi se moglo živeti, što nikad nisam pomislio za neke druge gradove, a tada je taj grad još uvek bio sputan zidom, bio je pun nekakvih negativnih konotacija i solucija. Ali ono što sam odmah znao, još odranije, što sam znao kao jednu floskulu za koju sam verovao da je izmišljena, o posebnom vazduhu Berlina, e to, taj vazduh, odjednom me je zapahnuo, još tada, i tako je to bilo sve dok mi, kao nekakvim usudom, nije rečeno "ideš tamo". Što se tiče izmeštenosti, ja se nigde ne osećam izmeštenim, pogotovo ne u Berlinu. U Berlinu nema izmeštenih. U Berlinu ima 170 nacija. Tamo sam poznat po izjavi da je Berlin ipak pre grad Grosov nego Hitlerov. 
. 
Pretpostavljam da ste zadovoljni prijemom na koji su vaše knjige sada naišle. Ali, manje me interesuje komentar o ovom zadovoljstvu. Više me zanima kako reagujete na teze koje mogu da se čuju, ovde, među kritikom, da ste vi jedan sjajan pisac koji nema publiku. 
. 
Vrlo je neoprezno od mene da odgovaram na to pitanje. Jer, ja sam jedan autor koji nema ne znam kako velike tiraže. Nisu oni ni tako mali, ali nisu ni nekakvi basnoslovni. Ja se uvek tešim time da imam mnogo naslova pa onda, samim tim, imam i mnogo primeraka, bez obzira što svaki naslov ima srednje skroman broj primeraka. Međutim, po mom mišljenju, to nije nikakva činjenica na skali vrednosti. Ja sam tek sada prvi put bio na jednom monstruoznom sajmu, kao što je frankfurtski. Mnogo puta sam mogao tamo da odem, ali sad sam iz nekih razloga, upravo zbog ovog Baroknog oka, morao da odem. I to je, zaista jedan ludi Vavilon, ne samo reči, kako to novinari pišu, nego Vavilon svega. Tamo sam ja, recimo, dobio ideju da na svetu ne postoji jedna ljudska rasa, nego da ih ima više. Jer je nemoguće da jedan ogroman anglosaksonac od metar i devedeset, i jedan mali Japanac, koji je išao pored njega, pripadaju istoj rasi. Naravno, ne rasi u smislu žute ili bele rase, nego u smislu dve različite pojave, ili u smislu tri različite pojave, jer tamo je, opet, bila i neka holandska oštrokonđa koja se tu pojavila, debela, uz neke jako gracilne devojčice sa Islanda. Dakle, mnoge stvari mogu u tom košmaru da se zaključe. Ali ako već gledamo samo knjige onda se vidi da knjiga uopšte, kao jedna pojava, jedna stvar, jedan proizvod, nije uvek bitno knjiga. Ako se uzima u obzir ono naše starinsko shvatanje knjige kao "uči knjigu", "bacio se na knjigu", "knjiga života", "knjige starostavne" onda, u mnogo slučajeva, ja bih rekao u devet desetina slučajeva, te knjige na tom istom sajmu, ne ulaze u ovo shvatanje knjige, te knjige su antiknjige. Ne samo zato što se one bave stvarima koje mene uopšte i savršeno ne interesuju, na primer, kako omršaviti, kako se ugojiti, kako prevariti ženu a da ona to ne sazna, kako izlečiti traume ako je pisac žena i ako ju je tata pipkao dok je bila mala, i sve takve i slične stvari o afričkim putovanjima, o Arktiku, i naravno o kulinarskim stvarima što je još i najbolji deo tih antiknjiga, jer tu ima divnih stvari, ali ima i preterivanja zato što ljudi, nekad, čak i u kuvarima izneveravaju ono što se smatra knjigom. Kad se sve to izdvoji, onda se, ipak, sve svede na onih nekoliko desetina naslova neke Rilkeove knjižice, neke Traklove knjižice, nekog Benjaminovog sveska eseja, nekog Prustovog izdanja, i još ponekih stvari, koje su možda i apartnaije, na primer, neke knjige Viktora Tauska i, uopšte, još poneke knjige iz psihologije, filozofije, psihijatrije. Ali to je jedan mali, suženi deo ogromne proizvodnje knjiga. To je taj odred menjševika koji nemaju nikakvu većinu u Sovjetu, u Konventu, ili bilo gde ali su, zapravo, samo to knjige. Svako će reći "ko ti je kriv što nemaš bestseler od sto hiljada, pa sada pričaš protiv bestselera". Ali ja pričam protiv bestselera samo zato što je bestseler jedna negativna oznaka i vrlo se retko događa da jedna važna knjiga ide u sto hiljada primeraka. Nažalost, ali je tako. Sad, postoje i ti opšti bestseleri. Kad se saberu sva izdanja Kafkinog Preobražaja u poslednjih deset godina, onda je to jedan veliki tiraž, ali kad se pusti jedno izdanje onda ono nije veliko, jer ovi ljudi neće baš tako lako da se bace na bubašvabu, nego će više da čitaju onu gospođu is Južne Engleske koja se žali na svog tatu. 
. 
Rekli ste da danas na našoj književnoj sceni pretežno vidite Harmsovu decu. Kako vam izgleda naša književna scena? 
. 
Meni je vrlo teško da o tome govorim kvalifikovano. Ja vas ovako duhovno pratim, ali osim onih stvari koje sam tek nedavno počeo da dobijam, recimo Reč, ja nemam pregled. Reč opet ima jednu svoju obojenost, kao i svaki časopis. Kada je reč o Književnosti, to je do kraja preterano u drugom smislu, to je jedan orman u koji sve spada, a neki drugi časopisi su opet suviše jednostrani, pa guraju samo jednu stvar. Dakle, čitajući samo Reč, i prateći samo to, taj niz novih imena, mogu da imam samo jednu opštu, najopštiju sliku. Prvo, ne vidim nikakvu dominantnu pojavu, to moram da priznam, ali to i ne može da se dogodi među mladim svetom, a ove druge znam odavno. Ja znam šta je Mija Pavlović, to je definisana stvar, ili šta je Bora Radović, to je završena stvar, iako smo mi još uvek živi. Može tu i tamo da se dodaje neki novi elemenat, ali, to je potpuno već neka klasika. Ali, u ovom obilju mladih glasova kojih je, čini mi se više nego u mnogih zemljama tranzicijskim, tu ima raznog materijala, raznih upliva, raznih uticaja i ovaj harmsovski je, čini mi se, najčešći, čak je i najbolji, ali to je, takođe, kao i svaki slepi hod za nečim, uvek jedno bespuće. 
. 
Da li vidite nekoga koga biste mogli da nazovete svojim detetom? 
. 
Teško je to kazati zato što ja, zapravo, imam dosta svoje dece u nekim segmentima. I, u stvari, već ste svi vi koji se mojim stvarima bavite, moja deca. Ali ta deca moraju da odrastu u tom smislu da moraju da me se odreknu. Nataniele, baci moju knjigu, kaže Žid. To mora da se desi, to je, uostalom, i neko sokratovsko pravilo. Ali, svakako da mi je drago da postoji neki svet koji prati ono što ja radim. U tom smislu smo mi neka porodica. Ja u Nemačkoj imam jednu zaista vrlo široku porodicu, to su ti moji kritičari, od kojih su neki i pisci, srednjih godina, koji bdiju nada mnom. To je ova grupa oko Schreibhefte u Esenu, Norbert Ver, Herman Valman, tu je i Alida Bremer koja, otprilike ovako kao ti, zna svaku moju reč. Nemam nikakvih epigona i to mi je veoma drago. Ali ima nekih odjeka onoga što radim u raznim tekstovima, ne moraju to biti književni tekstovi, neko može kroz filozofsku rečenicu da se izražava književno, i obratno. Naravno, bez ikakve skromnosti, smatram da moji tekstovi nisu filozofski, ja tako filozofski konzistentan tekst kao što je Radetova Filosofija palanke nikada nisam napisao. Ali to nije za mene ni manjak ni prednost, to je prosto začuđujuća stvar. Jer, recimo, i Rade takođe ima jednu razbarušenost, ali je uspeo na tako jedan filozofski konzistentan način da tu formuliše ideje koje su meni zaista bliske. Meni je možda bliža psihoanalitička fraza, verovatno zahvaljujući tome što me je Frojd oslobodio onom svojom odlučnom izjavom da je psihijatrija, pored sve naučnosti, takođe i laička stvar, da u psihijatriji mogu, a možda i treba, da budu laici. On je tu pucao na nemedicinsko, kontramedicinsko ili ne znam kakvo usmerenje psihijatra, ali ne psihijatra koji prodaje maglu bogatim Amerikancima kroz play terapiju, nego psihijatra koji piše, dakle, psihijatra velike književne snage kao što je recimo, Lakan. Ja mislim da treba da prođe čitav vek da se shvati da je to možda najveći pisac svih vremena. Možda. Jer, toliko stilsko umotavanje oko jedne jedine sitnice, to je čudesnije i čudnije nego Džojs. Jer, kod Džojsa samo mora pažljivo da se razmotri redosled i put asocijacija koje su pesničke, ali ovo lakanovsko umotavanja ovih sarmica, to je nešto nečuveno. 
. 
To je analogno vašem postupku. 
. 
Pa, ja sam tu pronašao jedno svoje uporište. Bio sam već suviše odrastao i prezreo kad sam došao do Lakana, ali sam se tu zaista oslobodio, tu sam ustanovio da se može i više nego što sam mislio. I tu se pokazuje važnost Frojdove ideje o laicizmu. Jer, psihoanaliza je za mene filozofski pokret, moralni, pa tek onda medicinski, medicinski najmanje, zato što psihoanaliza malo uspeva u nekom izlečenju. Ona je prosto i najpre, jedno veselje za čitanje, ili jedan vrt zadovoljstva književnog. 
. 
Da li tom uticaju dugujete napuštanje tradicionalne ideologije naracije i njenog efekta manifestovanog u preciznoj gradnji likova? 
. 
Da, to je prosto skaredno za mene, to je apsolutno besmisleno. Ja, naravno, mogu da izmislim svašta, ali zašto? To je veoma glupo, da ja sad opisujući ovo naše večerašnje sedenje prekrštavam sebe, tebe, Radeta koji će doći. To je sve besmisleno, mi ulazimo i ovako u jednu fabulu, i to nije samim tim ništa nižerazredno, naprotiv. 
. 
Kada sam spomenula odustajanje od "naracije" mislila sam na baroknost vašeg postupka. Na to da odustajete od likova, od svake pretenzije na psihologizaciju, da pokušavate da razvijete književnost pregiba, nabora, profila a ne perspektivne dubine "junaka". Mislila sam na to da se iscrpljujete u čistom radu jezika koji je rad mišljenja koji proizvodi svoj vlastiti jezik. 
. 
Tako je. Nabor je, u stvari, način na koji se fetus formira. Od jedne male ljuspice koja liči na mahunu odjednom se stvore nabori i onda se tu formiraju, recimo, udovi. Nabor je jedna široka tema koja ide do pravih nabora u slikarstvu. Da pomenem samo dva važna primera. Vera Horva Pintarić ima u poslednje vreme ingeniozne tekstove, to je kao neka eksplozija njenih rasuđivanja. Kad je došla kod nas u Berlin, opipavala je sve zidove, i kvake, njihove nabore. Ona mi je dala jedan povod za Starost u Berlinu. Drugi primer nudi jedna moja jako draga prijateljica, filozofskinja bez tiraža Eva Majer, koja živi tri ulice od Lole i mene. Ona je napisala isto jednu knjigu o naborima. Dakle, ja pristajem na taj okvir. Nabiranje je nešto što od te plošne mahune stvara svu razuđenost, ne samo prste, nego i nešto u kori velikog mozga. I ta kora funkcioniše utoliko bolje što ima više vijuga. Oni mozgovi koji su siromašniji vijugama imaju manje nabora. 
. 
Kako reagujete na pitanje kojim jezikom pišete? 
. 
Ja sam pred tim pitanjem potpuno ravnodušan, pre svega zato što uopšte ne mogu da kažem kojim jezikom pišem, jer jezik, kakvim ga ja smatram, taj jezik, mislim, više ne postoji, u nekom zvaničnom smislu. Postoje samo knjige koje su tim jezikom napisane. Niko ne može sad da ukloni celu jednu pismenost samo zato što Srbi smatraju da ona ne postoji iz jednih razloga, Hrvati iz drugih razloga i da to, jednom rečju, mora da se ukine. Ali to kojim jezikom pišem više je problem za moje izdavače, pogotovo za one koji prevode moje knjige. Oni zahtevaju od prevodioca, i posredno od mene, da se izjasne sa kojeg jezika prevode. Barbara Antkovjak uvek napiše da prevodi sa srpskog, Mirjana Vitman napiše sa srpskohrvatskog, a najmudrije napišu "na nemački prevela". Uopšte me ne interesuje kojim jezikom pišem. Više me zanima kako će se stvari odvijati. Da li će obe ove varijante, istočna i zapadna, biti totalno očišćene. 
. 
U "Pogledu Maloumnog" spominjete Bretonov kolaž na kojem Šarl VI igra karte, i imate negativnu opasku o igranju karata. Šah je igra kontrole, igra koju igraju carevi, igra moći. Sada smo shvatili da je Čoveče ne ljuti se neka vrsta projekcije kasarne, da je onaj koji je projektovao kasarne morao uzeti u obzir logiku Čoveče ne ljuti se. Koje igre vi igrate? 
. 
Svakako ne one koje se smatraju društvenim igrama. Nepojamno mi je glupo da se dvoje -- troje ljudi sastane i da igra preferans. Tu sam, zaista, veoma blizak Krleži koji to nije mogao da podnese organski. A da se neko društvo skupi u nedelju po podne da bi do ne znam kojeg doba noći drndalo te karte do besvesti, ubijajući taj dan, to popodne, to je meni čista besmislica. Dobro, znamo kako se kod Kajoe igre tretiraju kad je u pitanju detinjstvo, kroz igre se izvodi čitava inicijacija. U takvim igrama kakav je šah, koji je jako suptilna kombinatorika, ja sam uvek imao, još i u detinjstvu, kad sam to jedino i praktikovao, veoma malo uspeha zato što je to blisko matematici a u matematici sam bio užasan, porazno loš, dok nisam shvatio neke posredne elemente. Sad mi je vrlo lako da čitam ono što Vitgenštajn o matematici iznosti, ali da rešim jednu jednačinu to bi još uvek bio veliki problem za mene. Dakle, čitava ta kombinatorika šahovska je respektabilna. Miša Talj je izveo ovu stvar. On je došao u Beograd u vreme kad je moja Lola prevela Doktora Živaga, koji u Rusiji nije bio dostupan. Uzeo je ruski original koji smo imali, koji je izašao u Italiji, i sa koga je Lola i prevodila, i jedne noći ga je prelistao. Kad se vratio u Rusiju izdiktirao je ceo roman. To, naravno, može izgledati kao nekakav mit, ali ja znam ljude koji su tvrdili da su to čitali. Ali, ipak pomišljam, kad jedan genijalan tip, kakav je Miša Talj koji je to izveo, kad takva jedna mozgovna mašinerija može da utroši najveći deo svog života gledajući šezdeset četiri mala polja sa trideset i dve smešne figure, to za mene ipak postaje apsolutno apsurdno. Prema tome, sa tim igrama, zaključno sa ovom najznačajnijom, koja je šah, završavamo. To sve isključujemo. Ima dovoljno igara, kao što je ovaj naš razgovor jedna odlična igra, u kojima ja veoma volim da učestvujem. 
. 
Jeste li saznali kako se zove drvo u vašoj rovinjskoj bašti? 
. 
Ne, zbog toga što moja prijateljica tvrdi da se zove na jedan način, ja da se zove drugi, ali nikako da odem u Berlinski botanički vrt gde sam već bio nekoliko puta, nikako da vidim tačno. Jer ja tvrdim da je ta dracena koju imam u rovinjskom vrtu ona koju sam imao kod dede u kući. I taj spor je još uvek otvoren. 
. 
Šta je sve upisano u tu dracenu iz dedine bašte? 
. 
Postojao je jedan strip koji se zvao Rantamplamci. Ne znam gde je to izlazilo. To su bili neki ogromni listovi, pogotovo za mene kao dete. Možda i nisu bili tako veliki, ali sad mi se čine skoro kao neki tepih, od neke vrlo čudne hartije, kao da je upijač. E, sad, taj strip o Rantamplamcima je govorio o nekoj idealnoj dečijoj sredini, o jednoj družini koja je imala sve. Jedan dvorac, ovako, gradski, gradsku kuću gde su imali i igre i ovo i ono, a jedan od tih dečaka je još imao i stariju sestru Suzanu koja je nad njima bdila i to je za mene bilo sve totalno začarano kao neka pripovest. E, posle sam se ja za jednu televizijsku seriju setio tog okvira i tog naslova pa sam napravio seriju nekih priča upravo iz onog prvotnog okvira dedine dracene, negde pred Drugi rat, '39, '40. Mi smo tamo odlazili na letovanje, ali i onako, pogotovo dok još nisam išao u školu, na po tri, četiri meseca. Tamo, u Novoj Gradiški, bio je to zaista jedan mali dvorac, jedna divna kuća prepuna svega, takođe, potpuno začarana za mene, sa silnim sobama, sa raznim baroknim i drugim ormanima, prepunim školjki iz Abacije, i raznih starih litografija, portreta mojih predaka, itd. A dole su bili vrtovi, i jedan od vrtova je bio pravi francuski vrt, kako ga je deda, onako pasionirano radio, mada je on bio proizvođač vina, i imao je jedno od najboljih vina u Slavoniji. Naravno, '41. sve je to preorano, u sve to su ušle prave svinje, ne samo ustaše, nego su još i ustaše pustile svinje, i tu su napravljeni svinjci. Posle je ta kuća bila oronula, pa je deda nakon rata tu kuću prodao i kupio je jednu ovde na Bulevaru. A tamo je ta kuća srušena i napravljena je na njenom mestu nova pravoslavna crkva zato što je prava velika pravoslavna crkva bila zapaljena u ratu. A sad je, u ovom ratu, ovu malu pravoslavnu crkvu srušio jedan srpski top. To se, dakle, zbiva. U tom okolju se, dakle, dešavaju ti Rantamplamci. 











    For great classic literature visit:

    Project Gutenberg Consortia Center Bringing the world's
    eBook Collection Together http://www.Gutenberg.us